Стогодишњица југословенског вишеименовања српског језика

Пише Огњен Војводић

Ове године се навршило сто година од почетка Првог свјетског рата, до тада највећих ратних разарaња и револуционарних преврата у свијету; али, и стогодишњица првог на свијету преименовања и вишеименовања властитог језика од руководства и Краља једног народа. Наиме, навршава се стогодишњица југословенског двоименовања и троименовања српског језика; стогодишњица почетка, на највишем државном културном и политичком нивоу, српског спровођења културно-политичког југословенског државног и језичког вавилонског пројекта.

Стогодишњица југословенске језичке политике је значајна и тиме што је формирање КСХС и званично увођење српско-хрватског језика крунисало и полувјековно прегалаштво поборника југослоавнеске језичке политичке идеје; Бечког књижевног договора 1850. године, као темљеног културно-политичког пројекат и уговор о формирању будуће југословенске српско-хрватско-словеначке језичке и државне заједнице. Књижевни договор у Бечу су самозвано у име српског језика и народа двојица српских лингвиста склопили договор са хрватским и словеначким представницима о кодификацији заједничког југословенског народног језика. Име будућег југословенског језика  у документу Бечког књижевног договора се не помиње.

Петог мјесеца од почетка рата 1914. године, седмог децембра, док је српска војска водила битке на Колубари, српска Влада и Краљ, због ратних дејстава премјештени у Ниш, доносе Нишку декларацију, којом поглашавају ратне циљеве српске војске -`ослобођење и уједињење` Срба, Хрвата и Словенаца. У склопу југословенског државног пројекта, следеће 1915. године као културни програм будуће југословенске националне политике објављена је, штампана у државној штампарији у Нишу, књига српског лингвисте и академика Александра Белића, дугогодишњег радника на зближавању српског и хрватског књижевног језика, синтетичка студија ,,Србија и јужнословенско питање“, у којој се први пут званично појављују атрибуције: српскохрватски језик, српскохрватске пјесме, српскохрватска историјска свест, српскохрватска земља, српскохрватска језичка национална мисао, српскохрватски књижевни језик, српскохрватске народне песме итд.

О србојугословенској ратној еуфорији свједочи и Арчибалд Рајс, у својој књизи Чујте Срби, чувајте се себе! Рајс наводи примјере парадног патриотизма српских интелектуалаца по Европи у току рата, а међу којима и рад србојугословенског лигвисте Александра Белића, не слутећи каквим се језичким и идентитетским инжињерингом Белић бавио: ,А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне, лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књиге које су, уосталом, мало или нимало, они којима су биле намењене. Ко би се у то јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву ,,Македонију“, књигу која садржи само филолошке и лингвистичке расправе?“

zakon-ndh-zabrana-cirilice-Околности под којима је донесена Нишка декларација довољно говоре о фатализму са којим су србојугословени спроводили свој културно-политички пројекат, као и о полувјековном предјугословенском периоду припреме и инерцији идеолошког исчекивања повољног тренутка за спровођење југословенског пројекта. О идеолошкој острашћености заговорника југословенког пројекта говоре следеће чињенице: док су Влада Краљевине Србије и престолонаследник састављали Нишку декларацију, а Белић са срспкојугословенским следбеницима лингвистичко оправдање југословенског државног хибрида, на другој страни барикада, Хрватски Сабор је 1914. године донио одлуку о забрани ћирилице. Забрана коришћења ћирилице је спроведена и у Босни и Херцеговини, наредбу је донијела Земаљска влада за Босну и Херцеговину:„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu.Službeno. Naredba o upotrebqavanju ćirilice, Sarajavski list, (Срајаево: 11. новембар 1915. Рр.1 (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915. године), а Босански сабор је потврдио одлуку о забрани ћирилице у Босни и Херцеговини. Земаљски поглавар БиХ Стјепан Саркотић је у Сабору тада рекао: „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тијело истока у борбеној зони запада` (Окука 2006: 98).

Ћирилица је у Србији забрањена у јавној употреби одмах по окупацији почетком 1916. године, а у априлу исте године и у Црној Гори. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима. Забрана употребе ћирилице трајала је до ослобођења 1918. године. У Црној Гори под аустроугарском окупацијом су престали да излазе сви листови штампани ћирилицом. Глас Црногорца је објављиван ћирилицом у Француској, а касније у Италији.

1450323_674220569358770_7168223903181677454_nУпркос прогону ћириличног писма од стране окупаторских власти, као крунском програму католичке колонијалне културне политике, српска Влада и Краљ после рата спроводе југословенски језички и политички пројекат државног уједињења са два римокатоличка народа. Нишка декларација ће бити остварена формирањем државе `троименог народа`, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије. Укинуте су двије православне краљевине Црна Гора и Србија, српски језик троименован, а ћирлично-латинична двоазбучност први пут званично спроведена у Србији и Црној Гори. Озваничено је политичко име југословенског језика, који је под називом „српско-хрватско-словенски“ био службени језик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије. (српско-хрватски је био један од три званична језика и Социјалистичке федеративне републике Југославије, у четири југословенске републике – СР БиХ, СР Црној Гори, СР Србији и СР Хрватској, а друга два језика су били словеначки и македонски.)

Утопистичке идеје српске атеистичке и `слободнозидарске` интелигенције 19. и почетком 20. вијека превазилазиле су сличне у свијету, па и идеје Француске револуције које су биле позитивније према националном јединству и идентитету Француза. Рационалистичка теорија о језику као основи националног идентитета, а одбацивања свих других чинилаца националне културе, првенствено религије, нигдје није тако примитивно примијењена као у српско-југословенском пројекту; нити у практичној Енглеској, нити у револуционарној Француској, ни у Сједињеним америчким државама, па ни у Совјетском савезу.

