Страни конзулати у Нишу у периоду од Берлинског конгреса до почетка Првог светског рата

Аутор, Јелена Михајловић 1979. – професор историје

Апстракт: Ниш је у периоду од 1878. до 1914. године имао значајно место у спољнополитичком животу земље.  Велика Британија, Аустроугарска, Француска, Италија, Турска, Немачка, Русија, Грчка и Белгија имале су своје конзуларне представнике у граду. Повољан геостратешки положај, чести боравци српског кнеза/краља и владе, као и потенцијал који је град имао као трговински и саобраћајни центар за пласман стране робе, само су неки од разлога за отварање конзулата великих сила.

Кључне речи: конзуларни представници, међународни положај, генерални конзулати, конзулати, вице-конзулати, конзуларне агенције, дипломатија

   О конзуларним представништвима страних сила у Нишу, у периоду од завршетка Берлинског конгреса, па до почетка Првог светског рата, мало је писано у српској историографији. Сви до сада познати и објављени чланци, радови и студије само фрагментарно говоре и дотичу се рада конзуларних тела, а обзиром да је њихово деловање важно за разумевање опште ситуације на Балкану, као и сагледавање положаја Србије у европским оквирима, наметнула се потреба, да се ова тематика расветли и детаљно истражи.

   Берлински конгрес (1878) представљао је важну прекретницу у историји Србије, јер јој је коначно потврђена независност и међународно признање и омогућена знатна територијална проширења (на нишки, пиротски, топлички и врањски округ).

   Ослобођењем од Турака и припајањем Србији, Ниш доживљава прави преображај. Оснива се читав низ институција културно-просветног и социјалног значаја, а повољан геостратешки положај, као и изградња железнчке пруге 1884. године, уз присуство страног капитала и људства, подстичу убрзани привредни и економски развој града, те он постаје значајан административни центар.

   Град је имао улогу друге престонице у време Обреновића, посебно кнеза/краља Милана, који је често са владом боравио у Нишу, а у више наврата заседала је и Народна скупштина. Близина српског двора омогућавала је стални контакт и правовремено информисање, па владе великих и других заинтересованих земаља, отварају своја дипломатска представништва. Занимљив је запис Живана Живановића, који сведочи о томе: „Нагомилавање странаца у Нишу изазвало је потребу постављања „конзула“. Француска, Енглеска, Италија, Турска и Аустрија имају своје претставнике у Нишу, који сваког празника истакну своје уважене заставе, што даје овој иначе мирној вароши неки особени интернационални и светски облик. О великим годетима претставници великих сила дођу у нашу цркву, а после иду на честитање месним претставницима наше државе. Имао сам част да будем једном у друштву са њима. Нису непријатни људи.“

   Као званични представници једне земље у другој, конзули су заступали економске и правне интересе својих држава, обављали извесне административне функције и унапређивали културне и економске везе између земаља. Осим дипломатијом, конзулати су се бавили и шпијунирањем. Својој влади слали су мноштво података о војсци, наоружању, економским приликама и важнијим личностима у друштвеном животу.

   После Берлинског конгреса интересовање Британије за подручје Србије, посебно новоприпојених области, расте. У политичком смислу, како би пратила да ли јача руски утицај или се смањује, какав став заузима српска влада према пансловенском покрету, да ли се поштују одредбе Берлинског конгреса, нарочито у вези права мањина, док је у економском погледу била заинтересована за ширење пласмана своје робе. Зато је у Нишу 1879. године отворен вицеконзулат, а први британски вицеконзул био је Аугустус Бекер. Активност вицеконзула Бекера оставила је значајан траг у односима две земље, јер је он својим пристрасним понашањем и необјективним извештавањем наносио штету односима две државе. Као вицеконзул у Нишу одмах по постављењу, почео је да се меша у питања која су се налазила ван његове јурисдикције.

   Током јесени 1879. Бекер је скоро свакодневно извештавао  британског генералног конзула у Београду Гулда о незадовољавајућем положају Јевреја и муслимана у Нишу. Први извештај о лошем третману Јевреја у Нишу од локалних српских власти, а посебно начелника нишког округа Косте Павловића, Бекер је послао Гулду 10. септембра 1879. године. У извештају се наводи случај пожара у кући јеврејског рабина у Нишу која је у потпуности изгорела и жалба Јевреја на општинске власти да за пијачни дан одреди суботу, која је за њих свети и празнични дан. Бекер се слагао са тамошњим Јеврејима (не наводећи њихова конкретна имена), да је пожар намерно подметнут, јер су рабин и Јевреји одбили да плаћају прирез који су наметнуле локалне власти.

   Следећи извештај о новим неправдама које локалне власти у Нишу чине према Јеврејима, Бекер је послао 15. септембра. Реч је била о жалби трговаца оца и сина, Аврама и Мардокаја Мандела, иначе аустријских поданика, првостепеном суду у Нишу, против одређених лица која су извршила крађу њихове имовине. Пошто је суд одбио да саслуша оштећене трговце и нареди полицијску истрагу, они се обраћају вицеконзулу Бекеру, који интервенише код начелника округа, тражећи покретање полицијске истраге и интервенцију судских органа. Бекер у допису изриче низ оптужби и увреда на рачун начелника Павловића, јер „док је овај начелник у Нишу, дотле ће тешко Јевреји долазити до својих права пошто га његови потчињени органи и сувише потпомажу у његовој политици опозиције“. Најнеповољнији извештај о поступцима српских власти и најтеже оптужбе против Косте Павловића, овог пута у случају муслимана, британски вицеконзул послао је 23. септембра 1879, када је писао о рушењу четрдесет турских кућа у граду Нишу, о томе да се начелник Павловић веома обогатио и да после њега ништа неће остати од Ниша. Гулд је те извештаје прослеђивао својој влади, која је оцењујући стање озбиљним, послала инструкције свом представнику у Београду да прати и контролише да ли Србија и њене власти поштују права мањина.

