СВЕТЛО И ТАМНО (Црна Гора приступила НАТО – пакту)

Историја сваког народа саткана је из светлих и тамних тренутака, док њихови историчари, као по правилу, истичу само светле тренутке а гурају у најцрњи историјски заборав, „под тепих“, тамне тренутке. Објективнији историчари то не раде, али се њихова пристрасност огледа у подједнаком неистицању и једних и других. Истина зна и те како да заболи. Тако је одувек било, од када је света и века, од када је и историје, а тако је и данас.
Исто важи и за Србе и за њихове историчаре.
Међутим, тиме се улога, значај, сврсисходност Историје као учитељице живота у поприличној мери дерогира, ограничава, сужава, јер је често њена тамна страна поучнија од светле.
Постоји и друга крајност, а то је превелико истицање тамних страна у историји неког народа, а занемаривање, чак скривање светлих, а на чему намерно инсистирају његови непријатељи као што се, на пример, данас дешава са покушајима ревидирања наше историје.
У сваком случају, као и у много чему другоме, решење је у проналажењу праве мере, у неодлажењу ни у једну ни у другу крајност.

Ево једног случаја из I Српског устанка (1804 – 1813) који може да нам као сунчева светлост обасја, осветли данашњи тренутак и приступање Црне Горе НАТО – пакту.
* * *
Паралелно и судбоносно повезано са I Српским устанком дешавао се и руско-турски рат од 1806. па до 1812. године. Тај рат је био траљав, килав, испрекидан и недовољно активан јер су Руси превасходно имали у фокусу своје односе са Наполеоновом Француском, Аустријом и Енглеском, док им се рат са Турском на Дунаву испољавао као споредан и као последица збивања у Европи.

Поред осталог, наведени руско-турски рат значајан је и по томе што је за његово време по први пут у историји, 1807. године, руска војска ступила на тло Србије. Наиме, руска војска под командом генерала Исајева од 600 пешака (Олоњецки пук), 200 козака и 200 добровољаца („пангалоза“) ушла је у Србију и заједно са српском устаничком војском извојевала победе над Турцима у борбама на Штубику и на Малајници крајем маја и у првој половини јуна месеца исте године.
Сарадња српске и руске војске није дуго потрајала пошто су Русија и Турска у Слобозију 25.08.1807. године склопиле привремени мир, привремени јер је руски цар Александар I одбио да потпише мировни уговор, те су се преговори о миру између зараћених страна у Јашију наставили и даље и отегли су се у недоглед. По том, уствари примирју, генерал Исајев морао је своју војску да повуче из српске Крајине у Малу Влашку.
Због тога што је балканско ратиште било од споредног значаја у односу на европско, дешавања на европском ратишту аутоматски су се одражавала на њему.

Тако на пример, за време битке на Штубику (25.05 – 18.06) код Турака затичемо француског конзула пуковника Меријажа. Дакле, Француска је до тада подржавала Турке у њиховој борби против Срба и сматрала је српске устанике за „најобичније агенте руске политике на Балкану“. Чак у турској војсци, у њеној артиљењији, затичемо француске официре као инструкторе. Заиста, са историјског аспекта, 200 година је веома кратак период.
Одједном, 07.07.1807. године Тилзитским миром између Француске и Русије ствари се у Европи окрећу наглавачке. Русија иступа из IV коалиције против Наполеона и те две земље постају савезнице, што ускоро доводи до приближавања Аустрије, Енглеске и Турске иако се тим уговором Русија обавезала да ће да склопи мир са Турском, што је и урадила, али додуше само привременим миром у Слобозију.

Дакле, у првој половини 1807. године долази до тешње, конкретне сарадње устаничке Србије и Русије, док се Слобозијумским миром Русија повлачи из Србије, али за Србију настаје тада више него неопходан период релативног мира у трајању од једне и по године.
Устаничка Карађорђева Србија могла је да предахне, да вида своје ране и да што више поради на свом унутрашњем сређивању, као и да прикупља снаге за даљу борбу.
Још почетком те године код главнокомандујућег руских снага на Дунаву, генерала Михелсона, била је српска делегација која га је обавестила о српским проблемима и српским потребама. Генерал је са њима упознао руског цара Александра I и убрзо је у Србију стигла значајна руска помоћ у новцу, олову, баруту, оружју и храни. Са њом су стигли и руски стручњаци: лекари, инжињери, артиљеријски официри и други.

Да би спрско-руска сарадња била што складнија и што ефикаснија као и што званичнија 02. августа 1807. године у Београд стиже Константин Константинович Родофиникин (1765 – 1838) први руски службени представник у земљи.

Слобозијумско примирје Србија користи пре свега за економску обнову ратом опустошене земље. Сви, па и сам Карађорђе, поправљају своје куће и своја имања. На београдском Доњем граду отвара се ливница, а на Авали граде се радионице за производњу барута. Отворено је неколико рудника олова, гвожђа, цинка, као и радионице за израду муниције и опреме за војску.

