ЈЕЛЕНА ЈЕЛИСАВЧИЋ – ЗАВЕТ НА САБОРНОСТ И ОПСТАНАК – ОД СИОНА ДО КОСОВА

Пише – Јелена Јелисавчић

Сагледавајући последице предуге комунистичке идеолошке и тоталитарне контаминиције, негде између рушења темеља који је опредељивао и чинио хомогеним српски национ у вишевековној борби за опстанак а то је светосавско наслеђе и потпуног губитка националне логике који се огледао у погрешном одабиру савезника, како оних са којима су Срби делили државу , тако и екстерних, сасвим на линији тенденционог урушавања српских интереса била је и одлука донесена године 1967-е, на заједничкој седници Председништва и Извршног комитета ЦК и СКЈ, када је договорено да сви дипломатски односи са државом Израел буду прекинути. Две деценије раније, Срби и Јевреји , прошли су котао пакла, један у низу, у богатој и страдалничкој историји два народа. Тај заједнички именитељ, требало је да буде база за учвршћивање и уздизање дипломатских односа две државе, али десило се управо супротно – “велики син народа и народности” противио се израелском „хегемонизму и агресији“, урушавајући ту могућност. Колико је то било деструктивно са евидентним консеквенцама, видећемо неколико деценија касније при распаду државе у којој ће Срби бити приморани на давање царте бланцхе Западу али са врло значајном, оперативно-милитантном улогом управо оних држава које је Јосип Броз срчано подржавао у оквиру Покрета несврстаних, за које је “мач био кључ раја”, с тим што је у том тренутку мач замењен калашњиковом.

За исламистичку интернационалу, након рата са Совјетима 1989.-е године, рат у Босни за хиљаде Арапа (из Авганистана, Саудијске Арабије, Алжира, Ирана, Ирака, Палестине, Либије) био је “нови хоризонт” за реализацију исламистичке догме оличену у џихаду. Осама Бин Ладен, у то време мало познат широкој јавности сем у исламистичким круговима, није био једина звезда тероризма у Босни, заправо, нису сви муџахедини били чланови Ал Каиде. Многи су припадали терористичкој организацији Хезболах, која је имала богато искуство у деценијској борби са Израелом. Та терористичка организација дала је читаво одељење од педесет терористичких инструктора муџахединима у Босни. За то време, поред Западних, у Босни су свој оперативни ангажман имале две иранске обавештајне службе-Вевак и Пасдеран, египатска И.Г. и алжирска оружана група ГИА. Иранске обавештајне службе давале су босанским муслиманима значајну обавештајну логистику и обуку, јер у имале већ богато искуство у међународном тероризму у служби радикалног Ислама. Две екстремно насилне и милитантне структуре – амерички империјализам и исламски радикализам сусреле су своје интересе у једној временској и топографској тачки а против Срба и следсвено Хришћанства и у строго политичком контексту, разграђе последње социјалистичке државе у Европи. Цинизма ради, чини се да је добро неговано “пријатељство” из доба епохе “несврстаних”, показало своју солидарну исплативост. С друге стране и истине ради, бројне јеврејске заједнице у Америци залагале су се за пролонгирање агресије над Србима, међутим од шест миллиона Јевреја који живе у Америци, није тражена изричита сагласност по овом питању. У том контексту значајно је поменути да су се Организација јеврејских ратних ветерана САД И Организација Јевреја који су преживели Холокауст, две значајне јеврејске организације, дистанцирале од оваквог става. “ Ми који смо преживели Холокауст, осећамо да званичан став фаворизује погрешну страну”, Луис де Грут, председник Холокауст центра, у Северној Калифорнији, 1993. Такође, антисрпски став нису заузеле две водеће јеврејске заједнице у свету – Светски јеврејски конгрес и Европски јеврејски конгрес. Оно што излази из ракурса званичног, јесте велики број јеврејских добровољаца који су ратовали на страни Срба током рата у Босни, али и током НАТО агресије на Србију, 1999.те године, као сто је био пример младог рабина Исака Асиела. Када сумирамо чињенице, и на једној страни поставимо добре односе Срба и Јевреја током монархистицког периода (нарочито за време династије Обреновић, из периода Другог српског устанка када су припадници разних јеврејских заједница ратовали на страни Срба, али и за време владавине династије Карађорђевић), заједничко страдање два народа током Великог рата (сваки српски Јевреј ратовао је барабар са Србима против Аустроугарске и суделовао у епској трагедији српског народа при преласку Албаније, И преко те исте Албаније један Јеврејин Аврам Левић, начелник у Министарству финансија Краљевине Србије, пренео је безбедно Мирослављево јеванђеље на Крф), заједничку патњу и геноцид током Другог светског рата, у коме су Јевреји били и у оквиру Народноослободилачкиг покрета и ЈВуО, благонаклоног става СПЦ према јеврејској заједници, јеврејске ратне добровољце на српској страни и израелско оружје у српским рукама током рата у Босни, и на послетку заједницки портфолио непријатеља у првом реду исламистички ерозивни и субверзивни фактор хроничног тока, како је могуће да данас постоји константа неразумевања “јеврејског питања” и клица антисемитизма прилично значајног обима у Србији?