   Овакво писање и понашање вицеконзула које је превазилазило сваку меру карактеристичну за једног дипломатског-трговачког агента, изазвало је оправдану реакцију начелника округа који се у опширном писму упућеном министру иностраних дела Јовану Ристићу 29. септембра 1879. жали на понашање вицеконзула Бекера, износи низ чињеница које оспоравају Бекерове жалбе и тужбе и тражи инструкције од владе како да се даље понаша према њему. Из Павловићевог извештаја сазнајемо да је вицеконзулова првобитна радозналост прерасла у скоро свакодневно мешање у ствари које нису биле у његовом домену, претње и покушај наметања и контроле решења за наведене проблеме Јевреја и муслимана. Начелник износи праву истину да је кућа изгорела месец дана по рабиновом напуштању Ниша, као и да се он посебно ангажовао у гашењу пожара. Побија и оптужбу о неправди према Јеврејима због одлуке о увођењу суботе као пазарног дана, јер је његовом интервенцијом та одлука промењена, пошто је схватио да би она највише могла да штети Јеврејима.

   Схватајући колико је ово озбиљно, Јован Ристић је 9. октобра упутио подуже писмо Павловићу у коме је подржао његове поступке, а осудио понашање г. Бекера и скренуо пажњу да је Бекер трговински, а не политички конзул, и да нема право да заступа српске поданике и контролише српску власт. Ристић упозорава начелника нишког округа да осим када су у питању трговачке ствари или интереси британских поданика, сваку наредну интервенцију и мешање вицеконзула треба одбити.

   Слично упутство стигло је и Бекеру од Гулда, који је одбацио могућност да помогне у случају трговаца Аврама и Мардокаја Мандела, обзиром на то да су они аустроугрски поданици. Гулд скреће пажњу вицеконзулу Бекеру да не може да интервенише у случајевима где нису доведени у питање интереси британских поданика. Након тога престало је слање драматичних извештаја о положају Јевреја и муслимана у Нишу, мада је током наредних година повремено било информација о стању мањина у Србији и заинтересованости британске владе за положај Јевреја и аграрно питање, то јест, судбину откупа земље чији су власници првобитно били муслимани.

   На месту британског вицеконзула у Нишу Аугустус Бекер остао је и 1880. године. Своје навике није променио, па је у извештају од 6. јула 1880. од Гулда тражио подршку да прошири територију на којој би важила његова конзуларна надлежност. Разлоге је правдао чињеницом да је његова конзуларна јурисдикција ограничена само на град и округ Ниш, а с обзиром на то да су се седнице скупштине поред Ниша понекад одржавале и у Крагујевцу, било је важно да се његова надлежност прошири и на централни део земље, како би своју владу на време снабдео важним и тачним информацијама о скупштинским, али и свим другим дешавањима. У писму лорду Гренвилу 27. августа 1880., Гулд се заложио за одобравање проширења конзуларне јурисдикције и признао да је то корисно не само са трговинског и конзуларног гледишта већ, пре свега са политичког становишта. Српска влада прозрела је намеру г. Бекера и британске владе да проширењем конзулске надлежности добије приступ неким важним информацијама политичког карактера и обавестила Гулда 10. новембра 1880. да може да пристане само на издавање декларације којом се вицеконзулу Бекеру даје овлашћење да присуствује седницама Народне скупштине у Крагујевцу или неком другом граду у Србији, а да проширење његове конзулске јурисдикције за град Крагујевац није могуће.

   Ипак, г. Бекер је одиграо и позитивну улогу у ширењу трговачких веза две земље, непрестано се залажући за извоз британске робе на српско тржиште, формирање посебне британске банке и агенције у Нишу и предлагао да трговци почну да уче српски због лакшег споразумевања и ефикасније продаје.

   Године 1881. вицеконзулат у Нишу отвара Аустроугарска, а за вицеконзула именован је Станислав Висоцки. Британски вицеконзул у Нишу остаје Аугустус Бекер.

   Необразлажући мотив, Аустроугарска монархија умањује ранг свог конзуларног представништва у Нишу и 1882. за жеранта (деловођу) именује г. Ритлера, док г. Бекер остаје на челу британског вицеконзулата.

   Наредне, 1883. године делују два вицеконзулата: аустроугарски – вицеконзул Станислав Пилински и британски – вицеконзул Бекер.

   Изградња железничке пруге 1884. привукла је како страни капитал, тако и стране стручњаке и трговце. Ниш постаје важан саобраћајни чвор, стратегијска раскрсница на Балкану, па интересовање европских држава за овај део Србије расте. Тако 1884. у Нишу, три државе имају своја конзуларна представништва: Аустроугарска, Француска и Италија. Аустроугарски вицеконзул у Нишу био је Станислав Пилински, француски вицеконзул г. де Марикур, а италијански конзуларни агент Марко Опујић. Због извесног броја Турака који су остали у Нишу, као и због надгледања организације српске војске, Турска је 1884. желела да отвори свој конзулат у граду на Нишави, чак је именовала конзула и упутила га у град, међутим краљева влада из врло оправданих разлога, још увек није хтела да одобри именовање.