Правитељствујушчи Совјет наређује непрестано вежбање у руковању оружјем како у војсци тако и у целокупном становништву. Војна обука се изводи под руководством руских инструктора и по руским правилима. Уз помоћ руских официра земља се дели на округе и на 4 војне области. Чак се 22.12.1808. године уводи регуларна војска и војни чинови.

То ради Карађорђева Србија на самом почетку 19. века, док досовска Србија на почетку 21. века, после 200 година, укида обавезно служење војног рока. Невероватно. По досовцима и по њиховим наследницима, данашњим светом владају Далај Лама и Мајка Тереза.
Свакако, вође I Српског устанка раде и на унутрашњем уређењу државе. Организује се рад управе, судства, полиције, здравства и просвете. У Београду је 13.09.1808. године отворена Велика школа, претеча Београдског Универзитета.

Све те активности кулминирају Скупштином у Београду 18.12.1808. године која доноси уставни акт, такозвани Карађорђев устав, којим су регулисани односи између Карађорђа, врховног вожда и Правитељствујушћег Совјета и којим је Карађорђе признат за наследног кнеза.

Мировни преговори између Русије и Турске у Јашију после Слобозијумског примирја отегли су се, као што је већ речено, у недоглед. Истовремено, обе стране су се припремале за поновно отпочињање ратних сукоба.
Ерфуртским споразумима Наполеона и Александра I (12.10.08.) потврђене су одлуке Тилзитског мира и чак је Русија од Француске добила зелено светло да границу са Турском помери са Дњестра на Дунав.

Са своје пак стране, Турска је ступала у све присније односе са Британијом, те оне 05.01.1809. године на Дарданелима закључују мир, односно савез, којим је Британија Турској гарантовала територијални интегритет. Турска у то време није имала регуларну војску, те јој је британска подршка била од велике важности у наредним окршајима. Уместо француских официра сада у турској војсци налазимо енглеске официре, а нарочито у артиљерији. Поред тога, турска ратна дејства су касније, током 1809. године била веома синхронизована, промишљена и прецизна, што до тада није била одлика турске војске, и она сама по себи засигурно доказују умешаност енглеских високих официра у турској команди.

Дакле, до Тилзита имамо Французе, а после њега Енглезе у турској војсци која је ратовала против Срба. Да смо боље познавали историју I Српског устанка много мање би нас изненадило антисрпско понашање Запада од почетка распада Југославије, па преко НАТО бомбардовања Србије 1999. године, све до данашњих дана.

Правилно проценивши да ће се рат између Русије и Турске ускоро наставити, српско руководство 10.12.1808. године шаље дипломатску мисију, изасланство, за Јаш у којем се налазио руски главни стан са врховним командантом руске Дунавске војске, кнезом А. А. Прозоровским. У делегацији су били: Иван Југовић, Павле Поповић и Јанићије Ђурић. Они су имали инструкције да из Јашија продуже за Петроград цару Александру I, али их је кнез Прозоровски од тога одвратио.

Представници Србије тражили су од Русије гаранције за даљи опстанак српске државе, али им је Прозоровски одговорио да је то у тадашњим односима снага великих сила просто немогуће и да је максимум што Срби могу да добију: аутономија у оквиру Турског царства са плаћањем годишњег данка. Поред тога, Прозоровски је обавестио чланове српског изасланства да ће већ у марту следеће године његова војска да отпочне са борбеним дејствима против Турске.
Сазнавши за то, Карађорђе је одмах наредио да се припреме за рат убрзају.
Нормално, ни Турци нису били неактивни. И они су се припремали за рат. Знајући да снага српске војске није за потцењивање, да Карађорђе може да подигне сигурно 60.000 војника, покушали су да избегну да истовремено ратују и против Руса и против Срба. Већ крајем јануара 1809. године Румелијски везир Хуршид-паша предложио је Карађорђу да Србија и Турска склопе сепаратни мир и да ће га Турска у том случају признати за врховног кнеза Србије. Карађорђе је тај предлог глатко одбио. Али, Порту то није обесхрабрило, већ му је и даље слала мировне понуде. И преко Исмаил-бега сереског и преко нишког везира.

Одбијање устаничке Србије турских предлога за мир несумњиво спада у светле странице српске историје и у светле странице српско-руских односа. Имајући исувише прилика да се до тада увере у турску вероломност, у турско непридржавање постигнутих договора, Срби су још 1807. године одлучили да се са Турцима више не погађају већ да ратују заједно са Русима и да се поуздају у њих и у њихову ратну срећу.

Као што то често бива, после затишја настаје бура, те су догађаји почели муњевито да се ређају, да се убрзавају.
22. марта 1809. године прекинути су турско-руски мировни преговори.
После само два дана, 24., Турска објављује Русији рат.

Кнез Прозоровски извештава Карађорђа о прекиду примирја и о обнављању рата те да ће његова војска ускоро да пређе Дунав и да уђе у Бугарску.

Српски Правитељствујушћи Совјет 10. априла доноси одлуку да настави рат против Турске на страни Русије.