1891082_10152236529111011_2100863771_nИме српског језика и ћирилично писмо су преживјели Отоманско ропство, прогон аустроуграске окупације и римокатоличку мисију, али југословенска језичка политика је за кратко вријеме потиснула ћирилично писмо и спровела латинизацију српског писма. Југословенска језичка политика је била успјешније у латинској језичкој мисији него вишевјековна римокатоличка мисија на Балкану.

И после религиозног ратног разрачуна југослоавенских нација са српским народом српска језичка политика се руководи југословенским језичким пројектом. Институт за језик Српске академије наука и данас ради на Речнику српско-хрватског језика. Савремени Срби чувају и бране равнодушану употребу ћириличног и латиничног писма. Водеће културне државне институцје Србије и послије донесеног уставног члана о ћирилици као званичном писму ударнички спроводе југословенску језичку политику `двоазбучности`. Као и у Првом свјетском рату под мјерама аустро-мађарске окупације у Хрватској се протјерују преостали Срби, ломе ћирилични натписи, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице. У истом периоду у Београду су, као у Великом рату курсом југословенске политике, у протекле три године уклоњене скоро све табле са ћириличним натписима улица и постављене нове са двојезичним натписом  – ћириличним и латиничним.

,,Некада је неписменост народа бољи чувар народне особеност, његове културне физиономије, него писменост по сваку цијену“, писао је руски дипломата, племић, мислилац и богослов Константин Леонтјев, у монаштву наречени отац Климет, посматрајући еуфоричну антиправославну атеистичку просвјетитељску еманципацију балкански народа, тек ослобођених од османског ропства. Погрешне рационалистичке теорије 18. вијека о језику и територијалном суверенитету као основи нације су до данас толико пута оповргнуте. Радијаклни рационалисти данас знају да битније ствари од језика одређују и чине национални идентитет, битније од територије и крвне заједнице, од ,политике плоти’ како је називао Леонтјев. Није заједнички језик залог националног јединства и будућности, већ заједничка и иста историја јединственог Предања и памћења, вјерског и културног континуитета, један народ чини јединственим културно-историјским типом.

БЕЧКИ КЊИЖЕВНИ ДОГОВОР

imgiiIMsd

Бечки Двор је више пута покушавао да декретом примора Србе у аустроугарском царству да пређу на латинично писмо и простонаро – дни језик као књижевни, да би их одвоио од православне традиције и писмености. Такве предлоге су српски представници молбама и преговорима успијевали да одбију. Међутим, оно што није могла да оствари римокатоличка царевина државним декретима остварила је римокатоличка мисија путем културних пројеката преко српских културних и `религиозних` реформатора. Бечки књижевни договор 1850. године је био такав пројекат политике културног колонијализма, када су Вук Карџић и Ђуро Даничић, самозвано, а у име српског језика и народа, склопили и потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом српско- хрватском језику и правопису.

Хрватски и словеначки представници су били делегирани од својих националних заједница, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријиске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, невезано од културне политике Српске правосалвне цркве и Краљевина Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор је документ који у тренутку потписивања није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, или српским културним установама у Босни и Херцеговини већ инцијативу попут данашњих невладиних организација. Међутим, то је био замајац којим је отпочео процес југословенског језичког `вавилонског` мијешања у јединству на језичким ванвјерксим `вриједностима` и основама.

Идеја Бечког књижевног договора је била да се србизацијом хрватског мањинског дијалекта, двоименовањем српског језика у српско-хрватски и свођењем српске ћирилице на исту вриједност фонетску и словну са хибридном хрватском латиницом, постепено изврши унијаћење већинског православног српског становништва на Балкану; то јест да се именовањем српског језика хрватским хибридна хрватска католичка религиозна заједница промовише као аутохтона историјска народност, и преко ње да прошири римокатоличко и поримокатоличи православно словенско становништво. Србима је било потребно наметнути простонародни дијалекта за књижевни језик, а писмо уподобити хрватској латиници. Хрвати су већ користили народни језик као књижевни и латиночно писмо; аустријска дворска канцеларија је још од времена Марије Терезије подстицала увођење простонародног језика. Језик латинске религиозне књижевности и аристократије је латински зато код Хрвата није долазило до прекида са латинским аристократским и римокатоличким религиозним наслеђем. Зато су Бечки књижевни договор и Вукова реформа језика прихваћени у Хрвата једногласно. Зато је Вук Караџић 1861. године проглашен за почасног грађанина Загреба.

Караџић се залагао за језик као основу идентитета народа и заједништва Срба и Хрвата, са којима ћемо постати један народ, а тиме и једна држава.  У прозелитском процесу реформе српски алфабет, фонетски и бројем слова, је изједначаван са хрватском латиницом ради лакшег прелажење православних Срба на латинично писмо. Почело се избацивањем карактеристичних црквенословенских слова која су га повезивала са правописом православног словенског свијета. Вук Караџић је 1845. године ту идеју формулисао овако: ,,Ми сви ваља да се турдимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Словенским и од Словенскијех слова Латинскима, па ћемо онда и само онда бити један народ и имати једну књижевност“.

ЈЕРНЕЈЕВ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИЧКИ ПРОЈЕКАТ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

65014018_20-portretБечки књижевни договр је био плод дугогодишњег мисионарског и менторског рада Јернеја Копитара са српским рефорамторима. Као и данас, и тада су међу православне Словене упућивани унијатски мисионари словенског поријекла, какав је био и Словенац Јернеј Копитар, повјерљиви државни цензор словенских књига у Wieaner allgememe Zeitimg-u, први кустос Дворске библиотеке, званични цензор државних књига, који подноси извештаје аустријиском министру унутрашњих послова Кнезу Метернику, одликован орденом од папе и пруског краља као ревносни римокатолички мисионар.

