Савременим истраживачима средњовековне керамике познато је какво се керамичко посуђе правило и на који начин се израђивало, превасходно на основу налаза с бројних археолошких ископавања, с представа зидног сликарства манастирских и других цркава на којима су приказане гозбе и из малобројних писаних извора.
Археолошки локалитети, првенствено утврђени градови и манастирски комплекси међу којима су Рас, Маглич, Ново Брдо, Сталаћ, Крушевац, Београд, Смедерево, Петрова црква код Новог Пазара, Студеница, Ђурђеви ступови, Милешева, Градац, Пећка патријаршија и Нова Павлица, обилују керамичким материјалом који датира од 12. до 15. века. Он сведочи, с једне стране, о технолошким знањима и умећима грнчара тог времена, а с друге пружа потпун увид у естетске домете форми и декорације посуда које су, било да је реч о увозу или локалној производњи, доминирале у средњовековној Србији.
Посуђе коришћено у кухињи, намењено припремању хране, кувању или чувању намирница, најмање се мењало кроз историју. Функционални оптимум достигло је врло рано, већ током праисторије, што доказују резултати археолошких истраживања великог броја насеобинских локалитета од неолита до средњег века.
О кухињској керамици, неатрактивном асортиману једноличних форми, најчешће без декорације или с оскудним украсом, готово да и нема писаних и ликовних података. Тако археолошки запис постаје једини поуздан извор информација. Нажалост, и то обиље археолошког материјала најчешће остаје занемарено, иако се та врста посуђа проналази свуда, од сеоских кућа до царских палата.
Етноархеолошка истраживања и кроскултурне анализе, чији је циљ да пруже додатне релевантне податке о начинима израде и коришћења појединих керамичких облика, несумњиво су драгоцен допринос реконструкцији свакодневног живота у минулим временима, па и у средњем веку.
Иако су у састав средњовековних кухињских предмета улазили и они од метала, дрвета, биљних влакана и камена, а у одређеним ситуацијама се могло кувати данас готово заборављеним начинима: врелим камењем, у мешини, кори бундеве или дрвета, грнчарија је ипак количином и разноврсношћу далеко превазилазила посуде од осталих материјала који су се тада користили.
Међу кухињском керамиком од 12. до 15. века доминантни су црепуље, вршници, лонци, питоси, амфоре и зделе.
Црепуља, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу, фото: документација Артис центар, Београд
Једна од најстаријих форми кухињске керамике свакако је црепуља, плитак реципијент кружног облика у којем се на огњишту пекао хлеб. Неки аутори сматрају да су их на Балкан донели Словени, због назива словенског порекла који се појављује у више варијанти, као црепуља, црепња, црепна, черепња, подница, а који се одомаћио и у несловенским језицима. Међутим, чињеница да се црепуља користила још у млађем неолиту на територијама о којима је овде реч, да је, прошавши кроз све потоње епохе (укључујући и средњи век) у готово неизмењеном облику доспела до наших дана с истим функционалним карактеристикама, доводи у питање веродостојност таквог мишљења.
На средњовековним локалитетима присутност црепуља добро је документована. Има их у утврђеним градовима и насељима, али и у манастирским комплексима. У оквиру утврђења Рас код Новог Пазара откривен је комад окамењене погаче која се обликом уклапа у профил одређених керамичких фрагмената који припадају овој врсти посуда. То јасно потврђује непромењену намену реципијената који се данас идентификују као црепуље. На овом локалитету пронађене су у великом броју, чак 95 примерака, и то у хоризонтима који датирају скраја 9. до првих деценија 13. века.
Црепуље су проналажене на многобројним локалитетима средњовековних српских земаља, на Магличу, у Скопљу, Исару (Штипу), Госпођином виру и Кастаљану, Новом Брду, Сталаћу, Новој Павлици, Смедеревском граду, али и на многим другим местима.