Одморивши се годину и по дана и обновивши и прикупивши своје снаге и свесна тога да ће против Турске да ратује заједно са Царском Русијом, устаничка Србија се по први пут од када је подигнут I Српски устанак одлучила за офанзивна дејства своје војске. Препуна оптимизма надала се да ће руска војска одмах прећи Дунав занемаривши да су на левој обали реке још увек под турском влашћу били Ђурђево, Браила и Исмаил.

Своју војну ефективу поделила је на четири дела.
За главни правац дејства одредила је Ниш те је ка њему и упутила своје највеће снаге од око 18.000 војника под командом Милоја Петровића – Трнавца, пулена Младена Миловановића.

Дупло мање снаге од претходних под командом Миленка Стојковића упутила је ка Видину.
Трећу своју војску од 11.900 војника под командом Симе Марковића устаничка Србија послала је преко Дрине у Босну.
Четврта српска војска јачине 10.000 војника и са 10 топова коју су сачињавали војници из смедеревске, крагујевачке, рудничке, пожешке и ужичке нахије под непосредном Карађорђевом командом кренула је ка Старој Србији, односно ка Старом Влаху, Новом Пазару и горњем Полимљу.

Бројно стање ових српских војски немогуће је тачно утврдити јер се српски народ са територија које су оне ослобађале одмах дизао на устанак и приступао им. Тако је на пример војсци Симе Марковића у источној Босни приступило 5.000 устаника. Зато и није велико изненађење што је она ослободила Бијељину, Јању и Сребреницу, док су јединице под Карађорђевом командом ослободиле Вишеград и Рудо. Српске трупе продрле су све до Романије и недалеко од Сарајева.

Основни циљеви Карађорђевог похода у Стару Србију, у централну национално-државну територију Срба претходних векова, били су:
– ослобођење српског народа од турског јарма, тлачења, зулума и присаједињење тих територија устаничкој Србији;
– одвајање Босне од осталог дела Турског царства и спречавање босанске турске војске да узме учешћа у борбама у Бугарској;
– пресецање царског друма, главне саобраћајне комуникације тог дела Турског царства која је повезивала Босански и Румелијски пашалук, тј. пута Приштина – Нови Пазар – Сјеница – Пријепоље – Вишеград – Сарајево;
– спајање са црногорском војском и њихово даљње заједничко деловање, а у складу са раније постигнутим договором са владарем Црне Горе Петром I Петровићем Његошем. Иначе, у то време Црна Гора је обухватала веома малу територију поприлично удаљену од Старе Србије и њено значајније ширење на север оствариће се тек 1860, 1878. и 1913. године. Територије српских брђанских племена, Васојевића, Дробњака, Ускока, Морачана, нису припадале Црној Гори већ су припадале Турском царству.

Нормално, и Турци су се спремали за предстојећи сукоб. И они су правили планове и одређивали стратешке циљеве. Ка истој области ка којој се упутио Карађорђе они су прикупили две војске. Прва, под командом Клишког санџакбега Сулејман-паше Скопљака, кренула је чак из западне Херцеговине, а друга војска била је формирана од војника из пећко-ђаковачких предела, под командом пећког Нуман-паше Махмуд Беговића.

У походу на Стару Србију Карађорђе је још једном доказао свој изузетан војни таленат и своју супериорност над свим осталим војсковођама на балканском ратишту, без обзира чијим су војскама припадали. Није тек тако, за џабе, чак и сам Наполеон исказивао своје дивљење према Карађорђевом војевању.

Карађорђева војска у другој половини априла месеца 1809. године прелази преко Јавора, а мањим делом преко Златибора и избија пред Сјеницу. За седам дана прешла је 110 километара.
По једним нашим историчарима та војска је пре Сјенице ослободила Нову Варош, а по другима после заузећа Сјенице.

Невероватно је колико је наша историја препуна непрецизности и чак супротних тврдњи. Прави је одраз наше српске немарности, површности и аљкавости. Та карактеристика нас прати до дана данашњег, и када је наша најновија историја у питању, те тако, на пример, још увек не постоје прецизни, збирни и јавни подаци о нашим жртвама у ратовима при распаду Југославије, као ни при бомбардовању Србије од стране НАТО-пакта 1999. године. Због таквог односа према сопственој историји данас имамо такву ситуацију да многим Србима још увек није јасно ни ко је победио у II Светском рату. Шта би многи народи који немају тако херојску прошлост као што је има српски, а који су вредни, педантни, уредни, истрајни, направили од своје историје да им је она као српска што је?
Било како било, 05. или 06. маја, Карађорђе је освојио Сјеничку варош. Такође, пре или касније постигнут је договор између Срба и сјеничких Турака да Турци са женама, децом и стварима колико могу да понесу напусте град и да тек после тога устаници уђу у њега. Али, није било те силе која је могла да спречи српске војнике, пуку сиротињу, да што пре, ради пљачке, плена, не упадну у град. Заостали Турци који су још били у граду, одговорили су паљбом и настао је прави хаос. У општем метежу убијено је 360 Турака и 18 Срба.