   Године 1885. и 1886. у Нишу су своје вицеконзуле имале: Аустроугарска – вицеконзул Станислав од Пилински, Француска – вицеконзул г. де Марикур и Италија – вицеконзул Каваљер Анђело Легренци. Страни представници неретко су узимали учешће или били иницијатори хуманитарних акција, о чему сведочи и чланак у Нишким новинама од 27. фебруара 1886., који говори о помоћи коју је г. Марикур упутио овдашњој болници.

   Након што је српска влада одобрила акредитиве, Турска 1887. отвара свој конзулат у Нишу, а први турски конзул био је Назим-беј. Зграда конзулата налазила се на углу данашњих улица др. Петра Вучинића и Вардарске, у дворишту, иза блока вишеспратних стамбених зграда. Кућу је саградио турски ага, непознатог имена, средином XIX века у некадашњој Ћибир-каптијановој мали (ћибир – угледан, моћан). По одласку Турака из Ниша (1878), власник је зграду уступио турској држави за конзулат, а по престанку рада конзулата коришћена је за административне и стамбене потребе. Након Другог светског рата, била је напуштена. Као вредан споменик оријенталне архитектуре, грађевина је 1988. године законом заштићена, али неодржавана, постала је станиште бескућника који су је руинирали, након чега се урушила. Током 2011. зграда је реконструисана према свом првобитном изгледу, а од 2012. у њој се налази хостел. Поред Турске 1887. године вицеконзулате имале су и Француска – вицеконзул г. де Марикур, Аустроугарска – Станислав од Пилински и Италија – вицеконзул Каваљер Анђело Легренци, док је драгоман био Антон Дувнић – Јакша.

Остаци турског конзулата (лево); реконструисана зграда турског конзулата данас (десно)

   Доказ да је Ниш постао важан трговински и политички центар, потврђује и чињеница да 1888. године, још једна велика сила отвара своје конзуларно представништво. За првог вршиоца дужности немачког конзула именован је Август Рихтер. Осим Немачке вицеконзулате имале су и: Турска – вицеконзул Назим беј, Француска – вицеконзул Граф од Пар од Локмарија, Италија – Каваљер Анђело Легренци и Аустроугарска – Франц фон Хаупт. Вицеконзул фон Хаупт редовно је слао извештаје о стању у Нишу свом колеги у Београду. У једном од њих, датираном на јули 1888., детаљно га обавештава о нишкој трговини, приносима за ту годину, стању на пијацама, значају који има отварање пруге Београд-Ниш-Софија-Цариград, склопљеним трговинским уговорима између Србије и Турске. Као империјалистичка сила, Аустроугарска је тежила да добије нова тржишта за своју индустријску робу и капитал, те су зато сви аустроугарски конзули у Нишу и Старој Србији имали задатак да пажљиво прате унутрашње услове, проучавају локално тржиште и позивају аустријске фабриканте да се прилагоде захтевима истих.

   Велика Британија након одсуства од пар година, поново 1889. успоставља свој вицеконзулат у Нишу, а за вицеконзула именован је Роналд Даглас Грант Макдоналд, који на том положају остаje до 1892. године. Захваљујући добром познавању српског језика био је обавештен о многим проблемима, не само у Нишу, већ и у читавој Србији, о чему је редовно обавештавао своју владу. У извештају од 9. августа 1897. године о „четворогодишњем службовању у Нишу, објашњава зашто он сматра да не вреди држати енглеског конзула у том граду“. Те исте 1889. аустроугарски представник у Нишу био је фон Хаупт, али како извештава лист Слобода, већ марта 1889. „Овдашњи Аустроугарски вице конзул г. Фрања Хаупт од Хохштетна премештен је за конзула у Пиреј“. До краја године место вицеконзула било је упражњено, а аустроугарски конзуларни агент у Нишу био је Ђорђе Арменулић. О томе колико је Хабсбурговцима био битан пласман њихове робе на српско тржиште, говори и чланак у листу Слобода, од 6. децембра 1889. године, о разговору аустроугарског конзуларног агента и представника нишких обућара, који су донели одлуку да не поправљају и крпе увезену обућу. Конзуларне представнике у Нишу 1889. имале су и: Француска – вицеконзул Ханри де Лакар, Турска – конзул Икиадес Ефендија и Немачка – конзул Август Рихтер, док је секретар био Ф. Тобе.

   Новоименовани аустроугарски вицеконзул за 1890. у Нишу, барон Адолф де Перејра Арнштајн, посебно се истицао у сакупљању информација сваке врсте. Управник Ниша писао је 7. јуна 1890. године председнику Министарског савета Сави Грујићу о понашању аустроугарског вице-конзула де Перејра, наводећи следеће: „Он се шуња свукуда; виђа се и састаје са разним личностима и из разних сталежа. Интересује се за све што се дешава у округу; интересује га покрет војске, наоружање и спрема, и друге индустријске, политичке и економске ствари“. Грујић је кратко забележио на полеђини овог извештаја да треба „пратити сваки његов корак“. Поред Аустроугарске 1890. још четири државе имале су своје представнике у Нишу: Француска – вицеконзул I класе Албер Пинар, Британија – вицеконзул Роналд Макдоналд, Турска – конзул Хенри беј и Немачка – конзул Др. Емил Оберг, док је био секретар Ф. Тобе.

