ВИДОВДАН ИЛИ ВАТИКАН

Пише Огњен Војводић

ВИДОВДАНСКО ИЛИ ВАТИКАНСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ

Најновија и најперфиднија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима је наводно непризнвање самопроглашене “државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава како држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и духовно-историјски идентитет и континуитет, интегритет и сувереност Србије, те да стога Срби и држава Србија морају бити благодарни Ватикану. У питању је примјена провјерене папске праксе подилажења православним народима, нарочито војно пораженим, расељеним или у непосредној невољи или опасности од надмоћнијег непријатеља.

Ватикана је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Југославије, и тиме благословио почетак ратног разарања СФРЈ. На чему се сваком папи хрватски предсједници приликом прославе дана хрватске државности увијек захваљују – ,,на несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске.“ После Ватикана то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атланске алијансе њемачко признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата, тј. без подршке Ватикана као вјерског вође евроатланске антикомунистичке кампање према `источном блоку`.

Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку предао православне Србе суду евроатланске инквизиције, а данас их старом језуитском стратегијом, сатјеране у ужу Србију, подводи наводним непризнавањем “државе“ Косово, а ради лакшег превођења у унију. Заправо, што је проширена на ужу Србију позната клероусташка стратегија, јавно прокламована у НДХ од Мила Будака министра вјера, за вријеме спровођења пројекта геноцида над Србима: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

ВАТИКАН КЉУЧНИ ФАКТОР `ИНТЕГРАЦИЈА`

vatikanПапско наводно непризнавање `државе` Косово је и морално-политичка подршка проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији, оправдање процеса политичких и религиозних евроатланских интеграција. Према најновијим информацијама неизјашњавање Ватикана о статусу `државе` Косово је предложено званичницима Ватикана управо од српских проевропских црквених и државних званичника после окупације Косова и Метохије, а како се не би прекинула сарадња са Ватиканом као кључним фактором евроатланских политичкиих и религиозних интеграција. Такође, и како се после потискивања папизма не би међу Србима појачао утицај руске православне цркве, прекинуо процес и континуитет католичења православних Срба или потпуног стапања православља са папизмом.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана у историји и свијету, посебно према православним народима, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцију Срна је о односу Ватикана према Косову рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Фрањо много опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру.“

Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

ВИДОВДАНСКО ИЛИ ВАТИКАНСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ

2199Косовски бој није првенствено био одсудна одбрана од османског освајача већ прије свега опредје- љење и завјет за очување и одбрану отачаства и вјере предака од латинског кривовјерја. Одбрана од османлија, али истовремено од ултиматума тадашње латинске Европе. Средњовјековна стратегија `свете алијансе` према православним Србима се није разликовала од данашње евроатланског пакта. Доктрина `свете алијансе` и `свете столице` оличена у тадашњем евроцентризму и римском католицизму, према ваневропским `варварским` народима и религијама била је и у државном и духовном смислу колонизаторска, а према православнима је имала додатну прозелитску мисију као према `шизми`, расколницима и јеретицима које је потребно привести `правој вјери` и `покајању`.

Православна `шизма` је била препрека успостављању једно- поларног папског патернализма, свједок папског узурпирања првосвештеничких права и самопроглашења `папског примата`. Зато је `спасавање шизматика` подразумијевало сва средства укључујући и насилна, а која су теолошком теоријом римокатолицизма била оправдана – од ватиканских подрумима до јавних ритуалних спаљивања `јеретика`, али и подстицања и помагања номадских исламских племена на освајачке походе на православне `шизматике`.  Наиме,`исламски притисак` је коришћен да се православно племство и народи присиле на папску унију и европску војну `помоћи` због `османске опасности`, али пошто је прије тога православни Константинопољ освојен и опљачкан од латинске алијансе, ослабљен и остављен османском освајачу. Заправо, као што данас евроатлантска алијанса манипулише исламом у притиску на православне народе и све суверене земље свијета у циљу успостављања једнополарне вјерске и војне глобалне доминације.

Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду, пошто је претходно православна Византија војно ослабљена полувјековном латинском окупацијом, Цар Константин Драгаш, последњи византијиски Василевс, уцјењен је да потпише унију и призна васељенску војну и вјерску власт Ватикана и европске алијансе. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град, потписао одређене папске услове за унију, надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под опсадом је дошло онолико витезова колико је било потребно да заштите Цара од побуне православног народа, свештенства и властеле противника уније. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. Цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су у протестним литијама узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`

Православни богослови и свештеници свједоче да је турско османска окупаторска власт била толерантнија према православљу од римокатолицизма, а да под папизмом православље нигдје није преживјело. Патријарх јерусали- мске патријаршије је имао одређена права и поштовање под муслиманском окупацијом, али када су Латини освојили Јерусалим и формирали крсташко краљевство у Палестини патријарх је морао да напусти град. Када је патријарх Арсеније Чарнојевић покренуо сеобу Срба, бјежећи од турске освете због војне интервенције европске алијансе на територији османског царства подржаној од једног дијела Срба, по уласку на територију римокатоличке Европе одмах је на Србе вршен прозелитски притисак за превођење у римокатолицизам условљавањем и основних животних потреба. Такође, повод Кримског рата 1853. – 1856. у коме је европска алијанса са Турском напала Царску Русију, био је вјерски сукоб, папизма и православља, око права службе и старјешинствена над  Христовим Гробом и другим светим мјестима у Палестини.

ДАНАЈСКИ ДАРОВИ ВАТИКАНА

10418343_10203332232899473_8816818646870542619_nДакле, како некада тако је и данас, у одређеним политичким околно- стима потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као попуштање пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са папством представља одрицање и духовне суверености, добровољно признавањe религиозног и духовног евроатлантског патернализма коју симболизује папство, а што је погубније од признавања и пристајања на војно ропство.

Залог ослобођења од војног ропства је очување духовне слободе и суверености, духовно-историјске свијести и предања, то јест иторијског и вјерског права на ослобођење отачаства и после подношења дуговјековног ропства. Признавање ауторитета папства напротив увијек подразумијева пристајање на политичко и религиозно подаништво, на добровољно одрицањe ослобођења од ропства. Учлањењењем у унију народа и држава папског пастирског похођења признаје се политичко и етичко право католичком клерикалном колонијализму, тј. евроатланском војно-вјерском интервенционизму.

n_74987_1Политичкој и медијиској манипулацији по правилу претходи манипулисање на нивоу архетипске и митске свијести народа, спровођење својеврсног историјски инжињеринга. Као што је југословенско стогодишње спиновање српске историјске свијести, учитавањем преиначеног православног предања Косовског завјета, као жртве и оданости средњовјековних српских витезова у одбрану Европе, да би спасили ватиканске ломаче ‘хришћанске’ Европе. да би опстао папизам у Риму. Популарна представа о послању Срба као браниоца европске цивилизације од азијатских хорди дио је пропаганде у процесу европских интеграција, колонијалистичка пропаганде упаковане у романтичарски миље англосаксонског епа која и поред сурових отрежњења у задњих сто година и данас налази неплаћене присталице међу Србима.

Papa-Srbija01-620x350Како некада тако и данас, када држава Ватикан даје некоме неко право то је увијек колонијално право и данајски дарови. Посебно према православнима катлички колонијализам спроводи `духовно очишћење` од политичких, али и историјског и религиозног права. На политичком нивоу поређење можемо направити са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово, када одбијају да присуствују званичним међудржавним скуповима у присуству представника ‘државе’ Косово, или када са ‘косовским’ званичницима праве споразуме и тако им признају државни легитимитет, а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослоба ђања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији.

Пише Огњен Војводић