Непридржавање датој речи при евакуацији Сјенице свакако је једна од тамних страна српске историје, једна од српских срамота. Донекле нам је сачувао образ, спрао љагу, сам Карађорђе који је лично интервенисао и наредио да се 57 заробљених турских жена – девојака преобуку у чисте хаљине и врате Турцима.

По заузећу Сјенице Карађорђе је мањи део својих снага упутио на северо-запад са циљем да ослободе Пријепоље и Нову Варош, док се са главнином своје војске и придошлим добровољцима из ослобођених крајева упутио ка Бијелом Пољу.

У маниру највећих војсковођа светске историје, као да је завршио највише и најпознатије војне академије, Карађорђе је журио да спречи спајање војске Сулејман-паше Скопљака са војском Нуман-паше, односно да се сукоби са сваком посебно.

Прво се 07. јуна сукобио са Сулејман-пашом Скопљаком на простору између Сјенице и Пријепоља. По извојевању сјајне победе у којој су се нарочито истакли „регуларни солдати“ остаци Скопљакове војске убрзано су се повлачили, скоро бежали, због опасности да их не докусури српска нововарошка групација.

Карађорђе се одмах затим окреће ка Нуман-пашиној војсци од 20.000 војника, правој руљи од војске без и једног јединог топа, чију су пешадију огромном већином чинили Арнаути. И пре ове битке, као и увек, Карађорђева војска спроводила је опсежне фортифакцијске радове, градила земљана утврђења и шанчеве са 2 метра високим грудобранима обезбеђене топовима како би одбила напад двоструко бројнијег непријатеља. У резерви је оставио коњицу под командом Вула Илића – Коларца.

Битка је била дуга, крвава и неизвесна. Када су Турци већ почели да опкољавају српске положаје Вуле Коларац је са својом коњицом јурнуо на њих. У општем метежу који је настао, Вуле је, обучен у турско одело и са чалмом на глави, почео да виче на одличном турском језику: „Побегоше наши! Побегоше наши!“, чиме је допринео да се турско-арбанашка војска да у безглаво, панично бекство.
Напред наведене два битке без и мало сумње Карађорђа сврставају међу наше највеће војсковође у целокупној српској војној историји. Раме уз раме са Радомиром Путником, Степом Степановићем и Живојином Мишићем.

Али, после светлих тренутака поново наилазимо и на тамне и на тотално скрајнуте тренутке у нашој историји. Наиме, после победе над војском Сулејман-паше Скопљака а највероватније и после победе над Нуман-пашом, Карађорђе је наредио да се све главе погинулих турских војника донесу у Сјеницу и на њеним зидинама набију на кочеве. По записаним сведочењима преживелих српских војника донешено је 2500 глава те није било довољно кочева за све њих, па су многе „намештене у паради“.

Чим је српска устаничка војска продрла у Стару Србију многа брђанска и херцеговачка племена дигла су се на устанак против Турске и са својим одредима приступила су Карађорђу. Додуше, било је и опрезних, сумњичавих, али када је она почела да ниже победе све више Срба јој је приступало.

Ослобођена је огромна територија која се простирала западно од Лима па до Ибра, док су на југ Карађорђеви одреди допирали до Рожаја и Митровице па чак и до Плава.

Када је одржао главни састанак са вођама херцеговачких и брдских племена на Буковику под Јавором Карађорђе им је том приликом дао 12 барјака чиме их је симболично примио у своју војску и под своју команду. Под сваки барјак могло је да се окупи 500 или 1.000 бораца. Нешто касније, када је један српски одред стигао у Васојевиће прикључили су му се и одреди Куча и Пипера и том приликом раздељено је 7 Карађорђевих барјака.

Сем овог организованог приступања српској војсци било је и безброј приступања група и појединаца. У томе су предњачили хајдуци на челу са својим харамбашама. Такође, Карађорђев продор у Стару Србију одјекнуо је много шире од те територије, свуда где су у то време живели Срби, па тако имамо да је његовој војсци пришао и не мали број Бокеља Ришњана као и поједини Подгоричани и Скадрани. На тај одјек био је глув једино владар Црне Горе Петар I Петровић Његош. И та његова глувоћа, што би наш народ данас рекао: „Био је кицош на ушима.“, једна је од тамних страна српске историје.

После победе на Сувом Долу Карађорђе је своју војску окренуо ка истоку, ка Новом Пазару. Још раније је долином Ибра послао другу војску под командом свог зета Антонија Пљакића ка том граду, али је она претрпела пораз. Чим је дошао до Новог Пазара одмах је, скоро из покрета, напао турске положаје и после само неколико дана, 18. јуна, освојио је новопазарску варош. Веома јак турски гарнизон повукао се у новопазарску тврђаву.

