У БЕРАНАМА 27. НОВЕМБРА 2017. ГОДИНЕ НА ДОСТОЈАНСТВЕН НАЧИН ОБИЉЕЖЕНА 99 ГОДИШЊИЦА ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ СРПСКОГ НАРОДА У ЦРНОЈ ГОРИ

Под слоганом “Васојевићи за заједничку државу “ у организацији Српског националног савјета Црне Горе и Српске народне одбране Васојевића и Лимске долине коју чине Српско историјско културно друштво “Никола Васојевић“ Беране, Удружење ратних добровољаца 1912 -1918.,њихових потомака и поштовалаца регионалана организација Беране и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици а поводом 99 годишњице од Велике Народне Скупштине Српског народа у Црној Гори одржане у Подгорици, 1918. године одржана је 27. новембра 2017. годи​ни.

На почетку академије водитељ програма Јана Лутовац је поздравила присутне и истакала следеће :  Преосвећени Владико, часни Оци, предсједниче Српског националног савјета Црне Горе господине Вуксановићу, предсједниче Удружења српских пјесника у отаџбини и расијању господине Оташевићу,предсједниче СО Беране господине Киковићу, уважени организатори свечане академије, даме и господо, помаже Бог!

Ево већ је 99 година од Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, припрема за њено одржавање и одлука које су донешене у Подгорици 1918. године , а о њеним одлукама постоје различита мишљења, тумачења и схватања.
Различита мишљења не налазимо само код историчара, него и  код правника, публициста и научника различитих профила, па и код великог броја грађана који о овом догађају изворно мало знају.

По мишљењу једних, који су били у огромној већини, овом скупштином остварене су вјерковне тежње и жеље српског народа у Црној Гори, да живи у заједничкој држави са осталим српским народом и другим југосовенским народима- Хрватима и Словенцима. По мишљењу других који су били у мањини, овом скупштином Црна Гора и Црногорци изгубили су своју државност и национално биће.

Вечерас ће овај скуп благословити и о овом догађају бесједити наш Преосвећени Владика будимљанско-никшићки господин Јоаникије. Ваше Преосвештенство, изволите. казала је Лутовац.

На почетку скуп је благословио и одржао пригодно слово епископ будимљанско- никшићки господин Јоаникије који је измеђуосталог истакао да је Велика Народна Скупштина српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици 1918 била велики историјски догађај али и не само историјски него по свом значају он има актуелности и данас. Она је зацијелила вјековне ране и испумила вјековне тежња нашег народа који је вјековима и у току турскога ропства и послије тежио да се ослободи и имао заправо једну идеју ослобођење и  уједињење цијелог српства.

Видимо у овој данашњој ситуацији када је српски народ поцијепан, разједињен па може се рећи у поприличној мјери и завађен, да та вјековна тежња а то је заправо у суштини косовска идеја која нас одржава и обједињује и данас има своју актуелност и у том погледу изизетно је велики значај одржавања сјећања и његовања спомена на Велику Народну Скупштинусрпског народа у Црној Гори.

Историчар Горан Киковић каже да је циљ акдемије да се многи фалсификати, који су данас присутни у Црној Гори, оповргну и наставио :

Ваше Преосвештенство господине Јоаникије,

Часни оци,

Предсједниче Српског националног савјета Црне Горе господине Вуксановићу

Даме и господо,

Помаже Бог!

Ево је већ је 99 година од уједињења Црне Горе са Србијом и вечерас ораганизујемо овдје у Беранама прославу уједињења Црне Горе са Србијом.

А како је то било те сада већ давне 1918. године?

Моја вечерашња тема је :

“Васојевићи у борби за српско и југословенско уједињење до 1918. Године“ ово је и радни наслов моје нове књиге која је у рукопису.

Ђоко Рачић, пјесник о овом племену је написао и ово:

“ Васојевићима је једноставно опредјељење.

Њих је вододјелница усмјерила, за Лимом, низ Дрину,

у загрљају Србије и Републике Српске,

до мора које запљускује Крим и љуби обале Русије.“

 

Становништво Васојевићке области са великим интересовањем је пратило све догађаје који су се збивали ван њених граница, па је вијест о пробоју Солунског фронта у септембру 1918.примљена са великим одушевљењем. На том фронту је било официра, чиновника, подофицира, каплара и редова и из ове области који су заједно са српском војском одступили за Грчку, а било је и оних који су као добровољци дошли из других земаља и са других континената на солунски фронт.

        Од истакнутијих Васојевића групи солунаца припадали су: Јанко Спасојевић, инж Љубомир Поповић, Ристо Јојић, Љубомир Вуксановић, Милован Кастратовић, др Павле Чубровић, Милутин Бабовић – звани Телеграф. и други.