Јеврејин у четницима – Аарон Ренгел

Титоистичка индокринација И “несврстана” фаза је сигурно један елемент, међутим, непознавање историјских односа два народа, геополитичких флуктоација, посматрање појава само на нивоу козметичких потеза појавних форми И романтичарско посматрање политичких односа, праве оквир у коме свака неистина постаје адаптибилна истина а фактографија релативизирајућа. Готово увек на првој линији арбитраже је наводно јеврејско порекло оних који су се користећи своју моћ и утуцај у међународним круговима као припадници озлоглашеног „јеврејског лобија“,залагали противно „српској ствари“ . У првом реду Медлин Олбрајт, која се никада није изјашњавала као Јеврејка, заправо је члан Епископалне цркве. Холбрук, Коен, такође се нису никада изјашњавали као Јевреји нити су имали било каква јеврејска обележја у религиозном, културолошком или традицијском смислу.

Заправо реч је о једном декларисаном политичко-банкарско-обавештајном миљеу професионалних политичара и лоших људи којима је једина религија сопствени бенефит и у том смислу тај концепт је унифициран и аутентичан и егзистира лишен било какве религијске или националне припадности. У прилог томе говори и изјава Хенрија Кисиндзера, такође потомка јеврејске емиграције, да ако у Совјетском Савезу Јевреје ставе у гасне комере, то неће бити брига Америке.

Наравно да је у Клинтоновој или Бушовој администрацији био јос хиљаде људи који су имали исти политички дискурс, али зашто би смо разматрали ту чињеницу ако нису били Јевреји? С друге стране активна улога америчког Јеврејина, проферсора Ноама Чомског у критици америчког милитантног неоколонијализма, пропаганде и терора, у потрази за гласом разума и савести америчког друштва, иако је доживела огроман публицитет, чини се ипак недевољан да би била противтежа свим еуфоричним конспирацијама везаним за „највеће зло у историји човечанства“ персонификовано у само једном народу.

Управо тај народ је толико пута током дугог историјског периода преживео Холокауст, од Персије, Грка, Римљана, Византије, Хришћана, Османског царства, Велике Британије, нацистичке Немачке, мењајући се само у бројкама али никада не одричући се свог права на нацију, јединог непрекинутог права који су имали нити чезњу за повратком на Сион, и никада у потпуности не напуштајући га физички. Јевреји су, не Арапи уродјенички национални и демографски ентитет на територији коју данас познајемо као дрзаву Израел, потпуно супротно фалсификованој теорији оличеној у кардиналној лажи и срамотној пропаганди да су се Јевреји у подручје Палестине доселили након геноцида од стране нациста. Заправо, демографска слика дањашњег Израела јесте мешавина потомака Јевреја који никада нису напуштали Свету земљу, оних који су преживели нацистички и арапски геноцид.