Док се Врховни Вожд спремао за освајање новопазарске тврђаве из више извора, од заробљеног турског курира, од српског курира, од Родофиниковог курира, добио је веома забрињавајућу вест. Она је гласила да су Срби претрпели страшан пораз изнад Ниша код села Каменице, на Чегру. Свакако је сазнао и да руска војска није успела да пређе Дунав те да се целокупна турска сила јужно од њега обрушила на српске положаје код Ниша. Одмах је схватио колика се опасност надвила над Србијом. Зато је сместа сву расположиву коњицу под командом Петра Јокића упутио преко Карановца ка Морави.

Битка на Чегру 31.05.1809. године један је од најсветлијих тренутака у целокупној историји српског народа. Препуштени сами себи, без помоћи суседних српских трупа, ресавски војници под командом свог војводе Стевана Синђелића одбили су 5 јуриша неупоредиво бројнијег непријатеља. Када су се Турци пробили у чегарски шанац Стеван је из кубуре пуцао у магацин барута па пошто је муниција била распоређена дужином шанца, од силине експлозије погинули су сви који су се у том тренутку налазили у њему. И Срби и Турци. Укупно је у битки на узвишењу Чегар погинуло 3.000 српских и 6.000 турских војника.

Ако баш хоћемо да будемо прецизни до детаља, треба истаћи да су Турци међу лешевима српских војника ипак пронашли и заробили петорицу преживелих. Понудили су им да промене веру, да пређу у ислам, а за узврат поштедели би им животе. Сва петорица су то са гнушањем одбила те су осуђени на смрт вешањем. Да нема смрти без судњега дана доказује нам њихова даља судбина. Везавши међусобно своје појасеве успели су да се спусте низ спољни зид затвора и да утекну на слободу и тиме зачине чегарско јунаштво.

Од одраних глава на Чегру погинулих српских војника Турци су код Ниша, уз Цариградски друм, сазидали Ћеле-кулу у коју су узидали 952 лобање.

Имајући у виду да се битка на Чегру догодила 31. маја, битка код Сјенице 07. јуна, а битка на Сувом Долу пар дана касније, намеће се питање повезаности српског зверства у Сјеници и турског зверства код Ниша. Међутим, сам даљи ток догађаја нам недвосмислено доказује да она нису била у узрочно – последичној вези. Али нам доказују да су тада и једни и други, и Срби и Турци, били подједнако сурови, немилосрдни, острашћени, огрезли у крви. Разлика је ипак постојала и састојала се у томе што је српска војска била ослободилачка и друштвено прогресивна, док је турска војска била освајачка, поробљивачка и друштвено конзервативна.

Мудри Ђорђе Петровић због каменичке катастрофе није одмах дигао опсаду новопазарске тврђаве, већ је то учинио после неколико дана, да не би Турци помислили да Срби беже и да не би одмах почели да их нападају, и тек онда је наредио да се војска организовано, опрезно и без журбе и панике, крене ка Делиграду. Такође је упутио наређења Сими Марковићу и Луки Лазаревићу да своју војску врате из Босне у Србију, а Миленку Стојковићу да се окане Кладова, мада га је овај већ освојио, и да своју војску упути ка Делиграду. Сам Карађорђе се упутио ка Тополи и Београду са намером да у шумадијским нахијама подигне српску последњу војну резерву.

Истовремено, са повлачењем Карађорђеве војске повлачио се и српски народ са простора Старе Србије а и шире докле год су продрли његови одреди и где год се наш народ подигао на оружје. Са тих територија, не желећи поново да живе под Турцима, преселило се у устаничку Србију, пре свега на потезу од Златибора и Јавора па до Голије и Ибра, више од 10.000 породица. Ако имамо у виду да су тадашње српске породице постојале, битисале, у форми задруга, са многобројним чланством, онда се, за то време, несумњиво радило о огромном броју становника.

Чим су поново успоставили своју власт у Старој Србији, Турци су одмах извршили конфискацију све имовине избеглих Срба. Историја се заиста непрекидно понавља. После скоро две стотине година, крајем 20. и почетком 21. века, власти и такозване Хрватске и такозваног Косова спровеле су прикривену, перфидну, неправедну, незакониту, користећи се чак и најгрубљим фалсификатима, конфискацију имовине избеглих Срба са њихових територија.

Српска каменичка катастрофа није проузроковала само егзодус Срба из Старе Србије. Одмах после ње велики број српских породица иселио се и са подручја Пирота, Сврљига, Лесковца, Ниша и Прокупља у северне крајеве Србије, углавном у околину Београда. И повлачење српске војске из Босне проузроковало је пресељење многобројног српског живља, неколико хиљада породица из Босне у Србију, пре свега у Мачву и Подриње. Са својим народом преселио се и Иван Кнежевић, много познатији као кнез Иво од Семберије.
* * *
Пред сам почетак Суводолске битке која се одиграла, по једнима, дан после српске победе 07.06.1809. године над војском Сулејман-паше Скопљака, што је мање вероватно, а по другима, неколико дана после ње, што је више вероватно, када су обе војске, и српска и турска, запоселе своје положаје, силни и осиони пећки Нуман-паша Махмуд Беговић, главнокомандујући турско-арнаутске војске, као што је у то време био чест обичај, скоро правило, упути на ничију земљу двојицу својих одабраних коњаника, најбољих мегданџија, да изазивају Србе на двобоје и да им утерују страх у кости.

