Други светски ратЗанимљивости

Застаните, за час, ви који пролазите!

Недавно, шетао сам улицама престонице. Био је леп и сунчан дан у мом Београду. Искористио сам прилику да, можда, последњи пут ове године уживам у блиставом сјају сунчеве светлости. Зраци су се смејали сваком делу града. Ходао сам простором Калемегдана, а онда се загледао у предиван одсјај зрака на ушћу Саве у Дунав. Корачао сам и, са излаза београдске тврђаве, упутио се на Косанчићев венац.

Гледам и у себи осећам дух старог Београда, који је и те како „осликан” старом калдрмом, која доминира овим делом града. На самом крају улице сам се зауставио. Са леве стране био је простор ограђен решеткама. Много ђубрета бачено је унутар, наизглед, небитних рушевина. Слика која је у мени пробудила тугу, бес, један изразито туробан осећај. Подигао сам поглед, на таблама беле боје, није било наговештаја о значајности места у које гледам.

bgdbibliotek-600x442

05032013348-600x450Доминирало је ђубре, које је у овом случају, симбол заборава, симбол нечега што никако не смемо заборавити, симбол уништења и затирања корена једног народа. Ужаснут сликом пред својим очима, гледајући напуштене рушевине, које је и Сунце напустило, питао сам се: „Да ли је могуће да не поштујемо сопствену историју? Да ли је могуће да толико људи не зна значај овог простора? Да ли је могуће да је, заправо, толико некултуре и неваспитања једног народа, саткано у ђубрету на згаришту Народне библиотеке Србије?”. Некако, посматрајући рушевине, стекао сам утисак да се у свести нашег народа ништа није променило, и да смо спремни да у било ком тренутку изнова и изнова понављамо грешке из прошлости. Само на тај начин се може описати непоштовање ове библиотеке, јер то није била само библиотека, нека зграда пуна књига. То здање означава страдање и смрт. У тој згради, били су списи о нашем пореклу, постојању, али то нама изгледа није важно.

То су спаљене корице, папири, књиге. Каква корист од тога! Нажалост, однос према овим рушевинама и споменику културе је само један у низу лоших приступа према нашој прошлости, која је заслужила знатно више поштовања сваког појединца у овој земљи. Ако ништа друго, сваки изгубљени живот наших предака, срушена зграда у Другом светском рату, као и у Првом, заслужују сећање. Сећање, које код нас Срба јако брзо бледи.

3 – Застаните, за час, ви који пролазите!

Тог трагичног 6. априла 1941. године, Београд је крвнички бомбардован од стране авиона Хитлерове Немачке. Поред много невиних људских жртава, страдале су и значајне грађевине престонице. Међу њима и зграда Народне библиотеке Србије. Тада је зграда изгорела до темеља, а непроцењиво културно благо отишло је у неповрат. У пепео је претворено 350 хиљада књига, 500 хиљада свезака, 1424 збирке ћириличних рукописа, картографска и графичка збирка од 1500 бројева, 1800 наслова новина. Нестали су и недовољно проучени турски документи о Србији. Да трагедија буде већа, књиге и комплетна документација библиотеке спакована је у сандуке 1. априла, и тако била спремна за евакуацију. Међутим, 3. априла 1941. године наређено је да се операција евакуације блага заустави. Књиге су остале у подруму, у сандуцима.

2 – Застаните, за час, ви који пролазите!

Људи су пролазили, не осврћући се на шокантан призор суморног изгледа, некада, велелепног здања. Уместо да овај део града буде доступан посетиоцима из целог света, са могућношћу да обиђу и чују причу о трагичној судбини библиотеке и једног народа, он је просто сакривен од очију јавности. Рушевине су симбол догађаја од пре 72. године, а запуштеност и ђубре симбол заборава. Стајао сам и даље непомично, замишљајући са фотографија зграду старе библиотеке. Дувао је све јачи ветар, а мени су кроз главу пролазиле реченице књижевнице Велмар-Јанковић, које су красиле ово место, и које би, уједно могле бити порука српској свести, разуму и нацији: „Застаните, за час, ви који пролазите! На овом месту се, до недеље, 6. априла 1941. године, налазила Народна библиотека Србије. Тога дана је, у рано јутро, почело бомбардовање Београда. Прво је разнесен мир, а затим је, на Косанчићевом венцу, запламтела Народна библиотека. Данима су горели древни писани споменици, старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине. Данима је пламен уништавао сведочанства о постојању и трајању једног народа. Данима је ватра гутала столећа историје, сажете у слова.

Пламен се, најзад, преобличио у жар, а жар у пепео. На овом месту се, од недеље, 6. априла 1941. године, налази пепео великог дела историјског памћења српског народа.”

Застаните, за час, ви који пролазите!

Александар Миливојевић

Преузето Пуњени паприкаш

Кључне речи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close
Close