СВОЈ ЖИВОТ ЈЕ ПОЛОЖИО ЗА СРБИЈУ: СТРАВИЧНИ ДЕТАЉИ УБИСТВА ЦРНОГ ЂОРЂА ЗГРОЗИЛИ И СРБЕ И ТУРКЕ!

„Карађорђе је свој живот положио за Србију не тим последњим чином, него оног тренутка када је кренуо да подигне устанак. Његова глава увек је била „на пању”, јер је следио свој идеал да Срби добију слободу, не било какву, него златну, у духу Немањића“

Због судбоносне улоге током борбе српског народа за ослобођење од Турака, Карађорђе је од савременика добио титулу вожда, која означава световног господара али и духовног вођу српског национа.

Подигао је барјак слободе која је у српском народу била потпуно угушена када је после укидања Пећке патријаршије народ остао без најсигурнијег путовође у светским вихорима на вазда геополитички и цивилизацијски сложеном и турбулентном Балкану. Отуда је Вождова улога била сложена, а његово вођство усмерено на стварање државе, а можда још више и слободе духовне природе, односно опредељења народа које је „зацртао” Свети Сава у време сабора у Жичи 1221. године – рекао је историчар Милован Балабан на недавно одржаној трибини „Прича о Карађорђу” у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада.

Историјско сећање и духовна вертикала, нагласио је Балабан, одржали су српски народ у историји Балкана и онда када није имао своју државу – да тога није било, не би се почетком 19. века појавио ни Карађорђе.

Цитирајући Његошеве речи: “Из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души”, Балабан је објаснио да душа народна, ропска и „мртва”, као да је кроз Карађорђа проговорила и нашла свој ропством умртвљени импулс.

„Његош је, пророчки видео шта је Карађорђе за Србију и шта ће бити за њу. Уз Бранка Радичевића, Његош је први рехабилитовао Карађорђа о којем се од 1815. године, када се као нови вођа устаничке Србије наметнуо Милош Обреновић, почео развијати мит по којем он није приказиван као државник, нити као заветни јунак. Тек ће се у 20. веку показати колико је Карађорђе у свести народа живео као епски јунак“, нагласио је Балабан.

Карађорђева смрт

Томе је битно допринео и начин на који је Карађорђе окончао живот – 1817. године, по повратку из Русије у Србију, убијен у селу Радовању по налогу кнеза Милоша Обреновића.

Вожда и његовог писара Наума Канара у колиби Драгића Војкића убио је Никола Новаковић. Он је мртвом вожду секиром одсекао главу, скинуо му одело и све то предао Вујици Вулићевићу који је „товар“ послао за Београд.

Карађорђево обезглављено тело сахрањено је на око 100 корака од места где је убијен, а глава је већ сутрадан стигла у Београд.

Нестор Летописац у београдском листу “Време” маја 1922. године пише да је у конаку кнеза Милоша преко пута Саборне цркве „на белом тањиру стајала опрана глава његовог кума“.

Тањир је стајао на троногој столици, а поред њега стајало је кандилце запаљено. Бледа светлост од кандилца осветљавала је тамно бледу разбарушену Вождову главу пред којом је Милош стајао на коленима, молећи се Богу и често пута понављајући: “Опрости куме Ђорђе! Опрости господару!” – пише Летописац.

Судбина главе

Сутрадан, Милош је Карађорђеву главу послао београдском везиру које је ово силно обрадовало. Након што су Турци препознали Карађорђа, вратили су је Милошу који је истог дана нашао једног касапина који је, у подруму кухиње конака одрао вождову главу и при том је стално ридао и дрхтао.

Одрана кожа осољена је, испуњена памуком и сламом и након тога послата везиру у град, откуда је послата у Цариград.

Султана је поглед на главу толико обрадовао да је истакао пред сарајем на бедему са натписом: “Глава чувенога харамбаше српских хајдука званог Карађорђе”.

– Карађорђе је свој живот положио за Србију не тим последњим чином, него оног тренутка када је кренуо да подигне устанак. Његова глава увек је била „на пању”, јер је следио свој идеал да Срби добију слободу, не било какву, него златну, у духу Немањића – закључио је Балабан предавање о вожду Србије.

Карађорђева лобања је покопана у Београду поред Саборне цркве. Касније, када је 1819. године Карађорђево тело ископано и пренесено у Тополу, и онда састављена са телом.

Што се оне главе у Цариграду тиче, причало се да ју је некакав Грк хетеиста украо и однео у Атину, и да је она тамо чувана у некаквом музеју, али та прича никада није потврђена.

Преузето НАЦИОНАЛИСТ