СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: За шаку динара издали Србију

Прича о нашим људима које је врбовала аустроугарска обавештајна служба. Моћни бечки апарат лако је међу нашим светом проналазио уходе и доушнике.

Живот шпијуна је одвајкада интригирао обичног човека. Тајновитост, мистерије, опасност и опсена људи од којих добијају поверљиве информације, саставни су део шпијунског посла. А то подразумева интелигенцију, лукавство, чврстину и многе друге вештине, па због тога не изненађује што их обичан народ врло често доживљава као надљуде.

Стварни живот великих шпијуна заправо је много занимљивији од оних описаних у романима, филмовима или телевизијским серијама. Њихове операције задивљују више од легенди које су о њима настале, записао је једном приликом Роберт Џ. Лампир, специјални агент ФБИ.

Живећи у дубокој сенци, водећи двоструке или троструке животе, они су врло често, хладнокрвно и непоколебљиво, поверљивим информацијама до којих су долазили, мењали постојећи баланс војне, политичке или економске моћи, у временима у којима су живели.

Мотиви за ову врсту животне клацкалице су многоструки. Од дубоких патриотских осећаја, компликованих породичних и животних околности и уцена, па до похлепности и привлачности звекета новца.

Наравно да ни Срби никада нису били равнодушни према таквим изазовима. Листајући пожутеле странице архива, или многобројних књига објављених на ову тему, открићемо туце наших људи који су живот стављали на коцку не би ли дошли до неке информације која би могла да помогне њиховој земљи. Ти подухвати се често убрајају у највеће светске шпијунске операције. Међутим, било је и оних који су због прегршт пара издавали своју домовину и нудили и најтајније податке службама других држава, а најчешће оним које су биле отворено непријатељски расположене према Србији.

Од избијања Првог устанка и почетка формирања модерне државе, Србија је била на удару појединих европских земаља. У томе је, наравно, предњачио свезнајући полицијски и обавештајни апарат Аустрије, који је још од 1805. године био упућен у готово све значајније тајне у Србији. У бечким архивима сачувана су документа која казују да је један од првих „информатора“ Беча био Јован Савић, у нашој историји познатији као Иван Југовић, који је као секретар Карађорђевог совјета, сваке вечери, преко једног аласа, достављао своје извештаје у Земун, тамошњем аустријском команданту, а овај их је прослеђивао генералу Симбшену у Петроварадин.

Јован Савић, или Иван Југовић, заузимао је важне положаје у устаничко време. Био је један од најугледнијих људи свога доба, професор на Високој школи и један од шест министара у Карађорђевој влади. Родио се око 1733. године у угледној свештеничкој породици Савић у Сомбору. Није успео да се закалуђери у једном од фрушкогорских манастира, па у Угарској завршава права. Радио је као професор у Сремским Карловцима, а потом као секретар владике у Вршцу. У Србију долази 1805. Као образованом човеку и познаваоцу више страних језика, није му било тешко да оствари завидну каријеру.

Алекса Ивић, професор историје права, 1929. године је у бечком државном архиву пронашао доказе да је Иван Југовић био заврбован од Аустријанаца и да је оспособљен за коришћење шифрарника. Међу документима, биле су и признанице на пристојне суме које су исплаћиване Суботићу, односно Југовићу.

У мају 1813, када је осетио да ће бити откривен, бежи у Земун. Исте године умире у Великом Бечкереку, данашњем Зрењанину. Неки историчари су доводили у сумњу његов шпијунски рад. Владимир Ћоровић у „Историји српског народа“ пише да је Југовић био даровит и учен, али да није био морално чист човек. Поводом двестогодишњице Велике школе, објављена је монографија „Јован Савић – Иван Југовић“, у којој је представљен као личност без мрље.

Указом кнеза Михаила 1861. године, основан је Прес-биро Министарства спољних послова. Првих година звао се Прески биро. Први шеф овог бироа био је Матија Бан, до 1880. године, и, по свему судећи, једини челник ове службе који није био истовремено и аустријски агент. Један од челника бироа био је и Тодор Стефановић Виловски, који је рођен 1854, а умро 1920. године. Пре доласка у Србију 1881. уређивао је „Србадију“ и „Српску зору“. Био је посланик и секретар Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. По доласку у Београд, постао је најпре секретар Министарства спољних послова, а затим шеф Прес-бироа. За време Српско-бугарског рата 1885. био је и секретар краља Милана.

