Толико тога нисмо знали да је то просто застрашујуће! Али, истина ослобађа полако, али незаустављиво…

Пише Драгослав Бокан

Враћам се из Зрењанина…

Пут ка Београду се у ноћи змијолико вуче и брзо подвија под точкове, све зависећи од пејзажа који се претичу и смењују (потпуни мрак се начас претвара у месечином попрскану равницу, могући хорор у чисту пасторалу) и од већ поспаних полицијских патрола последње смене (Стајићево и Чента као посебно ризичне етапе по том питању)…

Возим, сам у колима, пратећи црвене тачке штоп-светала (у даљини) пред собом и крајњи прамен мојих дугих фарова у непредвидљивим кривинама бескрајне банатске степе…

Слушам мекани глас Франческе Бланшар, потпуно сконцентрисан на вожњу и, не мање, на лепоту скоро па невидљивих, али моћних облака на ноћном небу.

Уживам у савршеној усамљености, издвојен од свега што је било јуче и што ме тек чека сутра – у својој летећој капсули, у свом унутрашњем свемиру – неометан ни од кога и ни од чега…

И размишљам о томе КОЛИКО НАМ ЈЕ ДАНАС СВЕ ПОЗНАТО И ЈАСНО. Како више нема ничег непознатог и скривеног, нама недоступног и забрањеног – а, опет, никако да се скрасимо са собом и међу собом, и усагласимо са истином и својим неумољиво-јасним искуствима.

Када сам ја био у првим младићким годинама, не баш толико давно, скоро па ништа нисмо знали, ништа важно читали, ништа значајно доживели.

За нас је тада, рецимо, BBC био недостижни пример објективне телевизије, мислили смо да нас је са далеких обала после голготе преко ледених албанских планина спасила „лађа француска“; из новина су нас плашиле мутне слике „српских усташа“ (љотићеваца и четника); Јасеновац је за већину мојих савременика била само нека страшна и злосутна реч („Магнум кримен“ Виктора Новака је била склоњена и недоступна), српски православни манастири су били везани искључиво за наша сећања са викенд-екскурзија са школом, а Америка је била појам неке далеке и велике слободе (за којом смо, тако наивни и фатално необавештени, са све уздахом чезнули)…

И нисмо знали да је Љотић био један од 1300 каплара, да је Дража Михаиловић као млади српски официр био одликован за храброст у биткама на Куманову и Колубари, да је Милан Недић био (заједно са браћом Милутином и Божидаром) један од митских јунака из балканских и Првог светског рата (као најмлађи пуковник читаве српске војске), а маршал Тито – непријатељски војник у „Ђавољој дивизији“ са оне стране фронта и истине.

Нисмо чули за десетине и стотине хиљада наших суграђана и сународника, на правди Бога опљачканих, побијених и побацаних у рупе и ђубришта (све тамо од октобра ’44-те, па током следећих неколико страшних и предугих година) – само зато што отаџбинске светиње и свој поглед на свет нису хтели да замене идеолошко-езотеријским симболима и присилним „прањем свести“ на нивоу Николетине Бурсаћа и ондашњих верзија Наташе Кандић (а и отмица лепих градских станова и вила није била баш тако редак разлог овог бруталног обрачуна „ослободилаца“ са „народним непријатељима“ након што су јединице Црвене армије експресно протерале Немце из наше земље)…

Нисмо знали да је Јован Дучић, згрожен, писао о усташким злочинима; да је Милош Црњански био отворени и доследни српски националиста (првенствено у свом часопису „Идеје“); да локални комунисти нису били против нацистичке окупације Краљевине Југославије све док Хитлер није напао Стаљинов СССР (свог ратног савезника од 1. септембра 1939. до 22. јуна 1941. године); да 7. јули није датум кад је заиста планула прва устаничка пушка међу окупираним Србима (већ је реч о пропагандно надуваном празнику, а у поводу мучког убиства на вашару у Белој Цркви једног српског жандара, тек избеглог из Павелићеве НДХ)…

Нисмо знали ни да су Лолу Рибара, Саву Ковачевића и многе „народне хероје“ (посебно из српских крајишких и других горштачки непокорних јединица) у ствари – убили њихови (а по усменим наредбама немилосрдног Ј. Броза); да је такозвани „Сремски фронт“ био само обичан параван за терање у сигурну смрт насилно мобилисаних дечака и младића из најбољих српских породица; да су партизани у рату и непосредно после њега (веровали или не) убили више православних свештеника него усташе; а да су на Голом Отоку кољачима из Јасеновца били препуштени „на обраду“ и иживљавање Титу непослушни комунистички првоборци и дојучерашњи „јунаци седам офанзива“…

Нисмо знали ни да је стварање прве Југославије био судбинска предигра за све касније српске несреће (урачунавајући ту и страшни пад наше нације прецизно описан у Рајсовом упозорењу „Чујте Срби“, и онако брзу капитулацију наше мултиетничке војске након срамног „априлског рата“, и логорске фантазије усташких „уметника“ у сфери људском уму просто незамисливих тортура и сатанско-садистичких крвавих ритула).

