Мистерија о првом и једином храму који су крсташи подигли у Србији траје и данас. Богомоља није грађена у граду, већ на античком месту
Православна црква Светог архиђакона Стефана, познатија и као Стара православна црква, Мала православна црква или Црквица, је најстарији очувани богослужбени храм у граду Сремска Митровица, а због старости и значаја највреднијих на подручју Срема. Поред цркве је у 18. веку постојало православно гробље о чему сведоче надгробне плоче које су данас постављене на бочне зидове цркве. Бити сахрањен у црквеној порти је била привилегија добротвора и значајних људи.
ИЗГЛЕД
Једнобродна је, оријентисана у правцу југозапад – североисток. Правоугаони наос звршава се олтарским простором исте ширине, четвоространим споља и изнутра. Изнад главног улаза уздиже се високи барокни звоник, коме су у једној од последњих обнова зазидани у приземљу лучно завршени бочни отвори. Свод је полуобличаст, са изузетком крстастих сводова изнад приземног дела звоника. Скромну фасадну декорацију чине плитке правоугаоне лизене на бочним зидовима, подупртим контрафорама.
ИСТОРИЈА
Храм посвећен Светом Стефану, званично подигнут пре четири века у Сремској Митровици обавијен је мистеријом, која траје до данашњих дана. Историчари тврде да су га градили Римљани, а потом Хришћани, а поједини аналитичари тврде да је Мала црква, како је народ зове, дело темплара.
Данас постоје подаци који говоре да је место данашње цркве било важно за хришћане још у време старог Сирмијума. Заправо, археолошка ископавања рађена 1980. године под олтаром овог здања пронашла су мозаички крст од црвеног мермера који датира из времена Сирмијума. Тако да је ова црква на темељима храма, који су највероватније остаци хришћанске базилике из првих векова хришћанства. Даља археолошка ископавања утврдила су да су на овом простору у време античког града Сирмијума, била купатила (терме), а по победи хришћанства оваква места или су рушена или претварана у богомоље.
Аналитичар близак темпларима Живан Неговановић је први изнео у јавност тезу да је Мала црква дело крсташа.
– Преживела је Римљане, Турке и комунисте – каже Неговановић. – Изграђена је на савској обали и то на месту које је од давнина носило име Артемидин мост, што је један од занимљивих путоказа у далеку и најдаљу прошлост. Наиме, историјски извори из 4. века наводе да је 304. године дошло до масовних егзекуција над хришћанима у Сирмијуму, који су страдали као жртве Диоклецијанових прогона. А да су се погубљења вршила на Артемидином мосту на Сави. У периоду раног хришћанства, кад су хришћани били прогањани, обичај је био да место страдања буде обележено скромним грађевинама, мартиријумима. Мећу бројним мученицима (мартирима) погубљени су и епископ Сирмијума Иринеј и његов ђакон Димитрије.
Тачна година подизања овог мартиријума, односно цркве се не зна. Према хипотезама митровачког проте Владимира Милутиновића, постојала је скромна богомоља православног становништва, импровизована од стамбене зграде за време Турака, којој су после њиховог одласка додати апсида и звоник. Само се претпоставља да је садашња црква грађена на темељима скромне богомоље из раног 17. века.
Први писани записи су тек из 1729. године, настали поводом канонске посете визитације Бискупије печујске, Опатији сремскомитровачкој, где су визитатори забележили: „Петог јула освећена је опатија Св. Деметри на Сави, која је сад настањена шизматичким Србима. Они имају величанствену и солидну цркву…“. Три године касније аналитичар Карловачке митрополије записује: „Црква је стародревна од камена, свод од дасака, олтар од камена“. Звоник барокног облика је највероватније касније придодат цркви.
ИКОНОСТАС
Ентеријер цркве посебно важним чини прекрасни иконостас који има више спратова и украшен је најфинијом резбаријом. Преплићу се мотиви животињског и биљног света: лавови и ждралови, змије и лозе, руже и лишће: све повезано и уплетено једно у друго.
Са иконостаса из прве половине XVIII века сачуване су само престоне иконе Христа и Богородице које се чувају у Галерији Срема у Сремској Митровици. Према попису Карловачке епархије донео их је из Солуна “ господар Миља „, док их најновија истраживања приписују Станоју Поповићу, верном присталици ликовности Христофора Жефаровића.