Турске мегданџије упутиле су се право ка оном делу српских положаја где се налазио Карађорђе, не би ли и њега самог изазвали на двобој, убили га, и тиме у великој мери решили исход битке и пре саме битке.

Ма колико да је био храбар, плаховит и напрасит човек, свакако није личило да српски Главнокомандујући излази на мегдан онима који нису били његовог ранга, а и представљало би велику бруку и срамоту то да у српској војсци нема великих јунака и мегданџија, те су одмах узјахали своје коње и кренули ка турским мегданџијама Милић Дринчић и Лазар Мутап, двојица од тројице нераздвојних ратних другова, правих српских три мускетара, за које данас мало ко зна и од самих Срба, док за француска три мускетара зна читав свет. Трећи српски мускетар био је Арсеније Ломо.

Милић Дринчић рођен је 1775. године у селу Теочину у рудничкој нахији. Био је висок, сув, плав, широких плећа, дугих образа и средњих бркова. У младости је био хајдук. По Карађорђевом позиву одмах се прикључио устанку и истакао се у борбама при ослобођењу Рудника, прве веће варошице коју су устаници ослободили. После те борбе постао је буљукбаша. Исте, 1804. године, са својих 300 коњаника у незадрживом јуришу на турски бок помаже Мутапу да ослободи Чачак. Следеће године предводи рудничку коњицу у борбама код Пожеге. Марта месеца 1807. године у борбама код Ужица Милић Дринчић са својим коњаницима на Златибору разбија турско појачање од 1500 војника које је из Вишеграда хитало у помоћ ужичким Турцима. Септембра 1807. командује рудничком коњицом код Рожања.
Дакле, већ до битке на Сувом Долу Милић Дринчић се прочуо као изванредан јахач и веома храбар коњаник.

Изјахавши испред српских положаја Дринчић се усмерио ка једном од двојице турских мегданџија на гласу који се звао Јусуф. Турчин је први опалио из кубуре, али је Дринчићев коњ био издресиран да на мегдану при пуцњу клекне на предње ноге, те је турчиново тане промашило Дринчића. Затим је Дринчић пуцао из своје кубуре и погодио Јусуфа који се мртав са коња стропоштао на земљу. Тиме је први од два мегдана био завршен.

* И после српске офанзиве на Стару Србију Милић Дринчић се и даље одликовао изузетним способностима и јунаштвом, те је због својих заслуга званично проглашен 1811. године за војводу црногорске кнежевине у Таковском крају. По пропасти I Српског устанка 1813. године, предао се Турцима, али и даље није мировао па се чак 1814. године одметнуо у шуму.

Било је и за очекивати да ће, такав какав је био, Милић Дринчић одмах узети учешћа и у II Српском устанку. Прецизније речено, узео је учешћа још у његовом припремању. Суделује у борбама на Љубићу и код Дружетића. Погинуо је 26. јула 1815. године у битки на Дубљу у четрдесетој години живота. Јунаштво Милића Дринчића опевано је у народној песми „Спомен од боја на Кукутници“.
На мегдану су још остали Лазар Мутап и за Србе непознати турски јунак.

Лазар Михаиловић Мутап рођен је у селу Прислоници код Чачка у Рудничкој нахији непознатог датума. Пре устанка бавио се мутавџијским занатом, тј. израдом торби, врећа и прекривки од козје длаке и због тога је добио надимак Мутап. То је био човек средњег раста, црномањаст, црвен у лицу, крвавих очију. По нарави је био веома напрасит и прек човек, те није био омиљен код српских војника. Без сваке сумње припадао је најужем кругу највећих јунака и најгласовитијих мегданџија у српској војсци. Такође је припадао и највишем војном руководству устанка и најужем личном, неформалном слоју устаничких вођа. Тако је, на пример, у пролеће 1804. године на венчању Милоша Обреновића Мутап био стари сват, а кум сам Карађорђе.

Одмах по дизању устанка и Мутап је, исто као и Дринчић, учествовао у борбама код Рудника и код Чачка и постао је први буљукбаша код војводе Милана Обреновића.
Већ наредне, 1805. године, на Карановцу, Мутап је спречио турског мегданџију да убије Карађорђа и због тога га је Вожд даривао великим имањем. Већ од тада Мутап је изашао на глас као велики јунак и ушао је у народне песме.

И следеће, 1806. године, слава Мутапова непрестано је расла. За време једне од најпознатијих битака I Српског устанка, на Мишару, био је у ратном савету и учествовао је у јуришу коњице. По завршетку битке изазвао је дипломатски скандал када је заједно са Цинцар-Јанком и српским војницима гонио поражене Турке, који су у очајничком покушају да се спасу прешли Саву и побегли у Аустрију. Али, и Мутапова група је прешла Саву и гонила је Турке све до Босута где су их посекли сабљама. Због тога је уследио протест аустријске власти Карађорђу због повреде њене територије.
Мутап није био само велики јунак већ је и напредовао у устаничкој организацији тако да је 1807. године постао заменик војводе Милана Обреновића који је управљао целом југозападном Србијом.
Такође, његова личност није била само јуначка, бојаџијска, сурова и груба, већ је поседовала и духовну компоненту. То доказује и чињеница да је Лазар Мутап 1808. године био ктитор изградње иконостаса у Манастиру Вујан.