Нисмо знали да се новојугословенски краљ Александар, да би се умилио српским непријатељима из Великог рата (а сада суграђанима из новоформиране државе), у наше име заувек одрекао заслужене ратне одштете (у милијардама франака у злату) и праведног кажњавања ужасних и доказаних ратних злочина Аустроугара над немоћним српским народом; да је свим аустроугарским официрима који су после 1918-те прешли у југословенску војску – дао чин више и пустио их да командују смртно пониженим јунацима са Цера, Колубаре и Кајмакчалана (којима није дато исто то ванредно унапређење); да су херојске српске пуковске заставе (изрешетане куршимима и посвећене јунаштвом својих ратних барјактара) бачене у таму музејских магацина – да не би повређивале танкоћутна чувства оних што су до јуче ступали уз „Радецки марш“, силујући и убијајући по Мачви и читавој Србији; а да је, чак, званичном уредбом краљевске владе, Видовдан био укинут као државни празник (због „братства и јединства“ и градње утопијског „интегралног југословенства“ у Краљевини СХС)…

Знали смо да су снаге генерала Франка убиле песника Лорку и толике друге интелектуалце, али нисмо знали да су „републиканци“ још немилосрдније убијали свештенике и бацали мошти шпанских светитеља уличним псима (што је и променило расположење шпанског народа и читав ток грађанског рата); слушали смо да је тај фамозни Франко био, наводно, „фашиста“, али нам зато није речено уз какве је све притиске овај изванредни шпански патриота одбио да уђе у рат на страни Хитлерове Немачке и тиме сачувао своју земљу страшних разарања (све време рата је Шпанија била неутрална, попут Швајцарске). И нико није знао да нам каже да је лично он (тај „злогласни каудиљо“) изабрао и васпитао младог Хуана Карлоса (демократски оријентисаног принца), предавши му, након тога, сву власт, обновивши тако парламентарну монархију у земљи која је на овај начин безболно прошла транзицију из поратног у модерно доба своје историје…

Нисмо знали ни да је онолико слављена, демократска Француска револуција (из 1789) убијала много више и брже него данашња „Исламска држава“ (па су тако, револуционарне снаге „слободе, братства & једнакости“ дословно искасапиле преко пола милиона цивила у непокорној монархистичкој провинцији Вандеје – са бројним и ужасним примерима масовних покоља деце и, чак, спаљивања живих људи и њиховог осветничког кувања у огромним казанима са врелом водом). Нити нам је неко, тих година, објаснио како је чувена реченица несрећне француске краљице (о давању колача уместо хлеба очајним и гладним грађанима Париза) била, потпуно супротног значења и смисла од оног (наводно циничног) како су нас учили – јер је она тако, у ствари, наредила себичним париским пекарима да морају да гладном народу продају најфинија пецива по цени обичног хлеба (јер, упркос краљевској наредби, нису више хтели да праве јефтини хлеб, већ само скупе колаче, да не би губили на очекиваној заради).
И још толико, толико тога…

Нисмо могли ни да наслутимо како ће нас политички и војно уједињени свет западне цивилизације раскомадати, потаћи на рат и онда се тобоже згражати над оним на шта су нас дословно натерали, организовати нечувену медијску хајку и представити нас (своје наивне и верне савезнике) као „ужасне монструме“ и „агресоре“, довршавајући читаву ову своју перверзну операцију – економским санкцијама, политичким уценама, систематским бомбардовањем, насилном променом власти (повод за то била је наводна „изборна крађа“), довођењем квислиншке петоколонашке коалиције на чело државе, непрестаним комадањем наше територије и одвођењем српских државника, команданата и генерала у срамоту, ропство и смрт…

Али, срећом, зато нисмо могли ни да сањамо да ће се са свих страна (од споља и изнутра) нападнута Русија ослободити, усправити и претворити у велику наду читавог још непокореног света. Са харизматичним и мудрим вођом на челу ове средњовековне легенде (попут оне о краљу Артуру и његовим витезовима Округлог стола) претворене у чисту реалност – коју управо сад на својој кожи осећају забрађени амерички статисти из сиријске пустиње са месарским ножевима у рукама и нафтним доларима у џепу).

Толико тога нисмо знали да је то просто застрашујуће!

Међутим, и поред тога што сад пред собом имамо апсолутно све неопходне податке, књиге, сведочанства и лична искуства – и даље нам се пред нос потурају инфантилне рецитације из Пачије школе наших, срећом заувек прошлих времена.

Али, неће ни то довека.

Истина ослобађа полако, али незаустављиво, нагризајући болесно, лажима инфицирано ткиво до кости.

П. С.
Завршила се, одавно већ моја ноћна вожња… Свануло је ново јутро и почео још један радни дан… Али мисли не престају да ми се роје, „ресетујући“ својим интуицијама и надама (након најновијих дешавања на линији Москва – Дамаск – Техеран – Пекинг) сву малодушност и привидно безнађе које се над нас надвило, као последња ноћ света или бескрајно гробље без иједног упаљеног кандила…

Ново јутро се буди не само предамном и над поспаним Београдом, већ над читавом (у последњи час спашеном) планетом.

Пише Драгослав Бокан