   Године 1891. вицеконзуле у Нишу имале су Британија – Роналд Макдоналд, Француска – Албер Пинар, Аустроугарска – барон Адолф де Перејра Арнштајн, а конзуле Турска – Хенри беј и Немачка – Др. Емил Оберг (секретар конзулата Ф. Тобе).

   Хектор де Роза-Лураги именован је за аустроугарског вицеконзула у Нишу 1892. године. Као и његови претходници и он је ревносно прикупљао податке, па је тако од професора Гаврила Витковића сазнао „занимљиву“ информацију. Наиме, Витковићу је „у строгом поверењу епископ Хиронимус рекао да је у Београду организована завера која има за циљ да прогна династију Обреновића и на престо доведе Карађорђевиће“. Учешће у завери требали су да узму господин Ристић, митрополит Михаило, Хиронимус и још неколико утицајних чланова радикалне и осталих партија. Вицеконзул де Роза предложио је свом надређеном, да се Витковићу испати свота од 500 франака, како би наставио са прикупљањем података. У Нишу су 1892. конзуларна представништва имале и Британија – вицеконзул Роналд Макдоналд, Француска – вицеконзул Албер Пинар, Турска – конзул Хенри беј и Немачка – конзул Др. Емил Оберг. Секретар немачког конзулата био је Ф. Тобе.

   Све интензивнија трговина између Србије и Грчке, као и пораст грчке популације у граду, иницирале су отварање вицеконзулата ове пријатељске државе у Нишу, 1893. године. Радикалски лист „Слобода“  од 19. новембра 1893. извештава: „Новопостављени јелински консул у Нишу г. Киријакос Цакакис приспео је прекјуче у Ниш и ово дана отпочеће своју дужност. Г. Цакакис привремено налази се у „Хотел Европи“ док се за консулат не нађе подесна зграда. Новом пријатељу наше државе и државне мисли кличемо: добро нам дошао!“ Да су осим обављања дипломатских активности, конзули узимали учешће у друштвеном животу града, сведочи и чланак Старе Србије у коме се каже да је турски конзул у Нишу Хенри беј, ушао у одбор за 1893. годину, овдашњег Француског клуба. Конзуларне представнике 1893. у граду на Нишави, имале су и Француска – вицеконзул Албер Пинар и Немачка – конзул Др. Емил Оберг.

   Лист „Нишлија“ од 9. јануара 1894. године, најавио је отварање руског конзулата у Нишу и известио о посети коју је неколико виђенијих грађана уприличило овд. руском конзулу г. Николајевић Демерику, како би му честитали Нову годину и пожелели добродошлицу, а већ у наредном броју од 13. јануара обавештава: „У понедељак 10. тек. м., свечано је отворен овд. царско-руски конзулат. Освећење је извршио Њ. преосв. владика Јероним у присуству шефова свију овд. надлештва и знатног броја грађанства. Радујемо се овоме чину и желимо срећан почетак рада“. Руски конзулат налазио се у Дворској улици (данашња улица Седмог јула), број 22, у кући адвоката-судије Тодора Тоше Радичевића. Турски конзул у Нишу 1894. био је Хенри беј, а грчки г. Киријакос Цакакис. Услед повећаног обима посла грчки вицеконзул, добио је 1894. помоћ. „Нишлија“ пише: „Наш млади пријатељ г. Никола Алвановић овд. трг. постављен је за секретара I класе овдашњег јелинског конзулата, кога је Грчка држава благоволела и ореденом одликовати“.

   Године 1895. у Нишу турски конзул био је Хенри беј, а руски г. Николајевић Демерик. Цариградски гласник од 5. октобра 1895. извештава да је: „Царским указом руски консул у Нишу, г. Демерик, премештен у Кансу, а на његово место постављен је дворски саветник и први драгоман овд. руског консулата Чахотин“. Исти лист, 9. новембра 1895. објавио је: „Г. Чахотин, новопостављени руски консул у Нишу, отпутовао је у недељу вече на своје ново опредељење“.

   Као и претходне године и 1896. конзуларне представнике у Нишу имале су две државе: Турска – конзул Хенри беј и Русија – конзул Стјепан Иванович Чахотин. Чахотин је рођен 1852. године, у губерији Кострама, село Дамцино. Школовао се у Петрограду, где је на факултету изучавао источне језике, а студије наставља на Сорбони, у Паризу. У том граду је две године био секретар чувеног писца, Ивана Тургењева. Говорио је осам источних и европских језика. По повратку у Русију ступа у дипломатску службу. Од 1880. радио је у Цариграду као преводилац, а касније као вицеконзул у Јафи. Крајем 1895. именован је за конзула у Нишу, а на том положају остаје до 1915., када се враћа у Русију. Умро је у Одеси 1919. године. Србија и Ниш оставили су посебан утисак на њега. Своје мисли и осећања исказао је у књизи поезије „У Србији и о Србији“, коју је његов унук Петр Сергејевич Чахотин постхумно објавио 2012. године.

Стјепан Иванович Чахотин, руски конзул у Нишу

   На основу Државног календара Краљевине Србије за 1897. годину, сазнајемо да је аустроугарски вицеконзул у Нишу био Хектор де Роза-Лураги, а писар г. Ш. Кастелиц. Руски конзул био је г. Чахотин, а Турски Хенри беј.

   После осмогодишњег конзуловања у Нишу Хенри беј је унапређен и постављен за првог секретара турског посланства у Београду, а за новог турског конзула у Нишу 1898. године. именован је Мустафа Асим беј. Хектор де Роза-Лураги налазио се на челу аустроугарског вицеконзулата, а те исте 1898. руски конзул у Нишу био је г. Чахотин.