Опуномоћеник од Бечког Двора за словенско питање на простору Балкана и Украјине. Копитар је мисионарио и на простору Украјине гдје је основао катедру за црквенословенски за Украјинце и Русине, ради школовања унијатских свештеника. Копитар је радио и на пројекту отварања у Аустрији свесловенског института за Славистику на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте, по српском моделу реформе одвајања од православног предања писмености, о којем је писао у свом тексту ,,Патриотске фантазије једног Словена“: ,,Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријиске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

,,Аустрофил, ревностан римокатолик, који је желио да путем уједначеног језика и латинице створи основу за реализовање идеје о аустријском словенству умјесто словенства рускога, римокатоличког умјесто православног “, како пише Селимовић у истом дјелу. наводећи и тврдње Љубе Стојановића који пише ,,да је Копитарова намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике.“ Као што је Бечки књижевни договор био пројекат културне политике тадашње Европске уније за балканске Словене, Словенац Јернеј Копитар је био тадашњи Счловенац Јелко Кацин, супервизор и секретар за политичко-религиозне интеграције јужних православних Словена.

Језичка прозелитска политика бечког Двора се прилагођавала и идеологији српских рационалиста и револуционара, промовисању народног језика као основи националног идентитета и права на самоопредјељење, и новог књижевног језика независном од црквене књижевности и језика. Таквом методологијом се служила римокатоличка мисија у одвајању ваневопских народа од монархија и вјере. Српски реформатори су тако обављали посао римокатоличке мисије, то јест свог ментора Јернеја Копитара, “чистили“ српски језик од православних `наслага` црквенословенског језика и писма, одвајали Србе од српско-руског књижевног читалачког и правописног простора, стандардизовали простонародни језик као књижевни, одвајали ,нову српску књижевност’ од српског православног књижевног предања, а Србе од руских православних професора и уџбеника.

Јернеј Копитар је у сарадњи са српским реформаторима Вуком Караџић, Ђуром Даничићем, као и Димитријем Давидовићем, спроводи успјешну унијатску мисију, али и револуционарну пропаганду против православне монархије. У једном свом извјештају 1827. године Копитар пише: „Српака православна цркава, чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати језичку разлику између православних и римокатоличких Словена, те би стога, више него икада, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека ка превођењу Срба у римокатоличанство биће заувијек уклоњена. Овим ће нам, временом, Београд сам од себе, пасти у руке“.

Под руководством Јернеја Копитара Караџић и Даничић су реформу релативно брзо спроводили, с обзиром на отпор Српске православне цркве и српских културних институција. Завршавали се задатак ‘чишћења’ српског језика од црквенословенског ‘наноса’ и враћали у ‘предправославно’ југословенско стање ‘природног језика’, то јест изједначавања древне српске ћирилице са хибридном хрватском латиницом, одстрањивањем црквенословенског правописа као бране спровођењу унијатизације православних Срба.

ВУКОВА ВАВИЛОНСКА ВИЗИЈА

Vuk_Stefanovic_Karadzic_(1787-1864)Вук Караџић је по својој неукости и Копитаровом упутству на најпрости начин примијењивао принципе правописа европских рационалиста, као што је принцип правописа њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга:,,Пиши као што говориш“, који су Вукове присталице касније програмски приписивали Вуку. Тако је формирано гласовно писмо, упрошћено ради бржег српско-хрватског ‘споразумијевања’ и интегрисања православних Срба у латинску културу и писменост. Притом, Вук је могао да задржи и убацује архаична слова ако имају гласовни еквивалент у хрватској латиници. Наиме, политички ванправославни српски национализам, заснован на језику и племенској политици, наметања српског имена хрватском језику ван православног предања, као Вуков рад ,,Срби сви и свуда“, за римокатоличке интеграције Словена није представљало сметњу. Напротив, таква концепција релативизовања религије, а заговарања народности на основу језичког јединства се остваривала већом и убрзаном асимилацијом православних Срба у римокатолицизам или евроцентричне интеграције што је за спољњу политику европске алијансе било исто, само да се потисне правосалвља као ујединитељски `фактор` Срба и Руса.

Теорија о Србима три вјерозакона, којима је језик основа идентитета, је разбила српско национално јединство, и надмоћ коју су Срби имали као бројнији православни народ, са утврђеном православном књижевном културом и исторјиским култовима, вјековном традицијом писмености и језика, народним епским предањем и поезијом, националном и религиозном идеологијом . Културним пројектом и политиком о Србима три вјерозакона римокатоличка мисија је добила отворено поље дјеловања, да преко малог броја Словена римокатолика, и у сарадњом са српским неправославним реформаторима, српско национално питања са вјерског премјести на језички терен. Наиме, да рационалистичком тактиком уопштавања – југославизмом, истицањем непосебих страна словенства, спроведу стратегију брзог културно-политичког маневра постављања теорије о језику као националном питању и тако превазиђе премоћ бројнијег православног српског народа на терену, и на простору културно-политичких питања.

Језичком ванпраославном политиком су и поримокатоличени Срби, који су задржали српско национално име и очекивали ослобођење повратком вјери предака као и потурчени Срби, заувијек одгурнути у римокатоличко-хрватски табор. Так је и српски књижевни језик , као што је Дубровачка књижевност  приписана римокатолчкој ‘хрватској књижевности’.
*
Сврха спровђења Вукове реформе-револуције, прилагођавања писма ‘практичним потребама’, је била одбацивање језика цркве и разрачун са ‘класним непријатељем’, православним племством. Вук на много мјеста напада и омаловажава више сталеже, као у свом познатом чланку ,Виша класа народа нашега’, због чега је у комунизму мит о Вуку узгигнут до култа-човјека из народа који је побиједио вишу класу, што најбоље говори о духу Вукове реформе-револуције.