У вријеме пробоја Солунског фронта осјетила се узнемиреност и у редовима аустроугарске војске у гарнизону Беране, као и на жандармеријским станицама на читавој територији васојевићке области. Комитски вођа поручник Бошко Ђуричанин добио је од једног аустријског официра (Чеха) сигурну информацију о напредовању српских и савезничких армија према нашег простору. Зато је он, не губећи вријеме, брзо ову вијест пренио народу. На ту вијест дошло је на територији Васојевића до праве устаничке експлозије. Народ се брзо и организовано, прије свих у Црној Гори, дигао на устанак. Ђуричанин је предузео организоване акције на територији Полимља, а мајору Милу Саичићу је упутио поруку да са устаницима беранског краја, уз помоћ комита из Шекулара, разоружа швапску посаду у Беранама која је бројала 1.000 војника. У тој поруци је Саичићу речено да у “помоћ позове Милосва Раичевића, Милана Поповића и Браћу Јоксимовић из Буча“. А народ овог краја једва је дочекао тај час и листом се дигао на оружје. Аустроугарска посада Берана је већ 1.октобра положила оружје. Догађаји су се веома брзо развијали. Увече 13.октобра није било ниједног непријатељског војника под оружјем на територији беранског и андријевачког среза, а комите су, уз помоћ угледних људи, поставиле у Беранама и Андријевици своју валст. Велика је заслуга Бошка Ђуричанина који је организовао и координирао устаничке дејства на територији Васојевића.

Осим гарнизона, биле су разоружане све жандармеријске станице на територији Васојевића до превоја Вјетерника. Та жива борба резултирала је тиме да су за два дана били ослобођени цијели Васојевићи и поново формиране  Горњовасојевићка и доњовасојевићка бригада, на територијалној основи као у вријеме црногорске државе. Командаднт устаника постао је стари дивзијар војвода Лакић Војводић. До доласка интернираних официра из логора привремено су за командире јединица постављани способни школовани људи грађанске струке. Тако је до 15. октобра била потпуно очишћена цијела територија Васојевића од непријатељске војске, а у међувремену аустроугарске војне посаде из Берана, Рожаја и Корита повлачиле су се према Бијелом Пољу и Пљевљима под сталним нападима комита и устаника из овог подручја.

Напредовање српске војске према својој домовини подстицало је  устанак у Црној Гори. Међутим, масовни устанак једино је био организован у Васојевићима, гдје су формиране и војне јединице по узору на старе формације.

У вријеме док су васојевићки устаници ослобађали своју територију од аустроугарских окупатора, српске трупе одређене за вођење операција у Црној Гори и сјеверној Албанији биле су доста далеко. Тек 22. октобра 2. југословенски пук имао је по плану ући у Пећ. Од 26. октобра ове трупе носе назив „ Јадранске трупе“. Њихов командант је био генерал ДрагутинМилутиновић. Васојевићки устаници су доста олакшали рад Јадранским трупама. Њихова главна колона се преко Гусиња упутила за Скадар, док је десна (помоћна) колона наступала за Подгорицу. У саставу ове колоне борили су се и батаљони Горњовасојевићке бригаде на Вјетернику и за ослобођење Подгорице, послије чега су црногорске трупе распуштене. Генерал Милутиновић је честитао војводи Лакићу Војводићу на храбром држању црногорских трупа.

Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. Бивши министар Милосав Раичевић је још 10. октобра сам преузео дужност окружног начелника у Беранама и сазвао збор на којем је народ изгласао присаједињење Доњих Васојевића Србији и писмену одлуку о томе послао, по учитељу Томи Јоксимовићу, команданту српске 2. армије војводи Степи Степановићу. Агитација о уједињењу Црне Горе са Србијом добила је 24. октобра своју пуну потврду на великом народном збору у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Црне Горе са Србијом. Из Андријевице је централни извршни одбор за уједињење прешао у Беране, гдје је донио одлуку о расписивању избора за Велику народну скупштину у Црној Гори. Такозване Беранске одлуке.

        Централни извршни одбор је, на сједници у Беранама од 25. октобра до 7. новембра 1918. године, прописао Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину. Проглас о расписивању избора и Правила за бирање народних посланика за Велику народну скупштину, послати су из Берана 27. октобра окружним начелницима у Црној Гори, с налогом да се организују избори по капетанијама, варошким општинама и срезовима. За одржавање зборова и избор повјереника дат је рок од седам дана, док је у неким мјестима, попут Цетиња, за те послове преостало тек три дана. Читавим изборним процесом руководио је Централни извршни одбор преко својих повјереника и изасланика који су сазивали зборове и сједнице и утврђивали резултате избора.