   Године 1899., 1900., 1901., и 1902. три државе Аустроугарска, Русија и Турска имале су своје конзуларне представнике у Нишу. У том четворогодишњем периоду аустроугарски вицеконзул био је Владимир Будисављевић од Приједора, руски конзул г. Чахотин, а турски генерални конзул Ебуриза Намик беј.

   Мајским превратом 1903. године и доласком династије Карађорђевића на власт, интензивира се рад конзуларних представника. По налогу својих влада, конзули будно прате унутрашње прилике и дешавања у политици и војсци и шаљу детаљне извештаје. Аустроугарски вицеконзул у Нишу г. Будисављевић, предњачио је у томе. Обзиром да је Ниш важио за упориште Обреновића, вицеконтул извештава како је вест о смени примљена у Нишу. У извештају од 16. јуна 1903. године, који је аустроугарски посланик у Београду г. Думба упутио министру иностраних дела г. Голуховском, наводи се и допис вицеконзула Будисављевића, у коме се каже да је избор Петра Карађорђевића за краља у Нишу дочекан са невеликим ентузијазмом, али да су јединице локалног гарнизона и сви цивилни службеници положили заклетву оданости новом суверену. Званичници, службеници, наставници, а и многи грађани појављују се, како би честитали, што је учинио и вицеконзул. Будисављевић истиче да је град украшен заставицама и декорисан, као и да у нишком округу влада ред и мир.

   Вицеконзул даје детаљна обавештења и о политичким дешавањима у граду, па тако у извештају од 24. октобра 1903. реферише посланику Думби о активностима недавно основане Социјал-демократске партије и скандалу везаном за лидера исте, Милану Маринковићу. Маринковић је јавно иступио и изјаснио се против кулука, првенствено над Циганима, обзиром да су они пуноправни нишки грађани и истакао да је незаконито да се један део најсиромашнијих грађана приморава на рад, одузимајући им на тај начин право на зараду. Због тога, Маринковић је осуђен на 10 дана затвора. Чланство Соц.-демократске партије протествовало је, а на страначком састанку било је речи и о насилном ослобађању Маринковића. Одштампани су памфлети са позивом на солидарност са Соц.-демократском партијом, а Будисављевић један примерак са извештајем, доставља Думби. У допису вицеконзул у наставку говори, о доласку у Ниш министра Ђорђа Генчића и његовој агитацији у вези са предстојећим допунским изборима.

   Турски генерални конзул у Нишу 1903. године био је Ебуриза Намик беј, а на челу руског конзулата налазио се г. Чахотин. Руски конзул био је склон нетактичним изјавама у јавности, о чему сведочи и извештај начелника Нишког округа Јована Несторовића од 12. децембра 1903. године, министру унутрашњих дела Стојану Протићу у коме се каже: „Начелство је сазнало да је г. Чахотин, руски консул из Ниша, говорио пре неки дан у грађанској касини овдашњој да се Срби оставе освајачке политике, да ће Маћедонија да поједе Србију и да ће Србија на пролеће пропасти; и да је ово говорио у присуству г.г. Радослава Агатоновића, професора; Мите Стојановића, адвоката овдашњег и др. Ђуре Гаврића, физикуса; Луке Маријановића, члана Духовног суда; и Косте Тасића, посланика.“ Уз допис су достављене и изјаве горенаведених саслушаних сведока, који потврђују исказ. Све је то указивало да је Русија и тада намеравала поступни продор на Балкан, преко Бугарске, укључујући крајеве Старе Србије у Бугарску утицајну зону.

   Аустроугарски вицеконзул у Нишу Будисављевић и током 1904. наставља детаљно да обавештава посланство у Београду, о приликама у Нишу. У извештају од 31. марта 1904. године, говори о незадовољству Нишлија услед тешког економског стања. Укидање царинарнице у Нишу, осим што представља значајан финансијски губитак за град, негативно се одразило и на трговце и купце, пошто царињење робе које се обавља у Београду, траје и по неколико недеља. Повећане су цене дувана и керозина, као и порез који плаћају кланице, што је довело до несташице меса. Последњих неколико година, чак 66 јеврејских породица је напустило Ниш, због лоших економских услова. Стање је посебно лоше у Сврљигу и Заплању, где се због великог сиромаштва, пољопривредници селе у Румунију и Бугарску, а неки планирају пресељење у Босну. Будисављевић наводи да је дошло до помирења између владике Никадора и овд. руског конзула Чахотина, као и да је на предлог владике Никадора у хотелу Европа, приређен хуманитарни концерт, а сакупљена средства у износу од 1000 франака, намењена су руским рањеницима. Извештава и да се сто српских добровољаца пријавило у руску војску, за рат у Манџурији. Поред Аустроугарске, конзуларне представнике у Нишу 1904. имале су и Русија – г. Чахотин и Турска – генерални конзул Ебуриза Намик беј.

   За новог аустроугарског конзула у Нишу 1905. именован је барон Сигфрид Питнер. И он је, као и његов претходник, наставио праксу детаљног информисања о приликама у Нишу и околини. Питнер извештава о преговорима вођеним у Врању везаним за могућу сарадњу између српских и бугарских комита, који нису дали резултате, о транспорту 56 вагона муниције и пушака, допремљених из Крагујевца у Ниш, а одатле, даље преко Куршумлије, становништву Новог Пазара, о томе да је Ниш преплављен бугарским шпијунима и да их полиција, у жељи да их се ослободи, депортује ван границе и за најмањи прекршај. Пише о појачаним комитским акцијама у Старој Србији и Македонији и организовању нових српских добровољачких чета, као и путевима којима се пребацују преко границе.