Укидање сталешке културе језика разорена је његова структура и сложеност. Језичком политиком укидања сталежа поравнаван је језички стил, разлике пијачног и професорског, световног и светог говора. Избрисана је српска изграђена философска и богословска лексика, као и филолошка, те се морало ослањати на друге језике и речнике. Наиме, отворено је поље за уплив страних ријечи и израза за које у простонародном језику није било одговарајуће замјене. Језик тако није био само лишен речника философије, богословља, науке, поезије, већ и речника опште културе градске средине, а који је замијењен просто палананачким малограђанским говором, “обогаћеним“ страним изразима. Лишен хијерархиског односа народног и књижевног језика, почео се деформисати и нестајати сами народни језик, сеоске средине,који је и постојао захваљујући сталешком односу, јер је и сељаштво било сталеж, који је постојао у односу на више сталеже.

У склопу југословенског језичког пројкта Копитар је подстицао Караџића поред прављења ријечника и на сакупљање народних пјесама, али и предхри- шћанских обичаја, а ради прављења пандана црквеној култури, књижевности и језику. Значајним европским књижевницима је од стране Вукових покровитеља предлагано да о српској `народној` поезји пишу и прикажу је као алтернативу црквеној `окамењеној` литератури. О српским пјесмама са одушељењем пишу многи, од Грима, до Гетеа, али поред похвала Гете је у њима налазио “средњовјековно мрачњаштво“, скрећући пажњу на негативну православну страну српске епске поезије, која је била надахнута средњовјековном историјом славом и дјелима српског витешког племства и православне цркве.

Епска поезија је Вуковј реформи донијела популарсност, и на слави ,народне поезије’, је спроводио реформу језика и правописа. Наиме, српске народне пјесме су злопотребљене у сврхе револуционарне антицрквене кампање, злоупотребљене и приказана као Вукова свјетска слава.

Није истина да је Црква били против народног језика, напротив, већ против избацивања из употребе књижевног језика и правописа. Познато је да су као и владика Његош и митрополит Стефан Стратимировиоћ, архимандрити Лукијан Мушицки и Стефан Рајић, и многи други, сакупљали српске народне епске пјесме, али су били против одбацивања српског књижевног језика, које је значило револуционарни раскид са српском православном традицијом.                                                                               *                                                                                       Срби од основне школе уче о `Вуковој реформи` кроз анегдоте, као причу о преузимању латиничног слова Ј , којим је Вук замијенио “сувишну и стару“ црквенословенску “оптерећујућу“ ортографију, и направио ред у “хаотичном“ српскословенском правопису. У ствари, по сриједи је било избацивање битних српскословенских слова која су имала прецизну функцију у одговарајућим контекстима, а која су Србе повезивала са православном словенском писменошћу. Заправо, “хаотичност“ коју је Вук “средио“ је заправо била сложеност језика и правописа која је у структури свих правописа и језика.

Не постоји језик и образовни систем на свијету у којем се као образлагање правилности правописа наводе кафанске “досјетке“ којом се изругава учени човјек господин и градска култура као у Србији; а којима се користио Вук Караџић у обрачунима са опонентима,  које се цитирају као ‘научни’ аргументи реформе. Наиме, анегдоте из полемике са чувеним Јованом Хаџићем, вези убацивања у ћирилицу латинског слова Ј, да га нема Јован се не би звао Јован него ован итд. Заправо, Караџић узима латинско слово Ј од “Хрвата“, а избације све црквенословенске варијанте гласа Ј.

Зато је црква била против реформе Јернеја Копитара коју је спроводио Караџић и Даничић, то јест против избацивања из правописа слова богате предањске ортографије, раскида са традицијом православне писмености, нарушавања сложене структуре ћириличног правописа, такозване “двојезичности“, која је онемогућавала злоупотребу народног језика и истовремено подржавала укупност језика, и онога ,,вишег“ и онога ,,нижег“, као у свим језицима, а посебно богату дијалектологију српског језика.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ  ЈЕЗИЧКИ  ПРОЈЕКАТ

images3

Југословенским језичким пројектом римокатоличка мисија је одвајала Србе од православног књижевног континуитета и православне већине – царске Русује, а приближавала поримокатоличеним Словенима. Истовремено док је римокатоличка мисија на Балкану потискивала ћирилично писмо, у културним и политичким институцијама Краљевине Србије су овладавали кадрови слободнозидарских и револуционарних покрета припремајући терен за извођење југословенског пројекта. После рушења хазбуршке монархије у Великом рату Београд као ратни побједник спроводи пројекат Бечког књижевног договора у формирању државног пројекта КСХС.

Култни културни дјелатник југословнског ванправославног политичког програма у Србији је био и Јована Скерлића. Скерлић се залагао да се Срби одрекну ћирилице, а Хрвати ијекавског изговора и да пређу на екавски. Културну еманципациу Скерлић је проповиједао као одрицање православља, у језичкој политици одрицањем од ћирилице, а ијекавског наречја као гласовно најсличнијем црквенословенском језику. У својој Историји нове српске књижевности, у којој негира вриједности српске средњовековне књижевности, Скерлић пише: ,,старе се преграде руше, стапају се народи и културе једне српско-хрватске књижевности“. На другом мјесту наставља: „Наша култура и књижевност… почиње од XVIII века , излажење из Средњег Века и улажење у модерно доба, одвајање од византизма и прилажење Западу, напуштање средњевековне црквене писмености и стварање савремене, световне, праве књижевности“.  Скерлић је умро 1914. године не доживјевши формирање Крљевине Југославије и спровођење својих идеја у дјело. Оне се нису у потпуности оствариле у Краљевини Југославиј, али јесу у Социјалистичкој ФР Југославији, консолидовањем римокатоличких и револуционарних редова у језичкој и правописној политици.