      Избори за ову Скупштину, која је позната и под именом Подгоричка скупштина, одржани су 19. новембра 1918, на територији Црне Горе у границама до почетка Првог свјетског рата. Свака је капетанија бирала по два, а у крајевима ослобођеним у току Првог балканског рата сваки срез је бирао по три посланика. Градови са мање од 5000 становника су бирали по једног посланика, а они са више од 5000 по два посланика. Бирало се јавним и посредним гласањем, на тај начин што би свака капетанија на јавним зборовима изабрала 10 повјереника, срезови по 15 и варошке општине по 5, односно 10 повјереника. Повјереници из округа су на заједничкој сједници поименичним гласањем изабрали посланике за округ. Овјерени записници о избору повјереника и посланика достављени су Скупштини у Подгорици.

Од укупно 165 посланика који су делегирани за Велику црногорску скупштину у Подгорици 32 их је било из андријевичког и беранског округа, од којих су више од једне трећине били просвјетни радници. Међу њима су била и три бивша министра Црне Горе: Спасојевић, Раичевић и Бакић.

Посланици Васојевићи представљали су, са незнатним изузецима и бјелопољски, плавогусињски и рожајски крај.

За округ андријевички, коме је припадао и плавогусињски крај, посланици су били: Јанко Спасојевић, Зарија Вуковић, Љубо Бакић, Велимир Јојић, Марко Ћулафић, Ново Вугделић, Љубо Вуксановић, Новица Поповић, Божидар Томовић, Радослав Јагош Вешовић, Саво Спасојевић, Радоје Николић, Ристо Јојић, Томица Ивановић, Саво Пауновић.

За округ берански, коме су припадали рожајски и бјелопољски крај, посланици су били:  Милосав Раичевић, Прокопије Вековић, Милан Поповић, Никодим Цемовић, Љубомир Поповић, Александар Поповић, Тома Јоксимовић, Мило Делевић, Александар Бојовић, Милош Поповић, Крило Балшић, Никола Мићовић, Андро Савић, Богдан Обрадовић, Радосав Јоксимовић, Вукајло Девић, Милић Дабетић.

У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић.

Припреме за почетак рада скупштине обиљежила су два супротна мишљења о начину уједињења Црне Горе и Србије. Скупштина је засиједала од 24. до 29. новембра 1918. године. Од двије претходне и пет редовних засиједања, најзначајнија је друга редовна сједница од 26. Новембра, на којој су донесене историјске одлуке о уједињењу народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

По капетанијама су, 17. новембра изабрани повјереници који су се састали по окрузима и 19. новембра из беранског, андријевачког и других округа Црне Горе састали су се 26. новембра 1918. у Подгорици, гдје је Велика народна скупштина донијела одлуку о уједињењу Црне Горе са Србијом.

Са овим догађајима је дошла у наше крајеве потпуна слобода, а 1. децембра 1918. означена је нова етапа у животу народа Васојевића, као и осталог црногорског народа – створена је југословенска заједница краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Скупштина је отпочела са радом 24. 11. у згради Дуванског монопола и на првом засиједању изабрани су тајним гласањем органи скупштине (предсједник Саво Церовић, потпредсједници Лазар Дамјановић и Саво Фатић и секретари).  Двије претходне сједнице ове скупштине одржане су 24. и 25. новембра 1918. и на њима су тајним гласањем изабрани предсједник, потпредсједници и секретари Скупштине. На сједници од 25. новембра посланици су положили заклетву. Истога дана је одржана и прва редовна сједница Подгоричке скупштине, а на дневном реду је било уједињење Србије и Црне Горе. Сјутрадан ујутру, 26. новембра 1918. Подгорица је била препуна свијета који је очекивао коначну одлуку о уједињењу двије српске државе, Србије и Црне Горе, чиме би почео да се испуњава вјековни сан предака о уједињењу свих Срба у једну државу. Тога дана је „Велика Народна Скупштина Српског Народа у Црној Гори“ једногласно донијела одлуку о уједињењу Србије и Црне Горе.

У одлуци Подгоричке скупштине између осталог је наглашено: ‘Српски народ у Црној Гори једне је крви, језика и тежње, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом…’ , а потом су изнешене и конкретне одлуке да се краљ Никола Петровић и његова династија збаце са црногорског пријестола; да се Црна Гора уједини са Србијом у једну државу под династијом Карађорђевића и потом ступи у заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца; да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица који ће руководити пословима док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају; и да се о овој одлуци обавијесте бивши краљ Никола, влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и неутралне државе.

Циљ нам је да расвјетљавамо многе историјске неистине и фалсификате који су присутни данас у Црној Гори, с тога смо се и данас састали на овај велики историјски датум, 24. новембра, када је 1918. Велика Народна Скупштина српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици почела са радом а након тога донијела историјске одлуке, на Другој редовној седници 13/26. новембра, и усвојила текст Одлука, који су потписали 160 посланика. Васојевиће су тада представљали 32 посланика. Одлуке су:

1. Да се краљ Никола I Петровић Његош и његова династија збаци са црногорског пријестола.

