Историјске личности

ВОЈНИЦИ СУ ГА ЗВАЛИ „ЧИЧА“! Знате ли ко је био Илија Гојковић, генерал и министар војни Краљевине Србије?

Илија Гојковић био је генерал, а својевремено и министар војни Краљевине Србије. Рођен је у Дреновцу 2. августа 1854, а већ након завршеног другог разреда Крушевачке гимназије, дакле са само 16 година, ступа у војску Кнежевине Србије.

Није уписао Војну академију, али након 6 година од ступања у војску већ је носио чин пешадијског потпоручника. Напредовао је и усавршавао се, без академије коју су завршиле све његове колеге, а због свог војног умећа добијао је све веће чинове. Међутим као сваки часни српски официр и човек чисте савести и образа увек је говорио своје мишљење, а нарочито ако је оно за добро његове Отаџбине. Баш због тога је више пута је засметао краљу Александру Обреновићу, па ће 1901. године бити пензионисан.

Мајским превратом, пуковник Илија Гојковић, враћен је у службу као командант Дунавске бригаде. За министра војног постављен је 1910., али на тој функцији ће бити једва годину дана, јер подноси оставку. У Првом и Другом српско-турском рату био је војник, а Први балкански рат дочекао је на челу Моравске дивизије. Командујући Моравском дивизијом исказује велику храброст и сналажљивост у ослобађању Куманова и Прилепа. Управо због тога биће унапређен у чин генерала.

По избијању Великог рата Илија Гојковић се стално налазио на челу своје јединице, храбро јуришајући на непријатеље. Јахао је свог белог коња Агу у све ђенералској униформи и увек право ка непријатељу, па је често био на мети непријатељских пушака. Био је прави приказ оних славних витезова из времена Обилића и Хребељановића, који без зрна страха у себи, пуни љубави ка својој Отаџбини, јуришају право на непријатеља.

Како је добио надимак „Чича“

Војници су га волели као рођеног оца, па су му наденули надимак „Чича“, сваки говор и прича о њему су отпочињали исто, речима „Наш чича“. После Церске битке, тачније после Рудне главе, аустроугарска војска се дала у повлачење без контроле. За петама силној царској војсци јурио је, испред целе наше армије, нико други него „Чича“ на свом Аги.

Један део аустроугарских војника у бегу запазио је старог српског ђенерала од 60 година, како сам јаше свог белог ата по брисаном простору и јуриша право на њих. Део тих царских војника застао је у свом бегу и запуцао на генерала Гојковића из свог арсенала који им је био при руци. Он се тада дао у још јачи кас, али један метак погоди његовог коња и обори их, обори их на сред пољане између српске и аустроугарске војске, а рањени коњ прикова свог јахача за земљу. Ово све је посматрао Димитрије Туцовић, познати српски новинар и политичар, тј. председник социјалистичког покрета у ондашњој Србији.

Туцовић је током рата био поручник, те је наредио двојици војника да са њим крену по палог генерала. „Чича“ сам није могао да се извуче, јер му је једва жив коњ пао на десну ногу и тако га прибио уз земљу. Када су му пришли, Туцовић му рече „Господине ђенерале, сматрам да је најбоље да се ви повучете, јер на првој линији фронта морају бити војници и нижи официри од вас.“. Генерал Гојковић, жалостан због свог коња и збуњен од ударца о тло, узе пиштољ и прекрати муке свом верном Аги, а затим устаде. Окрете се поручнику Туцовићу, извади свој сат и рече.

„Поручниче, на мом џепном сату је тачно подне, удаљићу се са прве линије фронта тек кад се ова неман аустроугарска повуче преко валовите Дрине!“.

Како је рекао тако је и учинио. Није се повукао са прве линије фронта докле год последњи Аустроугар није прешао Дрину. Следеће 1915, генерал Гојковић преузима команду над Тимочком војском са којом извршава један важан задатак. Наиме успео је да одређено време заустави снажнију бугарску војску у Качаничкој клисури. Ово је било од велике важности, јер је омогућило главници српске војске и српском народу повлачење преко Косова, Албаније и Црне Горе до Крфа.

Лечење у Француској и повратак на фронт

Када су стигли на Крф, већ остарели и уморни „Чича“ се разболео, па уз упут Врховне команде одлази на лечење у Француску. Лечење је трајало скоро годину дана, а опорављен и спреман генерал креће да враћа своју Отаџбину. Одлази у Напуљ, а из Напуљске луке креће италијанском цивилном крстарицом „Минас“ која је била у војној употреби. Крстарица је кренула ка Солуну, а осим старог генерала, превозила је муницију и разно оружје за припрему отварања Солунског фронта. Такође, важан детаљ је прича да је на тој крстарици било 25 сандука државног злата. Чекајући повратак својој војсци, седео је на броду „Чича“ и причао са млађим официрима, када их изненада потресе јак ударац, а одмах за њим још један.

У рано јутро, 2. фебруара 1917, у близини грчког рта Матапан, немачка подморница У-39, под командом Валтера Фростмана, испалила је два торпеда на крстарицу „Минас“. Крстарица је брзо почела да тоне, а њен капетан Анђело Пароди је дотрчао до ђенерала Гојковића и рекао му који је чамац за спашавање предвиђен за више официре. Стари ђенерал одговори „Спашавајте прво војнике, ми официри ћемо последњи!“.

„Српски се ђенерал никад не предаје!“

Сви преживели су се укрцали у чамце, а на челу колоне пловио је чамац Илије Гојковића. Испред колоне чамаца за спашавање одједном је изронила немачка подморница. Настаде мук и смртна тишина, једно наспрам другог плутају по мору чамчић са шачицом Срба и огромна гвоздена неман пуна немачких војника. Командант подморнице, Фростман, желео је заробљенике, па су Немци затражили да се сви преживели предају.

Када је чуо захтев за предају, „Чича“ устаде и повика немцима „Српски се ђенерал никад не предаје!“, исуче пиштољ и запуца на немачку подморницу.

Немци узвратише рафалном паљбом и усмртише генерала Илију Гојковића. Потонуо је „Чича“ у Јонско море, а изронио је у легенду, оставши упамћен као „Поморски војвода“ и једини српски генерал који је погинуо у Великом рату.

Милош Момчилов, студент Правног факултета у Београду

Преузето НАЦИОНАЛИСТ

Back to top button
Close
Close