О римокатоличкој и југословенској језичој политици хрватизације српског језика писао је српски писац и дипломата Краљевине Југославије Јован Дучић, свједок слома Краљевине Југославије, али не и југословенског културног концепта. У својој студији ,Југословенска идеологија’ Дучић пише: ,Илиризам је хтјео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтјев да тако помоћу заједнице језичне наметну другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најприје брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.“

У својој студији Дучић критикује и југословенску политико-административну подјелу ијекавског и екавског српског наречја, којом је ијекавско наречје и књижевност предати Хрватима, и тако верификован хрватски језички пројекат. Процес екавизације српског језика је започет у КСХС, а разрађен у СФРЈ, а на основу примитивне племенске подјеле. Што је довело до разједињења српског језика, до још једног раскида у српском књижевном континуитету. и додатног племенског упрошћавања идентитетског српског питања.

Године 1954. је организован Новосадски књижевни договор којим се покушало потпуније уједначити хрватски и српски на правописној и терминолошкој основи. Плодови тог договора су уродили на српској страни прелажењем већине Срба на латинично писмо. У свом раду ,,Новосадски договор – удружени злочиначки подухват“, професор Жељко Филиповић наводи прећутане чињенице у српској лингвистичкој историји о том договору. Филиповић поред осталог пише: ,,Године 1954. комунистичке власти су задале најснажнији ударац српској ћирилици обзнањивањем Новосадског „договора“. Када данас видимо шта је иза себе оставио тај „договор“ (необјављени циљеви – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом), а за шта се пред народом издавао (објављени циљеви – „равноправност писама и богатство двоазбучја“).

Документ је народу приказан као „договор књижевника и лингвиста“, који су се у јавности и појавили као његови потписници. Међутим, књижевници и лингвисти су овде били само декор у представи за јавност, и употребљени су да својим звучним именима послуже као пропаганда онима који су стварно стајали иза ове подвале, онима који су иза завесе повлачили конце и били њени стварни наручиоци и наредбодавци –највишем државном и политичком руководству!

Ево како је хрватска страна забележила за своје потомство улогу државних власти у организовању тог „договора“, а што је српска страна – прећутала: „Poslije završene Ankete, zapravo preslikane Ankete Jovana Skerlića iz 1912., održan je pod visokim pokroviteljstvom ministra unutarnjih poslova Aleksandra Rankovića sastanak na kojem je zaključeno kako je jezik Hrvata, Srba i Crnogoraca jedan jezik, pa je i književni koji se razvio oko dva središta, Zagreba i Beograda, jedinstven s dva izgovora: ijekavskim i ekavskim, da je u nazivu jezika u službenoj upotrebi nužno istaknuti oba njegova dijela (i hrvatski i srpski), da su ravnopravna oba izgovora (ijekavski i ekavski) i oba pisma (latinica i ćirilica), da je potrebno izraditi priručni rječnik hrvatskosrpskog/srpskohrvatskog književnog jezika, terminološke rječnike i zajednički pravopis.

Na temelju tih zaključaka izrađen je zajednički pravopis koji je 1960. Matica hrvatska izdala ijekavski i latinicom pod naslovom Pravopis hrvatskosrpskog književnog jezika s pravopisnim rječnikom, a Matica srpska ekavski i ćirilicom pod naslovom Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika sa pravopisnim rečnikom.
U „Novosadskom“ pravopisu stoje potpisnici Novosadskoga dogovora, prešućujući ogradu Stjepana Ivšića (jednog od najuglednijih hrvatskih jezikoslovaca), koji je svoj potpis uvjetovao time da Novosadski dogovor neće poslužiti potiskivanju ijekavsko-štokavskoga i latinice u javnoj uporabi“.
*
Зашто су Загребачки лингвиси у 19.вијеку прихватили Вукову реформу, прреузели штокавско наречје за говорни стандард, а свој загребачки за дијалекат? Зашто је Вук Караџић 1861.године проглашен за почасног грађанина Загреба ? Зато што је штокавски говор био најраспрострањенији на Балкану и тиме најпожељнији као средство ширења хрватске римокатоличке народности и асимилације православних Словена – Срба. Прије Бечког књижевног договора хрватски говор, којим је говорила малобројна хрватска заједница, се сматрао дијалектом словеначког језика, говор Загораца је дијалекат словеначког језика. Затим, српски лингвисти реформатори су за Хрвате обавили технички дио посла, направили правопис и заједничке српско-хрватске рејчнике и латиничну варијанту правописа, а које Хрвати као покатоличени словени нису имали, већ су писали различитим варијантама комбинованог латининског писама.

Вођа хрватског Илирског покрета ,,Људевит Гај је почео 1835. да издаје своје новине на кајкавском, свом родном дијалекту, односно на дијалекту главног хрватког културног и административног центра, Загреба. Тек после неколико бројева почео је да их издаје на штокавском источно-херцеговачком дијалекту, тј. на дијалекту којим није говорио нико од његових ближњих. Павле Ивић у књизи Српски народ и његов језик пише да је то “најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао“. У истој књизи, Ивић пише: Има у том загребачком усвајању ијекавице нечег маркантног, наоко чак парадоксалног. Наиме, на земљишту тадашње Хрватске ијекавски су говорили само Срби, ту и тамо, Хрвати у њиховом суседству и под њиховим утицајем. Крајеви где римокатолички живаљ аутохтоно, у већој маси говори ијекавски – дубровачко приморје, делови централне и источне Босне итд. – били су далеко изван граница Хрватске. Па и у тим удаљенијим крајевима римокатолици с ијекавским дијалектом нису нарочито бројни. Њихов удео међу римокатолицима нашег језика не премаша једну десетину. (186)

Југословенским језичким пројектом српски језик је сведен на простонародни, одбачен је српски књижевни језик `однарођеног` грађанског сталежа, а који су присвојили хрватски лингвисти, док су Србима препустили да се поносе својим `слободним` народним новокњижевним говором. Данас и школовани Срби свој језик и речник који користе хрватски пургери интелектуалци, називају хрваштином или хрватским језиком.