Али вратимо се кући. Запараво, кључно питање за нас Србе би било : Како је могуће да и данас у Србији постоји витална ћелија антисемитизма ако знамо све ове факте? Друго, како је могуће да постоји емпатија усмерена ка Арапима муслиманског религијског ентитета и према палестинског деци али зато постојање Ане Франк упитно и подведено под ционстичку пропаганду? Заправо Ана Франк је парадигма за сву јеврејску децу од чије коже су прављени абажури за лампе у нацистичким логорима, али и парадигма за сву српску децу страдалу током рата у Босни измедју осталог и од стране Алахових ратника, истих тих ратника за дзихад према којима гајимо симпатију и емпатију. И Срби и Јевреји су кроз историју били у „црвеној зони“ кад је у питању исламистички терор. Јевреји су научили лекцију, за Србе сам скептична. Међутим, оно што ми не умемо или не знамо, а то је да сами градимо своје митове на основу којих егзистира национални дух, за нас су урадили они, Јевреји, односно, учинили да истина буде очувана и одржива. Посвећеност амеичког Јеврејина професора Едварда Хермана сребреничком питању у корист демистификације и огољавања службене лажи под називом „сребренички геноцид“, је равна залагању само за сопствени народ и национални интерес. Оснивач је „ Сребреница ресеарцх гроуп“, која окупља тим истраживача овог догађаја али и Западне пропаганде и улоге у рату Хрватској и операцији „Олуја“. Г. Ефраим Зуроф, амерички Јевреј, директор Симон Визентал центра у Јерусалиму и председник Међународне комисије за истину о јасеновачком систему концентрационих логора смрти за истребљење Срба, Јевреја и Рома, такодје је заступа став да се у Сребреници није догодио геноцид.

Кад је у питању Други светски рат и српске жртве пострадале од нацизма, горенаведена медјународна комисија у свом истраживачком раду детектовала је број од 700.000 српских жртава у јасеновачком систему концентрационих логора. Ни једна српска истраживачкка комисија никада није дошла до тог броја. У том смислу, кристално је јасно и недвосмислено да јеврејски народ чува српске жртве од заборава, на срамоту живих Срба. Кад су у питању званични међународни односи, СФР Југославиа била је медју првим државама које су признале Палестину 1988.-е године. Након распада државе, тај курс су наставиле да следе Србија, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Хрватска, Македонија и Словенија, не признају Палестину. У предворје бомбардовања Југославије 1999. године, држава Израел се у оквирима дипломатских могућности супротстављао НАТО агресији. Тадашњи министер спољих послова Израела у влади Бењамина Нетањахуа, у званичном обраћању поводом НАТО агресије, истакао је да Србија И КиМ жртве агресије И “акта бруталног интервенционизма”. Пре шест година, у ОУН за Резолуцију о присуству Палестине у међународним организацијама, од свих бивших република СФРЈ, за Резолуцију гласала је само Србија. Председник генералне скупштине УН, у том тренутку био је Србин. Насупрот томе, дрзава Израел није гласала за срамну Резолуцију о Сребреници, такође у УН три године касније али држави Израел дугујемо неизмерну захвалност и због непризнавања нарко-терористичке творевине Косово.

На послетку, сем што измедју српског и јеврејског народа никада није постојао медјусобни антагонизам, оружани сукоб или нетрпељивост, постоје евидентне аналогије које, чини се не видимо или не разумемо. У једној тачки сусрећу се историјска национална саборност карактеристична за оба народа и невероватна способност ревитализације након најсвирепијих погрома. Критична тачка у којој се размимоилазимо јесте доследност и бескомпромисна укорењеност у националном принципу. Јевреји се никада нису одрекли Сиона, ни када су има храмове рушили Арапи ни Римљани и у том смислу показали да проток времена не мора, заправо не сме бити и фактор дистанцирања од сопства. Ако то узмемо у обзир, решавање питања Косова данас, када нам геополитички токови не иду у прилог, не мора бити одговор за будућа времена. Сион је већ у Израелу, КиМ је део Србије. И то је завет за народе који су створили своје државе у богожедности и крвожедности . Јевреји су готово пре једног века доживели своје национално васкрснуће сторивши на Блиском Истоку снажну државу која је на бранику јудаизма и посредно Хришћанства и противтежа муслиманском свету. На КиМ, пре нешто мање од двадесет година Европа је почела да крвари. Зато ће упаво на тој топографској тачки која је српска Света земља и српски Сион, Европа васкрснути.

Заправо, то и није могуће да се деси на другом месту, јер као што је рекао чувени јеврејски академик Енрико Јосиф у својој чувеној крилатици – „Срби су небески народ” . Међутим, ако за тренутак напустимо романтичарску екстатику и пређемо на линију политичке прагматике и разумевања питања националног опстанка, морамо уважити и речи јеврејског политичара Моше Дајана да Израел мора бити као “бесан пас” како се више никада нико не би усудио да га нападне. Учимо од Израела, историја нам је показала оптимистичну аналогију.