Црепуља на Часној трпези, Дечани 14. век, фото: документација Артис центар, Београд
Занимљиво је и посебно важно нагласити да се посуде типа црепуље сликају на средњовековним фрескама у сценама где је трпеза. На њима су црепуље представљене најчешће с рибом и печеном перади, а то указује да су, осим за печење хлеба, оне служиле и за печење мањих количина меса. Тако представљене налазе се обично на сценама Рођење Богородице, Чудесни риболов, Јављање Христа апостолима, Свадба у Кани… У досадашњој стручној литератури називају се „зделама за изношење печене рибе или живине на трпезу“. У свести балканског становништва црепуља је све до средине 20. века имала и дубоко симболичко и духовно значење. Као хранитељица породице основном животном намирницом, црепуља, првенствено она прављена у домаћој радиности, уживала је велико поштовање. Колико код жена које су је израђивале, толико и код свих укућана. Имала је карактер светиње, па се за њену израду и употребу везују многи обичаји и табуи. Црепуља симболично представља свет, а њено прављење симболично стварање света. У црепуљи се пече хлеб, који симболизује тело Христово, чијим честицама се причешћују верници. Стога је разложно претпоставити да су црепуље у средњем веку нашле место и на Часној трпези, што је поткрепљено и податком да се обредни хлеб пекао искључиво у црепуљама где год су оне биле у употреби.
Представа црепуље на Часној трпези проскомидије олтарског простора у цркви манастира Дечани несумњиво је још један прилог тој претпоставци. Ни то што је црепуља насликана празна, не противи се таквој могућности. Чињеница да је насликана у проскомидији, у делу олтарског простора у којем се врши обред проскомидије и припремају свети дарови, односно честице хлеба за причешће, то јасно објашњава.
Вршник је по својој функцији нераскидиво везан за црепуљу. То је реципијент, најчешће коничног или калотастог облика, који има исту функцију као и црепуља, а употребљаван је или као део огњишног ансамбла уз црепуљу или самостално. За разлику од црепуља које су опстале до данас, вршници су нестали из употребе на простору централног Балкана пре готово стотину година. У средњовековном кухињском инвентару вршници су честа појава, могло би се рећи готово исто колико и црепуље. Проналажени су на Расу, Магличу, у Сталаћу, Београду и Студеници.
Причешће апостола, детаљ, Дечани, 14. век, фото: документација Артис центар, Београд
Најчешћи облик кухињске посуде, заступљен у различитим димензијама и у више варијанти, јесте лонац. Средњовековни лонци налажени су на свим досад поменутим локалитетима. Разноликост димензија и локалних својстава у облицима и минималистичкој декорацији, која се своди на урезани таласасти или чешљасти орнамент, често праћен урезима, убодима и другим сведеним декоративним елементима, говори о великом броју локалних радионица које су их израђивале. Лонци се у средњем веку праве у више варијанти, а два основна типа су лонци без дршке или с једном дршком. Обликом су прилагођени употреби на отвореном огњишту или пећима какве су у то време коришћене. Мада се формом, коју недвосмислено диктира функција, не разликују суштински од лонаца из претходних епоха, нарочито не од оних из раног средњег века, лонце тог периода, а нарочито оне из 14. и 15. века, одликује већа разноликост у моделовању тела и обода, као и разноврсност комбинација декоративних елемената, такође познатих из претходних периода.
Иако је већина била израђена на витлу, првенствено ручном које не нестаје ни када крајем 13. века започиње масовнија употреба ножног витла, неки лонци пронађени у хоризонтима касног средњег века имали су јасне знаке невеште израде без грнчарског витла. Очигледно је да су они служили само за потребе домаћинства, што је био обичај који ће се на простору централног и јужног Балкана задржати све до наших дана.