План римокатоличке мисије је био поступно и потпуно преименовање српског језика и народа у хрватски, ширење римокатоличке нове народности и језика. Преименовање имена српског је било битно јер је кроз историју постало синоним православне припадности и предања. Сви страни путописци у описима народа Балкан пишу о Србима као о народу са изграђеном националном колективном свијешћу, памћењем Предања историјско-религиозног карактера, идентитетски издвојеном памћењем Косвског завјета и континуитета православног предања као националног православног предања. (не истим језиком са другим словенским племенима). Хрвати се у путописима помињу као конвертити римокатолчке мисије као што се исламизирано словенско становништво не наводи као посебна словенска идентитетска група већ као дио исламске идентитетске историјске заједнице .

О некадашњој поистовјећености српског имена са православном припадношћу пише руски дипломата и историчар Алексадар Фјодоривич Гиљфердинг, у дјелу “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (стр. 17.)

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Đuro_Daničić_-_Rječnik_hrvatskog_ili_srpskog_jezika_(1882,_početna_stranica)Двоименовање српског језика је први озваничио Даничић Ђура у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“. Ђуро Даничић или Поповић, Ђорђе, како му је било право презиме, рођен је у Новом Саду, 1825.године, а умро у Загребу 1882. Своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, а завршио у протестантској гимназији у Пожуну(Братислава-Словачка).
На позив бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника Рјечника српског или хрватског језика. Ријечник је радио у Загребу, гдје је рјечник и објављен после његове смрти, на латиничном писму. (Даничић је радио и на сређивању хрватскуе латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. ) Прелазак Даничића у Заграб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један од најпознатијих српски лингвиста прихвати посла на рјечнику именовања српског језика хрватским. Преко Даничића хрватска језичка политика и ‘хрватски језик’ су успјешно промовисани у свијету славистике.

Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоличке мисије за Балкан, био је њемачког поријекла, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову, центру римокатоличке хијерархије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југословенске академије, радника на пројекту ,југославизма’, ‘одбране од православља, а потом преласка на политику прозелитизма’.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићева није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког политикантства писао је Лаза Костић, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а п рвак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу саШафариком, те овако вели: Th e K i o a t ian. A cco rd i n g to S a f a r i k, s h o u l d n o t b c r cc k o n c d a s a s e p a r a t c l an guagc; t h c p ro vin cial Kroatian h cin g bu t a co n t in uation n o f th c S l ov c n i an, \vhile thc languagc oi’llic Kroa Ls, as spokcn on thc inilitary l’ronlier, is simplv Scrvian (Мах M i i l e r, T h e l an g u a g e s o i’ U ie s cat ol wa r in ih c East . Lo n d o n an d Ed i n b o u r gh . 1855) .

LazaKostic28.aprПрема томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички“…
… „Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.“ …

,, По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић,није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“
*
djura-danicic_520x320Као Караџић на преводу Новог завјета у мисији демонтаже српског језика и правописа Даничић је радио и на превођењу Светог писам Старог завјета на народни језик. Превођење Светог писма на народни језик је била пракса протестантске реформације. Циљ протестантске реформације је био одвајање Светог писма од Цркве, из ,,власти свештенства’, да га ‘народ’ сам ‘слободно’ тумачи, и ванрелигиозно `разумије`. Протестантским принципом је српски народ требало одвојити од православне цркве и саборности, националног јединства, свођењем вјере на приватну ствар појединца.

Караџићев и Даничићев превод Светог писма на народни језик није имао мисију христјанизације народа, већ свођење Светог писам на профану књигу. Обесвећивање Светог писма изношењем из Цркве, ван православног Предања, да га свако тумачи по своме, без духовног тумачења цркве Христове, чиме је раскидано са културним књижевним и духовним континуитетим народа и православне цркве . Даничић је дјелао доследно Лутереовој девизи ,,sola scriptura“’ – само Писмо, негирања Предања Цркве, чији је Свето писмо само један дјео, и не може се одвојено тумачити и разумијевати ван цјеловитости духовног Предања и саборности.

И како што је “доситејевштином“, како је називао Свети отац Јустин Ћелијиски, антицрквени рад Доситеја Обрадовића, одвајана црква од школе, тако су Вук и Даничић радили на одвајању Светог Писма од Цркве. И као што нас прелазак на простонародни језик као књижевни није осрбио, већ расрбио, кроз расрбљавање имена језика, удаљавања од православне писмености и преласка на латинично писмо, тако нас ни преводи Светог писам на простонародни, свима нам разумљив језик, нијесу приближили Цркви, већ по протестантском правилу удаљили од цркве и свештеног православног тумачења Библије.

Занимљиво је и важно напоменути да све реформаторе црквенословенског правописа, учеснике сукоба са православном црквом и црквенословенском традицијом прати изражена криза вјерског али и личног идентитета. Од Сава Мркаља, његове дијелом наслеђене и стечене душевне болести, покајања у манастиру, до смрти у душевној болници, преко Доситеја и његовог замонашења и размонашења, и одавања антихришћанском рационализму и позитивистичком просветитељству, преко револуционарног Караџићевог богоборства, карактеристично је и то да су Караџић и Копитар су били хроми, до Даничића, сина православног свештеника, који завршава протестатску евангелистичку гимназију.