На крају, свакако треба истаћи и то да је Мутап био један од најбољих јахача у српског војсци те да је имао изузетног коња Гаврана.

И тако, тај и такав, Лазар Мутап, нађе се на мегдану са непознатим турским јунаком на ничијој земљи, између две војске, пред Суводолску битку.

Иначе, у то време, двобој између два јунака није представљао само окршај између њих двојице, већ је знао и да буде много дужа права позоришна, буквално крвава, представа. Тако, на пример, у народној песми „Лазар Мутап и Арапин“, у којој се мегдан „бије“ на пољу Видинскоме, Мутап говори Арапину:
„…Та мејдан се тако не дијели,
Већ јунаци од коња одјашу,
Па се онда обадва рукују,
И по једну чашу пију вина,
Један другом док опрости крвцу.
Та ласно је кавгу заметнути,
Ал’ је тешко крвцу опростити…“
У складу са тиме, Мутап и Турчин су пре двобоја заподенули разговор. Чим је Турчин изговорио првих неколико речи, Мутапа је запрепастио његов чисти српски језик, те га је упитао одакле тако добро говори српски. Турчин му је одговорио да је и он заправо Србин и да се зове Раде Лакетић. На Мутапово питање шта ће онда у турској војсци Лакетић му је објаснио да када је Нуман-паша са својом војском кренуо из Пећи ка Сјеници да је прешао преко територије српског племена Васојевића, која је у то време припадала Турском царству, те да је том приликом на силу мобилисао његових 300 ратника, међу њима и њега, и да их је потом преобукао у турску одећу.
Дакле, пошто је Раде Лакетић био јунак на гласу, Нуман-паша је баш њега одабрао и наредио му да изађе на мегдан, а вероватно и да би се сладио тиме што ће да гледа како се Срби међусобно убијају.

Поред тога, Лакетић је рекао Мутапу да би радо прешао на српску страну, али да не сме јер би у том случају Турци одмах поубијали све његове саплеменике у турској војсци.

Пошто су били толико далеко од турских положаја тако да Турци нису могли да чују њихов разговор, брзо су се договорили да излажирају двобој, да у њему један другог намерно промаше, а да се затим свако упути ка својој војсци. Тако су и урадили.

После тога заподенула се крвава битка на Сувом Долу у којој је српска војска извојевала велику победу иако је била двоструко мања од турске. Од српских јунака посебно су се истакли Вуле Илић Коларац и Ђорђе Загла, смедеревски буљукбаша. Потегли су своје сабље и јурнули право на турског пашу. Обојица су рањени, Вуле тешко, али су касније „ране превалили“.

Када су Турци током битке почели да узмичу, Васојевићки борци у њиховим редовима искористили су прву згодну прилику да пређу на српску страну, те су и они у даљем току битке немилосрдно убијали Турке.

* И после Суводолске битке Лазар Мутап се истицао својим јунаштвом а и дељење мегдана није му било страно. Тако је, на пример, 1810. године у Боју на Лозници делио мегдан са Турчином тако што је „вешто избегао тане из турчинове кубуре, а он из своје погоди турчина и замахом сабље одсеко му главу“. Касније, током битке, Мутап је рањен у руку.
Због својих изузетних заслуга, Мутапа је Карађорђе 1811. године прогласио за рудничког војводу.

По пропасти I Српског устанка 1813. године ни један од наша три српска мускетара – Мутап, Дринчић и Ломо, није напустио земљу. Прво су се скривали по шумама чекајући да турски бес и освета спласну а затим су им се предали.

Али, заиста је било илузорно очекивати да ће један такав изузетни јунак као што је био Лазар Мутап, после 10 година ратовања моћи да живи мирно. Наскоро се он нашао међу организаторима подизања II Српског устанка, те је био учесник два тајна састанка. У Рудовцима и у Вреоцима. Занимљиво је да је добио задатак да будно мотри на Милоша Обреновића пред само дизање устанка, пред Цвети 1815. године, да се овај, којим случајем, не би предомислио и одустао од дизања устанка.

Када је плануо II Српски устанак војвода Мутап учествовао је у борбама око Чачка. Једна Турска јединица која се повлачила из Коњевића у Чачак сасвим случајно банула је иза леђа Мутаповим борцима. Том приликом војвода Лазар Мутап тешко је рањен. Устаници су га најпре склонили у његово родно село, у Прислоницу, а одатле затим у Горњу Трепчу у којој је и преминуо. Сахрањен је у припрати Манастира Вујан у којем се до дана данашњег налази и његов војводски барјак.