Лонац Рас, Градина, 12-13. век, Музеј Рас Нови Пазар, фото: документација Артис центар, Београд
Међу лонцима 14. и 15. века има и примерака који су глеђосани са спољне, а понекад и с унутрашње стране. Налажени су у Београду, Сталаћу, Магличу, Новом Брду, Смедереву и у манастирима Студеници, Градцу, Новој Павлици. Ови лонци се у неким случајевима третирају као трпезне посуде, будући да на њима нема трагова излагања ватри.
Лонац, Рас, 12-13. век, Музеј Рас Нови Пазар, фото: документација Артис центар, Београд
Питоси такође воде порекло још из преисторије. Извесно је, међутим, судећи по количини пронађених примерака и разгранатој употреби, да су врхунац достигли у антици. Њихова примарна функција је била складиштење воде, уља, вина, жита и других намирница, али треба имати у виду да су неоргански материјали, као што су пигменти и гипс, регистровани као садржај питоса још у бронзаном добу Грчке и да су се у производњи текстила и ћилима у Србији у 19. веку користили и као посуде за справљање боја. Стога је сасвим могуће да су питоси и у средњем веку имали различите функције које су захтевале посуде великих димензија.
Питоси су готово увек са спољне стране „украшени“ рељефним тракама које се најчешће тумаче као ојачања, међутим, етноархеолошка истраживања су показала да је реч искључиво о украсу, а евентуално и о елементу који може да помогне приликом манипулације посудом великих димензија и тежине, како не би исклизнула приликом померања, али не и о конструктивном елементу. На средњовековним локалитетима питоси различитих запремина налажени су у више димензија, више варијанти и у различитим контекстима. Били су незаобилазни, како у утврђеним градовима (Ново Брдо, Крушевац, Сталаћ, Београд, Смедерево), тако и у манастирима (Милентија, Раваница, Градац, Ариље, Петрова црква код Новог Пазара, Ђурђеви ступови), јер је потреба за складиштењем хране свеприсутна и у мирнодопско време, а нарочито у ситуацијама у којима је постојала потенцијална опасност од рата и опсаде. Важност питоса у средњовековној кухињи и за средњовековну трпезу потврђује њихово представљање на фрескама, као што је то случај с представом Свадба у Кани у Дечанима.
Осим питоса, за чување мањих количина хране коришћени су ћупови који се често обликом, димензијама и украсом не разликују од лонаца, па их често није лако идентификовати. Зато се може само претпоставити мера њихове заступљености.
Амфоре спадају пре у транспортно посуђе, него у посуде за чување течности. Управо због тога, њихова присутност увек асоцира на увоз, било из далека или из околине. Порекло амфора је недвосмислено античко, али се оне појављују и у средњем веку, мада у донекле измењеном облику. Амфоре из тог периода досад су пронађене у Студеници, Прилепу и Скопљу.
Зделе и крчази су она врста посуда које, у зависности од начина и финоће израде, припадају и кухињском и стоном инвентару.
Средњовековни крчаг, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу
Када је реч о кухињским зделама, несумњиво је да су оне имале веома важну улогу у припреми хране, као што је случај и данас. На основу етнографских докумената може се претпоставити да је велики број здела које су у средњовековним кухињама коришћене био од дрвета, али су до данас ипак сачуване и оне керамичке. Често су рађене на ручном витлу, с декорацијом типичном за кухињско посуђе, што подразумева урезане линије, валовнице и отиске прста, нокта или орнаменте урезане алатком, вероватно дрвеном судећи по резултатима етноархеолошких истраживања. Проналазе се на свим локалитетима средњовековних српских земаља.
Иако у археолошком материјалу преовлађују они брижљиве израде намењени трпези, крчази су прављени и у једноставнијој, недекорисаној варијанти, која је свакако имала своје место у кухињи. Често су се само детаљима разликовали од лонаца с једном дршком, па се неретко називају лонци-бокали. Налазимо их на већини средњовековних локалитета, у Београду, Смедереву, Новом Брду, Сталаћу, Прилепу, Штипу и другде.
Биљана Ђорђевић
Извор: avantartmagazin
Преузето РАСЕН