2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињене ступе у заједничку Отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.

3. Да се изабере Извршни народни одбор од 5 лица, који ће руководити пословима, док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају.

4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши краљ Црне Горе Никола Петровић, Влада Краљевине Србије, пријатељске Споразумне силе и све неутралне државе.

На четвртој сједници (28. новембра) је изабран Извршни одбор. На петој сједници (29. новембра) скупштина је одлучила:

1. Да се покретна и непокретна имовина бившег краља Николе Петровића Његоша и његове династије, у Црној Гори конфискује у име народа.

2. Да се за свагда забрани улазак у нашу земљу пређашњем краљу Николи Петровићу Његошу, а тако и свим члановима његове династије.

Овим је чином настављено дан прије започето уједињавање Срба, када је Велика народна скупштина у Новом Саду изгласала присаједињење Србији. Исти су примјер слиједиле и локалне скупштине у Босни и Херцеговини. Овим су одлукама испуњени вјековни народни идеали.

Треба закључити следеће:

Одлуке Велике народне скупштине Српског народа у Црној Гори 1918. биле су правно легитимне и регуларне, од већине народа подржане и признате од свих значајних држава свијета (САД, Енглеска, Француска, Русија…). Док неки правници и историчари истичу и тврде да је скупштина била једина правна, до сада непоновљена, свијетла тачка у цјелокупној историји Црне Горе. Одлуке скупштине биле су демократске, а и скупштина је била демократски изабрано представништво, позвано да одлучи о судбини цијелог народа. Жалосно је и тешко слушати и подносити да одлуке ВНС-српског народа у Црној Гори нелегитимним и нерегуларним називају они политичари и историчари који као узор демократије славе ЦАСНО, АВНОЈ и ћораве кутије што је тешко подносити и слушати. Тада одлукама ове скупштине Црне Гора није присједињена Србији већ се ујединила са Србијом и створила јединствену државу, која је била сан многих генерација Црногораца.

Тврдње неких квази историчара и политичара  нијесу тачне да је акт “присједињења“ извршен употребом силе пријетње и преваре. Познато је да су Црногорци дочекале србијанске трупе (односно припаднике југословенске дивизије) са одушевљењем и да је расположење за уједињење било опште.

Тако да су тврдње квази историчара и политичара нетачне и неистините, јер о томе какво је стање у Црној Гори најбоље говори Франш Д Епере у извјештају међународне комисије од 08.02.1919. године.

1. Трупе које су се налазиле у Црној Гори су биле југословенске, а не србијанске: њихов број у цијелој земљи не прелази 500 људи: оне нису биле уплетене у узборе и збивања око побуне.

2. Избори су били слободни пошто 500 официра и војника југословенских нису могли десетинама хиљада Црногораца наметнути своју вољу.

3. Избори су били демократскији него они практиковани за вријеме владавине бившег краља Николе.

4. Сви Црногорци су били за уједињење са Србијом и не желе повратак раскраља Николе, којега држе за издајника земље.

5. Побуна је проузрокована од стране неколико агената бившег краља, а који су потпомогнути агентима италијанским; могли обманути неке необавијештене личности.

6. У земљи је владао мир, кривци ће бити осуђени од стране редовних судова.

7. Захтијева се да одбјегли побуњеници код Италијана у Сан Ђовани Ди Медуи и Котору буду предати француском генералу Венелу и да одговарају за рушење телефонских жица и пљачку војничких намирница. Број затворених личности се пење од прилике на једну стотину. Сви сељаци су пуштени на слободу.

Све је ово дио чињеница које говоре каква је била Велика народна скупштина и да је била и легална и легитимна и да је била одраз жеље цијелога народа, јер су на њој поред Срба – православаца учествовали и Срби римокатоличке и мухамеданске вјере’“.

Извјештаји ове комисије говоре у прилог тврдњама да су избори били слободни, легални, а одлуке скупштине правно утемељено и признате од великих сила свијета. –закључио у својој бесједи историчар Горан Киковић, коаутор књиге са професором Драганом Раковићем “Велика народна скупштина Српског народа у Црној Гори- Подгорица, 1918. Године и као професор у школи положио стручни рад на тему : Подгоричка скупштина 1918. године. 2006.

Програм је водила   Јана Лутовац, док су на академији  учествовали и пјесници: Ђорђе Брујић, Будимир Дубак, Новица Ђурић, Дарко Јововић, Давид Лалић и Вулко Шћекић, пјевачка група народног стваралаштва „Ђурђеви ступови“ Беране, Етно група „Свети Евстатије“ Беране, КУД „Коло“ Беране и гуслар Стефан Петрић.