Иконостас из друге половине XVIII века раскошно су изрезбарили македонски мајстори под утицајем италијанског барока, највероватније школовани у грчким радионицама.Осликавање је извео Теодор Крачун у најбољем маниру српске барокне уметности.
Неки мотиви на иконостасу су непоновљиви у светском сликарству. Призор Васкрсења Христова на другом спрату иконостаса, где је Христос приказан како држи ашов у рукама, а испред њега клечи Марија Магдалена – није забележен у аналима цркве.
– За ову цркву је необично и даје јој дозу мистериозног чињеница да није подигнута на неком од градских тргова, у центру, већ на обали реке и прилазима мосту, баш на простору где су страдали хришћани. И где још од 4. века траје континуитет обележавања на њихово погубљење. Дакле, ово место је свето још од позне антике – објашњава кустос Гордана Крстић, из митровачког музеја.
Дугогодишњи кустос др Мирјана Лесек у својим текстовима о знаменитој Малој цркви наводи да богато изрезбарени иконостас са сликарским радовима Теодора Крачуна представља изузетну појаву на подручју Србије. По стилским особеностима и богатству мотива, иконостас се везује за мајсторе дрворезбарских радионица југа и Свете горе. Иконостас припада типу вишеспратних олтарских преграда, у првој зони су престоне иконе, а у другој композиције празника, у трећу зону, у строгој хоризонталној архитектури уметнута је композиција Свете Тројице – Крунисање Богородице, док је у средини четврте зоне распеће с медаљонима Богородице и Св. Јована Богослова, а лево и десно су медаљони с апостолима, међусобно повезани стилизованим листовима и медаљони с пророцима повезани стилизованом виновом лозом и грожђем.
ТЕМПЛАРИ
Као доказ да су темплари градили цркву Живан Неговановић наводи изјаву митровачког сликара и масона Драгана Мартиновића, који се сећа прича покојног Драгана Малешевића Тапија о Малој цркви.
– Тапи је пре више година у Цркви Св. Стефана, имао изложбу оригинала. Тада је старешина био свештеник Мирко Жеравић. На моје чуђење, Тапи му је говорио да је то храм који су изградили темплари. Нешто касније приликом копања за стазе око цркве, пронађен је темпларски крст, који данас тамо стоји – каже Мартиновић.
Драган Малешевић је волео да долази у Сремску Митровицу. Говорио је да је варош црна тачка историје, јер су се овде десиле велике трагедије. Али је исто тако увек говорио да је Митровица и бела варош, јер се, по њему, у овом граду десило нешто велико, што је оставило трага у српском народу. А то је управо култна Мала црква.
– Овде је некада погубљен Св. Иринеј, а за ово подручје се везују и Св. Димитрије, Св. Анастазија, 40 мученика клесара. Тапи је говорио да ће од њих једног дана у овом граду бити 40 реинкарнираних клесара, симболички 40 – масона – говорио је Драган Малешевић.
Темплари су блиски са Српском православном црквом и другим религијама. Ред има одличне односе са јерусалимским патријархом. А српском патријарху су темплари упутили писмо као информацију о свом деловању. При одредима користе српске храмове и славе Светог Ђорђа.
Седиште Међународног реда витезова темплара је у замку Томару у Португалу. Играђен је давне 1162. године. У овом замку српски темплари, Велики приор Србије, имају своју канцеларију.
МУЗЕЈ ЦРКВЕНЕ УМЕТНОСТИ
После Другог светског рата, у Малу цркву су похрањене слике и књиге из порушених и попаљених сремских манастира и храмова. Уз одобрење црквених власти проглашена је за Музеј црквене уметности. Мала црква се води као културно добро од изузетног значаја. Стекла је највишу категорију у категоризацији споменика културе. Ангажовањем протонамесника митровачког Милорада Голијана овај храм у своје окриље окупљао је све више младих верујућих људи, стваралаца и свих који у Богу виде наду, утеху и спас.
Последњих неколико година простор око Мале цркве се култивише, па је око цркве обликован Савски трг. Ископан је нови артески бунар дубине преко 300 метара, крунисан чесмом.
извори: Споменици културе, Новости, Википедија, Митровица инфо
Преузето РАСЕН