Живот и јуначка дела гласовитог српског војводе Лазара Михаиловића Мутапа инспирисала су, надахнула су народне певаче да их опишу у следећим народним песмама: „Узимање Ужица“, „Бој на Чачку“, „Лазар Мутап и Арапин“, као и Алексу Шантића да напише песму „Кириџије“.
У песми „Лазар Мутап и Арапин“, Мутап мења Карађорђа на мегдану и убија црног Арапина. Када му Карађорђе нуди награду:
„Ишти, сине, шта је теби драго“
Мутап од свих богатстава за награду тражи само слободу јуначку:
„Да ми нико судити не може,
Осим Бога и тебе једнога“

Ето, тако је за Србе са почетка 19. века слобода представљала највеће богатство док су данашњи Срби, са почетка 21. века, реч слободу избацили из употребе, избацили је из свог језика и уопште је не користе, тј. слободу више и не спомињу. Заборавили су за њу.
* * *
Мегдан између Лазара Мутапа и Рада Лакетића пред Суводолску битку између српске устаничке Карађорђеве војске и турско-арнаутске војске Нуман-паше почетком јуна месеца 1809. године веома је поучан догађај за данашњи Српски народ, за разумевање догађаја из средине 2. деценије 21. века.
Наиме, пре неколико дана је Црна Гора, држава српског народа, потписала Протокол о приступању НАТО-пакту у пракси сурово доказаном највећем непријатељу Српског народа ма где он живео на простору бивше Југославије. Приступила је војној организацији којој припадају сви данашњи највећи непријатељи Српског народа.

Срби, војници Црногорске војске, нашли су се у истом положају као некада Раде Лакетић и осталих 300 васојевићких бораца пред Суводолску битку, односно на супротној страни од Срба, у непријатељској војсци. Већ су трупе НАТО-пакта и војска Црне Горе извели заједничку војну вежбу и то нигде другде него баш у близини границе са Србијом.
Но, да не грешимо душу.
И данашња држава Србија, тј. власт у Србији, тежи томе да угура земљу у Европску Унију и у НАТО-пакт, те је и војска Србије већ веома присутна у свим структурама тог пакта, као и супротно, и то у неупоредиво већој мери.
Дакле, ти Срби војници оружаних снага Црне Горе, а самим тим и НАТО-пакта, можда и неће да буду непријатељи власти у Србији, али ће сигурно да буду непријатељи Српског народа. Хипотетички, чак би могли да се нађу у ситуацији да заједно са осталим војницима НАТО-пакта бране прозападноевропску, ненародну власт у Србији од српског народа.
Једно је држава и она може да буде и оваква и онаква и никаква, па чак и ненародна, а друго је сам народ.

На крају, можемо да изведемо два основна од многобројних закључака који се просто намећу из мегдана Лазара Мутапа и Рада Лакетића, а са аспекта данашњег приступања Црне Горе НАТО-пакту:
Нуман-паша је са посебним задовољством и злурадошћу упутио Рада на мегдан да би гледао како се Срби убијају међусобно. Дакле, Срби у војсци НАТО-пакта могу да очекују да ће увек бити истурани у прве борбене редове да се боре против својих најрођенијих. Биће у ситуацији да убијају припаднике сопственог народа, а за рачун његових највећих непријатеља. Такође, и у сукобима по васколиком свету могу да очекују, баш због тога што су Срби, да ће увек да служе као топовско месо. Ако не знаш ко си и шта си то ће најбоље да ти објасни твој непријатељ. Он између Срба и данашњих такозваних Црногораца православаца свакако неће да прави никакву разлику.

Поступак Лакетића, његов договор са Мутапом, као и промена стране осталих Васојевића током битке доказују нам да никада НАТО-пакт неће имати поверења у Србе припаднике црногорске војске. Засигурно им неће дати да пилотирају борбеним авионима, нити да командују ратним бродовима, а о њиховом учешћу у штабовима крупних јединица да и не причамо. Ако не буду топовско месо не гине им учешће у позадинским јединицама, што се никако не слаже са вишевековном црногорском традицијом презирања сваког облика рада. Не гине им да раде у војним радионицама и магацинима, кухињама, да дају страже и пожарства, да буду ангажовани у јединицама за снабдевање, па све до одржавања хигијене у војним објектима. Од некада поноситог и ратничког народа данашњи војници Црне Горе у саставу НАТО-пакта постаће најобичније „судопере“ и „баба-сере“.

Било како било, тек данашње приступање Црне Горе НАТО-пакту остаће упамћено као један он најтамнијих тренутака у новијој историји Српског народа. Ако се тако представља како ће тек онда да се окарактерише будуће учлањење државе Србије у НАТО-пакт? Може да се окарактерише само са једним изразом из српског језика који гласи: „немам речи“.
Све дотле докле је данашња српска војска иста као што је некада била Карађорђева војска, слободарска и општенародна, њено приступање НАТО-пакту биће немогуће. Па да ли је она данас таква?

Пише Алекса Мијаиловић