   У прикупљању података није заостајао ни новопостављени турски генерални конзул у Нишу Сади беј. О томе сведочи и допис окружног начелника упућен министру иностраних дела г. Јовановићу, у коме се каже: „Овдашњи турски консул Сади Беј одвео је пре неколико дана своје дете у Солун у школу, и оданде се вратио пре два дана. Од поверљивог човека сазнао сам, да му је Сади Беј по повратку причао да се у Солуну састајао са Хилми Пашом и том приликом поред осталог говорили и о преласку наших и бугарских чета у Маћедонију. Сади Беј му је реферисао да је Врање центар одакле се српске чете пребацују у Маћедонију, и да у Врању овом приликом има преко 300 четника. Хилми Паша рекао му је, да ће они због учесталих преласка комита повећати своју војску у Прешевској, Кратовској и Паланачкој кази још са по 200 војника, а у Кумановској кази вели, за сада имају довољно војске. Сем тога Хилми Паша изјавио је Сади Беју да се Порта ових дана спрема да учини код наше Владе протест због толиких наших чета у Маћедонији. Сади Беј је од тога мог поверљивог човека тражио извештај: колико се тачно комита сада налази у Врањи, хоће ли, кад, где и у којој јачини прећи границу и да ли се овде налази „војвода Филип“, један од „најопаснијих војвода“ који са комитама прелазе границу (то је био Филип Маџар, четник из чете Шар Планина), јер о свему томе мора на тражење поднети извештај посланику њиховом Фети Паши“. У Нишу је као руски конзул 1905. деловао г. Чахотин.

   Турски генерални конзул у Нишу 1906. године био је Сиад беј, руски конзул – г. Чахотин, а аустроугарски конзул – барон Сигфрид Питнер. На основу сазнања конзула Питнера, аустроугарски посланик у Београду г. Цикан, извештава министра иностраних дела г. Голуховског, да се краљ Петар више пута састао у Женеви са г. Чахотином, што указује да је руска дипломатија имала контакте са Петром Карађорђевићем, још у време његовог изгнанства, пре убиства Александра Обреновића. Образложење лежи у чињеници да су Обреновићи водили аустрофилску политику, те се Русија из тог разлога окренула претенденту. Године 1906. забележен је инцидент, у који је директно био умешан секретар аустроугарског конзулата у Нишу, Јозеф Ванек. Грађани Ниша су 19. новембра 1906. одржали протестни збор против „варварских поступака окупаторске Аустрије“, према српском народу у Босни и Херцеговини. Проглас овог збора потписао је велики број Нишлија без разлике на политичку припадност, а међу њима и индустријалац Апел, српски држављанин, по народности Немац. Ово је био повод секретару аустроугарског конзулата Јозефу Ванеку, да истог дана у једној нишкој кафани нападне прво Апела, а затим „најтривијалнијим изразима“ и остале нишке грађане потписнике прогласа. Нишки посланик Агатоновић тражио је од министра спољних послова да предузме кораке ради заштите грађана од насртаја аустријских чиновника.

   Године 1907., и 1908. у Нишу конзулате имале су: Аустроугарска – конзул Сигфрид Питнер, Русија – конзул г. Чахотин и Турска – генерални конзул Сиад беј.

   Лист „Србадија“ од 19. јула 1909. године, доноси чланак поводом прославе празника дана прогласа устава у Турској и извештава да је турски конзул Сиад беј, честитања примао у конзулату, а да је увече у гостионици Европа, приређен банкет са позоришном представом. Аустроугарска је 1909. године именовала Ј. Билинског за конзула у Нишу, а руски конзул био је г. Чахотин.

   Да је руски конзул г. Чахотин радио на учвршћивању културних веза два народа и узимао активно учешће у јавном животу града бележи и стара штампа. Лист „Трговина“ преноси: „Директор тверске гимназије г. Петар Петрович, са 30 студената приспео је у Ниш у понедеоник дневним возом. На станици су их дочекали: руски конзул г. Чахотин, директор нишке гимазије са свима наставницима и провели их по Нишу и до Ћеле-куле. Они су имали у Касини заједничку вечеру, сутра дан брзим возом отпутовали преко Софије за Цариград“.

Исти лист од 9. децембра 1910. године: „На св. Николу после службе божије одржато је у нишкој саборној цркви благодарење у част имен дана руског императора Николаја II. Благодарење су извршили председник дух. суда г. Светозар Антонијевић прота и чланови истог суда са ђаконом. Присуствовали су царско руски конзул г. Чахотин, конзули турски и аустријски, заступник дивизијара, окр. начелник и неколико официра. На хору је певала Нишка цркв. певачка дружина „Бранко“, а у многољетствију отпевала руску химну: „Боже царја храни“. Г. конзул примао је честитања у конзулату где је приређена била и закуска“.Турски генерални конзул био је Сиад беј, а за аустроугарског вицеконзула 1910. године у Нишу, именован је Хајнрих Хофленер.

