Заборављене српске светиње – манастир Бешка

Пише Предраг Пеђа Ковачевић

‚‚Није заборављен” – написао је неко у коментарима испод текста о манастиру Заграђе, којем сам у наслову, такође, додао синтагму ‚‚заборављене српске светиње”.

Велика похвала ономе ко није заборавио, ко је научен да поштује своје, да би и туђе цијенио, и похвала ономе ко није научен, а сам открива наше културно-историјско благо. А да су многе наше светиње или културно-историјски споменици од нашег народа уопштено заборављени, јесу.

Томе је свједок интернет и његов садржај на српском језику. Томе свједоче фотографије и садржаји које дијелимо на друштвеним мрежама. Од једног двадесетогодишњака на тим мрежама се очекују фотографије из кафане, фотографије на којима је окружен младим и лијепим дјевојкама, фотографије провода на мору, фотографије најновијих тетоважа и забавни садржај који упућује на чињеницу да смо друштво поремећених вриједности. Од једног тридесетогодишњака се очекују фотографије из отменијих ресторана, фотографије скупих вечера, фотографије са путовања по бијелом свијету и презентовање туђе културно-историјске заоставштине, о којој сам презентер најчешће мало шта зна.

14705724_216767562077753_6774668550993890617_nАко икад и дође на ред, наше културно-историјско благо мора да сачека наше педесете, шездесете године. То су неписана правила на Фејсбуку и другим мрежама. Одступите ли од њих, за публику ћете у најбољем случају бити занесењак. Просјечан Србин, становник Србије, Црне Горе или Босне и Херцеговине, бар пет пута у животу се нашао у близини Скадарског језера. Просјечаном Србину, загледаном у то највеће балканско језеро, мисли нису биле у нашој прошлости, већ на плажама и кафићима оближњег Јадранског мора. Просјечан Србин загледан у Скадарско језеро, вјероватно никад није чуо за Зетску Свету Гору.

Низ средњевјековних манастира, тврђава и споменика културе на обалама Скадарског језера, заслужан је за поменути колективни назив за то подручје. Дуж обала Скадарског језера, један за другим, као бисери, нанизани су српски средњевјековни манастири, утврђења и споменици. Неки обновљени, неки у обнови, неки остављени да чекају боља времена. У комплексу једног од тих манастира, на острву Бешка, сахрањена је Јелена Балшић Хранић, још једна заборављена српска принцеза, владарка и војвоткиња. Кћерка кнеза Лазара. Црква Светог Ђорђа задужбина је господара Зете Ђурађа Другог Страцимировића Балшића.

14725675_216766682077841_6727508187524407639_nДруга црква, млађа и мања од прве поменуте, посвећена Богородици, задужбина је Јелене Балшић Хранић. Ове двије цркве, заједно с конацима, помоћним објектима и острвским имањем јесу бисер Зетске Свете Горе – манастир Бешка. До острва се долази воденим путем, мањим бродовима или чамцима. Чим ступите на копно, осјетићете да је на острву заступљена нимало пријатна клима. Зими је вјетровито и хладно. Љети се тешко дише. Влажност ваздуха је велика. Ако монашки живот захтјева пустињу и трпљење, онда је острво Бешка идеално мјесто за таква животна искушења. Манастир се обнавља посљедњих двадесет година.

Прије обнове ово је било запуштено мјесто на којем су пасле и размножавале се козе мјештана оближег села на копну. У обнову је уложено много љубави, труда и новца. И урађено је много. Сестринство манастира данас брижно чува оно што је обновљено. Трећа кћи кнеза Лазара рођена је око 1368. године у Крушевцу. Одрасла је поред своје мајке кнегиње Милице и рођаке Јефимије, нама, прве познате српске књижевнице. На двору свог оца стекла је образовање из многих области, а нарочито је била заинтерсована за књижевност.

Три године прије Косовског боја удала се за господара Зете Ђурађа Другог Страцимировића Балшића. Била је Јелена једна од оних знаменитих српских жена, која је својом личношћу и дјелима оставила дубок траг у нашој историји. Јелена је након мужевљеве смрти, смрти Ђурађа Другог Страцимировића Балшића, била господар Зете, а и за његовог живота била је стуб политичке мисли те српске државе. Ако бисмо тадашње стандарде примјенили на данашњицу, Јелена је била дипломата, задужена за односе с ‚‚туђим странама“. Исто то је била и у свом другом браку, који је склопљен 1411. године с хумским војводом Сандаљем Хранићем. Удајом за Сандаља Хранића, Јелена је свом сину Балши Трећем обезбиједила моћног заштитника, иако је прије тог другог брака размишљала о монаштву.

Од монаштва ју је одвратила чињеница да је њен син Балша Трећи након смрти свог оца био малољетан и да она фактички мора преузети улогу господара Зете. Они који су се бавили животом Јелене Балшић Хранић у њој препознају двије стране личности. Једним лицем то је жена која је водила жестоке ратове с Млечанима, с њима преговарала о миру, добијала и губила. Жена која је куповала оружје. Жена која је шверцовала со да би Млечанима оборила цијену исте, кваривши им посао. С друге стране у њој препознају благу, пјесничку душу, чему свједоче њени књижевни радови и њена побожност. Била је посвећена породици, политици, изградњи и обнови православних светиња на свим територијама гдје је допирао њен утицај.

Сматра се да је обављала и тајне дипломатске послове у корист свих српских земаља. Подршку у томе јој је пружала њена сестра Оливера, удовица султана Бајазита Првог, која је боравила код Јелене у Дубровнику и на Бешки. Имала је сан који је дијелила с деспотом Стефаном, својим братом – обновити Душаново царство и српски народ сјединити у једну државу. Доживјела је смрт свог дјетета Балше Трећег, који је умро 1421. године у Београду, на двору свог ујака деспота Стефана Лазаревића. Балша је предосјећајући смрт све своје владарске овласти пренио на свог ујака. Након што је други пут постала удовица, 1435. године, Јелена се потпуно посвећује духовности. Из Хума одлази у Дубровник, гдје је живјела неколико година.

У Дубровнику је хтјела подићи цркву у којој би била сахрањена, али пошто јој то није пошло за руком, враћа се у Зету. Ту, на острву Бешка, поред старије цркве, задужбине свог првог супруга, подиже другу цркву, коју намјењује за своје гробно мјесто. За Јеленину задужбину кључно је везан чувени ‚‚Горички зборник“, богословско дјело игумана манастира Врањина и Јелениног духовника Никона Јерусалимца, сачињено од преписки између Јелене и њега. Духовник Лазареве кћери уобличио је монашку културу и духовност Зетске Свете Горе, у којој се предано његовао књижевни, преводилачки и преписивачки рад. Данас се ‚‚Горички зборник” чува у Архиву Српске академије наука и уметности.

Иако се никад није замонашила, своје посљедње године проводи у манастиру, молитвено и у тишини, посвећена литератури и Богу. Умрла је прољећа 1443. године, а по сопственој жељи сахрањена је на острву, у својој задужбини, далеко од родног Крушевца. Не заборављајмо своје културно-историјско наслијеђе! Откривајмо своје манастире! Јер, шта је манастир за сваког појединца, ако није синоним за лијепу кућу, уређено двориште и напредно имање, које су створиле, обновиле и одржавају сложне братске руке.

Пише Предраг Пеђа Ковачевић