Виловски је Бечу дојављивао све оно што је успевао да сазна.

Историчар Васа Казамировић је у аустријским архивима пронашао податак да је Виловски био тај који је Министарству спољних послова Аустроугарске 1883. године доставио и препис Начертанија Илије Гарашанина, које бечке службе до тада нису регистровале. Шпијунска активност Виловског је врло интензивна у време анексионе кризе 1908, а затим током Првог светског рата. Септембра 1912, поново долази у Србију и по други пут постаје шеф Прес-бироа, али га овог пута Пашић користи и „намешта“ му информације, оне које је он хтео да стигну у Беч. И последњи шеф Бироа из времена Обреновића, Бранко Петровић Шандор, такође је радио за Министарство спољних послова у Бечу. Његово шифровано име било је Мали Бранко. После преврата 1903, из страха бежи у Аустроугарску.

Доласком Карађорђевића на престо, нажалост, у Србији се ништа не мења. Достављача, информатора, ухода, доушника, потказивача и шпијуна увек је било. Моћни, свезнајући, бечки обавештајни апарат проналази правог човека на правом месту. Овога пута то је био Живојин Балугџић, лични секретар краља Петра Првог Карађорђевића и, гле чуда, први човек Прес-бироа. Краљ Петар имао је у Балугџића неограничено поверење, и пре доласка и по доласку на престо Србије. Он је по налогу краља обављао најповерљивије мисије. Све најзначајније тајне информације са Двора и из српске владе стизале су директно на сто министра спољних послова Аустроугарске. Колико су та обавештења за владу у Бечу била значајна, сведочи извештај отправника послова Левентала од 13. јуна 1906. године упућен министру спољних послова у Беч.

ЛУКАВ ПАШИЋЕВ ПОТЕЗ

Одлазак Балугџића за Цариград био је последица његовог подужег сукоба са Николом Пашићем. Лукави Баја ће искористити једну његову несмотреност када је обелоданио тајни разговор између краља Петра и бугарског кнеза Фердинанда на железничкој станици у Београду. Пашић га је приморао да поднесе оставку на положај шефа Прес-бироа и послао у дипломатију.

– Како би Вашој благородности смело да буде познато, господин Пашић је наименовао г. Балугџића за првог секретара посланства у Цариграду и он би требало да тамо отпутује током следећих месец дана… Ја сам услед тога принуђен да се постарам за друге изворе информација, при чему од г. Думбе (посланик у Београду) својевремено предложени Никола Петровић, који је сасвим испао из политичког живота, не би за то уопште дошао у обзир. Моментално ми се чини да би један од следећих часних људи који су се недавно вратили у Београд могао доћи у обзир: бивши дворски новинар краља Александра Обреновића, Пера Тодоровић, који је сада примљен у старорадикалску партију и прикључен њеном органу Самоуправи – или ранији шеф српског Прес-бироа Шандор (Бранко) Петровић, који наводно сада поново треба да ту дужност преузме. Да ли би се цела ствар уопште могла реализовати, и у оквиру моментално одобрених трошкова за обезбеђење информација, или ће можда бити нужна додатна средства, тек ће се видети. За овај час слободан сам да замолим да ми се јави да ли је нека од поменутих личности можда већ стајала у вези са Информационим бироом – записао је Левентал.

Још један строго поверљив извештај аустроугарског посланика из Београда сведочи о доследном прослеђивању информација о догађањима у Србији. Овог пута на тапету је престолонаследник Ђорђе Карађорђевић:

– Што се тиче престолонаследника, господин Балугџић каже да његово понашање у последње време задаје поново много бриге краљевској породици. Ниједан слуга, ниједан ађутант не може да издржи код њега, јер их он на најбруталнији и неурачунљив начин псује и атакује. У Двору је он недавно после доручка напао свог брата Александра и хтео да га – удави. Он Александра гони са особитом мржњом, оптужујући га да настоји да се дочепа престола и да је плаћеник Аустрије.

И Српско посланство из Лондона упозорило је Пашића да Балугџић ради за Аустријанце. У поверљивом обавештењу од 8. маја 1913. године, упозоравају да је Балугџић о плановима и намерама албанског првака Биба Доде, који су се тицали сарадње са Србијом, а које је сазнао од Беровић-паше, прво обавестио Беч, а потом Београд. Како би наш народ рекао, вук длаку мења, а ћуд никако.

Извор: Вечерње новости

Преузето ИН4С