   Све окрутнија насиља Арбанаса и бугарских комита и немогућност турске војске да одржи мир и заштити локално становништво, заоштравали су, већ ионако тешку ситуацију у Старој Србији и Македонији. Из тог разлога, турски конзуларни представници добили су инструкције да појачају обавештајну активност, а Кадри беј, новоименовани турски конзул у Нишу 1911. посебно се ангажовао. Допис Јована Вучковића српског конзула у Скопљу, упућен Николи Пашићу, од 30. VI 1911. године, говори о томе: „Личност која ми доставља ствари које се решавају у овдашњем Џемијету, саопштила ми је да је пре 4-5 дана дошао преко Преполца у Скопље Кадри беј, турски генерални консул у Нишу и да је са собом донео некакав ратни план Србије на случај рата са Турском. Како повереник тврди, тај је план израђен на литографском камену и подељен у више секција. На њима су обележени путеви, којима би се војска имала кретати на случај напада на Турску, места концентрације и дислокације трупа и све остале потребне мере за кретање војске. Овај план предао је нишки консул там. одбору у присуству валије Халил-Беја и команданта корпуса Џавид-паше, код кога је и остао на чување. Повереник тврди, да је план својим очима видео.“

У прилогу стоји и ово: „Јуче ми је о томе говорио и жеран овд. руског консулата. Рекао ми је да је чуо од више лица да је неки српски официр продао ратни план Србије према Турској и предао га Кадри беју. Ова вест се шири све више и више. Да ли је та ствар намерно пуштена од стране Турака и младотурског комитета или збиља има нечега у ствари нисам могао дознати. Изволите примити, Господине Министре Председниче, уверење о мом дубоком поштовању“.

Господин Вучковић, свега пар дана касније, шаље још један извештај у вези Кадри беја, овог пута упућен  министарству иностраних дела, у коме се каже: „Пре неколико дана долазио је у Скопље по неком врло важном послу, како Турци тврде, нишки турски Генерални Консул Кадри-беј. Он је имао састанак у овдашњем младотурском клубу са њиховим виђенијим члановима. Том приликом тражио је од Џемијета обећање, да ће га поставити за делегата приликом склапања новог трговинског уговора између Србије и Турске, тврдећи, да ће његовом помоћу Турска морати добити од Србије најмање 240. 000Ltq. накнаде за вакуфска добра. У то исто време тражио је од Џемијета 1000 Ltq. ради пропаганде код турског живља који живи у Србији и ради издржавања појединих првака. У случају да му Џемијет целу суму не може дати тражио је, да му се да бар известан део, а ресто у оделу, сатовима и другим стварима. Уз то, тражио је да му се да (бар један известан део) и санитетског материјала ради њихових религиозних обреда (сунетисање деце). Кадри беј је, по тврђењу Турака, инспектор свих консулата турских у Србији и важи као саветник и самога Посланства у Београду. Говори се, да посланик ни једну ствар не предузима пре него што се договри са Кадри-бејом. Саопштавајући ово Министарству, Генерални Консулат је мишљења, да би требало обратити пажњу на Кадри-беја, који, под изговором да је страстан ловац, иде врло често у пограничне крајеве и у опште се свуда слободно креће“. Конзуларни представник Аустроугарске у Нишу 1911. године, био је Хајнрих Хофленер, а Русије г. Чахотин.

   У време Првог балканског рата Ниш као важан саобраћајни чвор, постаје средиште снабдевања српских трупа, а у градским касарнама, смештено је много војске. Зграда аустроугарског конзулата у улици Данила Боре Прице 7 (данашња Соколска улица) одржала се до 1986. године, кад је порушена због изградње вишеспратне војне зграде.

Аустроугарски вицеконзул у Нишу Хајнрих Хофленер (са брковима- десно) и страни војни лекар 1912. године (фотодокументација Историјског архива у Нишу)

Повољна локација конзулата, омогућавала је аустроугарском вицеконзулу Хајнриху Хофленеру да током 1912. године документује, слика и прати активности српске војске и санитета и о томе детаљно обавештава своју владу.

Зграда у данашњој Соколској улици у Нишу где је био смештен аустроугарски конзулат (фотодокументација Историјског архива у Нишу)

   Откуп алексиначких рудника од стране Белгијанаца и подизање белгијске рударске колоније, имало је за последицу, отварање белгијског конзулата у Нишу 1912. године, а за конзула је именован г. Петар Станковић. Лист „Трговина“ од 10. маја 1912. кратко бележи: „За члана Трговинске коморе изабран је 6. ов. м. г. Петар Станковић трг. и Белгијски Конзул“. Петар Станковић рођен је у Нишу 1866. године. Након завршетка три разреда основне школе, почиње да се бави трговином, врло брзо напредује и постаје један од познатијих нишких трговаца. Са развојем индустрије основано је Удружење нишких индустријалаца (1911), а Станковић је био први председник. За белгијског конзула именован је 1912. и на том положају остаје до 1914. године. Од најраније младости бавио се политиком, па је на месту председника општине вароши Ниш био 1913-1916. и 1918. године. Умро је 1933. године. Руски конзул у Нишу 1912. године, остаје г. Чахотин, а турски генерални конзул  је Кадри беј.

   Обзиром да Државни календар Краљевине Србије за 1913. годину није штампан, а да доступна архивска грађа и стара штампа не пружају податке, остаје непознаница које су државе 1913. године имале конзуларне представнике у Нишу.

   Године 1914. у Нишу су деловала три конзуларна представника: руски конзул – г. Чахотин, белгијски конзул – Петар Станковић и аустроугарски вицеконзул – Хајнрих Хофленер, који после атентата у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, убрзо напушта град. Након завршетка Првог светског рата, проширењем територија и формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, мења се општа политичка клима на Балкану, Ниш више није погранични град, па стране силе немају интерес да држе своје конзуларне представнике у граду.

Резиме

   Након ослобођења од Турака 1878. године, Ниш се постепено развија и модернизује. Као друга престоница Србије и важна стратегијска и трговинска саобраћајница, постаје предмет интересовања влада великих и других заинтересованих држава, које отварају своја дипломатска представништва. У периоду од завршетка Берлинског конгреса (1878), па до почетка Првог светског рата (1914) у Нишу, девет земаља има своје конзуларне представнике: Велика Британија, Аустроугарска, Француска, Италија, Немачка, Грчка, Турска, Русија и Белгија. О догађајима и приликама у Нишу и околини, страни конзули су детаљно обавештавали своје владе. Преко тих извештаја и дописа, али и преко стране штампе, европска јавност упознаје Ниш. Град у овом периоду, постаје значајан спољнополитички центар Србије и стиче међународни углед.

Извори:

 – Михајло Т. Палигорић, Економско-културна историја Ниша, Ниш, 1937.

 – Енциклопедија Ниша – историја, Ниш, 1995.

 – Милош Марсенић, Политички живот у Нишу у време владавине Обреновића (1878-1903), Ниш, 2010.

 – Видосав Петровић, Ниш у делима путописаца од IV до XX века, Ниш, 2000.

 – Мала енциклопедија „Просвета“ II (К-П), Београд, 1978.

 – Александар Растовић, Велика Британија и Србија 1878-1889, Београд, 2000.

 – Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1881, Београд, 1881.

 – Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1882, Београд, 1882.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1883, Београд, 1883.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за преступну годину 1884, Београд, 1884.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1885, Београд, 1885.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1886, Београд, 1886.

 – Нишке новине, Ниш, 27. фебруар 1886, бр. 17.

 – Нишки весник, Ниш, јануар 2001, бр. 8.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1887, Београд, 1887.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за преступну годину 1888, Београд, 1888.

 – Phyllis Auty, Необјављени документи енглеског министарства у Србији 1837-1911, Историјски часопис XII-XIII, 1961-1962, Београд, 1963.

 – Слобода, лист за политику, привреду и књижевност, Ниш, 12. март 1889, бр. 18.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1889, Београд, 1889.

 – Историји Ниша II, од ослобођења 1878. до 1941. године, Ниш, 1984.

 – Календар са шематизмом Краљевине Србије за годину 1890, Београд, 1890.

 – Шематизам Краљевине Србије са календаром за годину 1891, Београд, 1891.

 – Васа Казимировић, Никола Пашић и његово доба 1845-1926, књ. прва, Београд, 1990.

 – Шематизам Краљевине Србије са календаром за годину 1892, Београд, 1892.

 – Слобода, лист за политику, привреду и књижевност, Ниш, 19. новембар 1893, бр. 123.

 – Стара Србија, орган народне либералне странке у Нишу, Ниш, 11. фебруара 1893, бр. 13.

 – Схематизам Краљевине Србије с календаром за годину 1893, Београд, 1893.

 – Нишлија, лист за политику, привреду и књижевност, Ниш, јануар 1894, бр. 3, бр. 4.

 – Шематизам Краљевине Србије са календаром за годину 1894, Београд, 1894.

 – Нишлија, лист за политику, привреду и књижевност, Ниш, 27. фебруар 1894, бр. 17.

 – Цариградски гласник, Цариград, 1895, бр. 38, бр. 43.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1896, Београд, 1896.

 – Нишки весник, Ниш, септембар 2004, бр. 30.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1897, Београд, 1897.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд, 1898.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1899, Београд, 1899.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1900, Београд, 1900.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1901, Београд, 1901.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1902, Београд, 1902.

 – Аустро-Угарска и Србија 1903-1918, Документи из бечких архива I (1903), приредио Андрија Раденић, Београд, 1973, документ 13 и 156.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1903, Београд, 1903.

 – АС, МИД, ПО, 1904, Ф-IV, Д-IV, пов. бр. 25011.

 – Аустро-Угарска и Србија 1903-1918, Документи из бечких архива књ. II (1904), приредио Андрија Раденић, Београд, 1973, документ 128.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1904, Београд, 1904.

 – Аустро-Угарска и Србија 1903-1918, Документи из бечких архива књ. III (1905), приредио Андрија Раденић, Београд, 1985, документ 68, 81 и 106.

 – АС, МИДС, СПА, 1905, Ф-I, Д-7.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1905, Београд, 1905.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1906, Београд, 1906.

 – Аустро-Угарска и Србија 1903-1918, Документи из бечких архива књ. IV (1906), приредио Андрија Раденић, Београд, 1989, документ 382.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1907, Београд, 1907.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1908, Београд, 1908.

 – Србадија, непартијски лист за новости, шалу, забаву и огласе, Ниш, 19. јул 1909, бр. 30.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1909, Београд, 1909.

 – Трговина, уређује одбор трговаца и занатлија, Ниш, 1910, бр. 49, бр. 97.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1910. која је проста, Београд, 1910.

 – АС, МИДС, ПО, 1911, Ф-V, Д-1.

 – Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књига IV, свеска 3/II, Београд, 2009, документ 640.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1911. која је проста, Београд, 1911.

 – Трговина, Ниш, 10. мај 1912, бр. 38.

 – Радивоје Петковић, Од кмета до градоначелника, Ниш, 2012.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1912, Београд, 1912.

 – Државни календар Краљевине Србије за годину 1914, Београд, 1914.

 

Аутор, Јелена Михајловић 1979. – професор историје

Приређивач СРПСКА ИСТОРИЈА