СРПСКИ ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

250px-Gorski_VijenacПитање српског језика у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година, при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – троименог језика и народа. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија, службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица. У Закону о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори, штампаном на Цетињу, у краљевској државној штампарији, 1911. године, пише: Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Питање српског језика у Црној Гори данас морамо сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, али, и његове предјугословенске идолошке припреме, од ,,азбукопротреса“ Сава Мркаља, Вукове реформе српског језика и правописа, Бечког књижевног договора, Даничићевог двоименовања српског језика у `српски или хрватски`, Новосадског књижевног договора, до партијског преименовања српског језика у црногорски . Дакле, да бисмо разумјели актуелну црногорску језичку политику, црногорске партије на власти, преименовања српског језика и преласка на латинично писмо, морамо пратити токове југословенске и предјугословенске језичке политике, као и  језичке политике унијатксе мисије према православним Словенима.

Историчарима је познато да слични језички пројекти немају историјског полазишта у историји Црне Горе, до појаве Југославије. Зато програм преиме- новања српског језика у Црној Гори и увођење латиничног писма морамо посматрати као последицу , настављање наслеђене ванправославне југословенске језичке политике, а не првенствено као продукт политике актуелне антиправославне црногорске партије на власти.

grammar38Да ли то значи да су присталице уједињења и учесници Подгоричке скупштине били за српско-хрватско-словеначко уједињење и језик? Не значи. Мало је ко знао какав се креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног и културно пројекта. Краљевина Југославијаје  започела изједначење латиничног и ћириличног писма чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао и одолијевао колико и отоманском ропству. У свијету до тада нијесу постојали слични примјери, посебно не у 20. вијеку да неки народ, макар и племенске зајенице централне Африке, а поготову народи древне историје, мијењају назив свог језика и прихватају страни правопис. Историји су до тада били непознати примјери добровољног преименовања језика, или преласка са свог вјековног алфабета на друго и другачије писмо. Таквом политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Косову и Метохији, Македонији. Југословенским културно-политичким пројектом нестале су са мапе свијета двије православне Краљевине Србија и Црна Гора, а српски језик је троименован у Уставу нове државе.

Као што су Срби у аустромађарској царевини у Војводини писали ћирилицом, били православне вјере, и завали се Србима, а после 80 година југословенства многи постали Војвођани и пишу латиницом, а јављају се иницијативе за увођење војвођанског језика, тако се и велики број Срба у Црној Гори под стогодишњом политиком српско-хрватског југословенског екуменизма прометнуо у прохрватске и пролатинске Црногорце–Монтенегрине, а језик у нову римокатоличку грану Славистике – Монтенегристику.

Партија на власти у Црној Гори данас доследно примјењује југословнску језичку политику вишеименовања српског језика, и вуковски упрошћен Аделунгов принцип: ,,Пиши као што збориш, и читак како је написано“, што истичу као главно начело правописа и своје суверено право да пишу као што говоре. Увођење простонародног говора као књижевног језика, игнорисање аргумената науке, црквене православне традиције писмености, наметање новог имена језика, управо како је рађено у току `Вукове реформ`.

Праксом Вуковог упрошћеног примијењивања језичких принципа европских рационалиста, који нигдје у Европи несу тако примијењени, поступају и присталице новоцрногорског правописа. Наиме, новоцрногорска лингвистиика и монтенегристика не иде за Његошевим узорима писам и језика, као што није ишао ни Вук, ни његове присталице, већ за ,простонародним овчарско- говедарским говором’, како га је називао племић и митрополит Стеван

Стратимировић.   1526570_588949291184792_690551716_nУ језичком српско-црногорском сукобу срећемо вуковске принципе и присталице на обије сукобљене стране. Намеће нам се зато питање, у којој мјери је српско противљење црногорском правопису и језику заправо одбрана вуковске југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Као да дијелу Срба није битно преименовање српског језика и латинизација писма већ додавања два слова и гласа у правопис, која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе.  Зар нам то не указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а срспко-црногорску племенску нетрпељивост православних сународника. Наиме, на неправазиђени племенски престиж и менталитетску мржњу унутар српског народа, што је постала окосница српског културно-политичком живота. Умјесто зближава `Срба свих и свуда`, формула Вукове реформе је разграђивала српску слогу, а изграђивала српско-хрватско-словеначки међурелигозних и ванправославни екуменистичких пројекат.

10449502_676349055748042_4250392411849530275_nЗамислимо да су се Срби у доба Вукове реформе супроставили скраћивању ћирилице, првом двоименовању српског језика, српско-хрватском језичком уједињењу, латинизацији српског писма, и одвајању од црквенословенске традиције писмености, са одлучношћу којом се противе именовању српског језика црногорским и убацивању два гласа која не подржава вукова ћирилица. Или, да су се томе супроставили оном сангом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка! Или жустрином и преданошћу којом београдски штампани и електронски медији сто година ревносно екавизују све ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Крајине и Републике Српске (чак и у цитирању управног говора, а притом се позивајући на вуково правило ,,пиши као што говориш“), сигурно не бисмо имали данашње проблеме око српског језика и правописа.

Српско-црногорске језичке расправе се своде на навијачка надгорњавања, без потребе за откривањем правих узрока језичког спора. Истрајава се на полазиштима племенско-политичког престижа и поједностивљивања проблема, као и међусобном омаловажавању, изругивању другачијем дијалекту и нагласцима, вуковским принципом ,,утук на утук“ да се супарничко племе и његово наречје утуку. Што је тековина вуковског наслеђа, полемике путем потсмијеха, којом је Караџић ‘побјеђивао’ противнике у грађанском сталежу, сеоским и кафанским досјеткама, а не научним аргумантима. Није се обраћао ученом сталежу, већ паланачком просјеу, читачима жуте штампе, револуционарно насторјеним интелектуалцима, и издавачим који су и тада тражили скандале и сензацију. Тако је поред простонародног језика у наш културни живот унесен и примитивизам, утемљњен на пакости, исмијавања и омаловажавање неистомошљеника.

ПЕТОИМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК

bosanski-jezik4334Једном дато право једном дијалекату српског језика самопроглашења посебног назива истог језика, довело је до политичког коришћења српског језика као средства за спровођење сваковрсних политичких пројекта. Соцјалистичка Југославија је разрадила језички пројекат Бечког договора и Краљевине Југославије према програму новопроглашених југословенских република, покрајина и народа. Југословенским језичким пројектом дијалекти и наречја су проглашени за језике. а племена за посебне народе.

Одмах после формирања СФРЈ 1946. године пише се граматика “македонског“ језика; до Другог свјетског рата “македонски“ језик је сматран српским јужноштокавским наречјем, а Бугари га до данас сматрају наречјем бугарског језика. Судбина македонско српског дијалекта најбоље свједочи колико је југословенски језички пројекат био погрешан и политикантски. Македонски дијалекат се највише разликује од српског говорног стандарда-штокавског дијалекта, а није добио именичу посебност у првој Југославији, док је “хрватски“ дијалекат који је исти са српским стандардом односно преузети српски, добио политички и језички статус језика.

Југословенске политичке нације у потрази за својим ‘аутохтоним’ језицима су разочаране чињеницама о српској основи својих ‘језика’, те посежу не само за предхрићанском историјом, већ су спремни на повратак у предцивилзацијско доба говора. Али, не у новопаганском тренду повратака вјеровању предхришћанских предака, већ у еуфорији југословенског бјежања од свега православног, црквенословенском, ћириличног, источно-византијског, ка свему римокатоличком, атеистичком, латинском, западноевропском.

Пошто ијекавско нарјечје није само црногорско, хрватско или босанско, већ нарјечје српског језика, како у Босни и Херцеговини, Крајини, Црној Гори, тако и у дијелу Србије, авнојевске нације конструишу језичке карактеристике својих квазијезика. У једном случају то су оживљенице, што је по себи добар обичај, а у другом то су насилне кованице, код српских муслимана и „босанског“ језика то је окретање орјенталној фонетици и турцизмима, а у најгорим случајевима то је сеоски и варошки „сленг“, као и примитивни назални и грлени полугласови. Такође, за разлику од некадашњег Вуковог избацивања слова из првобитне ћирилице, новоименовани језици убацују слова у своје правописе ради прављења веће разлике са новом српском ћирилицом.

Постоји довољно лингвистичког утемељења у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати новоименовани југословенски језици. Парадокс је у томе што се на исте принципе језичке политике позива и српска страна, која Вукову реформу истиче као заштитни знак српског имена и ћириличног писма, као и она која у Србији заговара двоазбучност. Тако наилазимо на старију историјску индоктринацију, истрајавања на принципима правописа и језика који су управо омогућили преименовање језика и латинизацију српског писам.

,Вуков Рјечник је речник реалија села, далеко од градова, и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе’, пише Меша Селимовић. И данас сукоб српско–југословенских ‘језика’ није друго до сукоб различитих речника ,реалија села’, пресељеног у градове као ‘основа националне културе’. Рат дијалеката и наречја, престиж племенских говора, на који се своди сваки језик истргнут из свог смисла писмености и књижевног језика.

pravopis-cgИсторија нам свједочи, а и сами смо свједоци, да је Караџићева то јест Копитарова језичка реформа била замајац језичког југословенског преименовања српског језика и латинизације писам. Погубно је бранити ћирилицу и српски језик принципима Вукове реформе, средствима њиховог потирања. Бранити Вуковим принципом српски правопис од новокомпонованих правописа је исто што и гасити пожар бензином. Наиме, позивати се у одбрани ћириличног писам на реформаторе који су првим двоименовањем покренули процес вишеименовања српског језика, и сравнили ‘нову ћирилицу’ са хибридном хрватском латиницом.

У свом дјелу Увод у славистику академик Предраг Пипер, у поглављу Српскохрватски књижевни језик пише: Формирање српског књижевног језика, у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки, и по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима“.

Истрајавањем на погешним полазиштима правописа и језика, принципу гласовног правописа 1 једно слове један глас`, и језика као основе народности, српски народ је и даље у колоплету непрепознатих узрока и погубних последица, прикривања узрока и мазохистичкој борба са последицама. Српско лингвистичко лицемјерје и даље име ћирилице преиначује у ‘Вукову ћирилицу’, проглашавајући је почелом српске писмености; свјесно и богоборно, посредно и непосредно, одричући творце српске писмености Свете Ћирила и Методија, који су положили животе у борби за словенску ћириличну православну писменост. Заправо, програмом реформације и културног колонијализма проглашавајући Вука Караџића ‘оцем српске писмености’  учитавања новог `архетипа` ванправославне писмености, новог неправославног `српског Светог Саве`.

БЕОГРАД ЈЕ ОДАН БЕЧКОМ КЊИЖЕВНОМ ДОГОВОРУ

934765_812801102104082_7173874776660584819_nБеоград је и данса одан југословенском Бечком књижевном договору. Бечки књижевни договор, спроведен у КСХС, разрађен у СФРЈ Новосадским књижевним договором, резултирао је до данс потискивањем ћириличног писма и из Србије, до члана устава о ћириличном писму као службеном, који се не поштује. Данас видимо резултате Бечког договора и Вукове реформе, учинак српско-хрватског језичког пројекта, број Срба који користе латинично писмо, када се српски народ законима мора приморавати да пише властитим писмом.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писам, а у Србији дјеца и даље од првог разреда основне школе равноправно уче латинично и ћирилично писмо. Дакле, ни економски интереси нијесу српску власт и културну политику окренуле српској ћирилици и традицији, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију; док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих после распада Југославије.

znaci-gorski-vijenac-zemun-izdanje5Код Срба нема пуризма, али нити  бриге за језик и писмо. Југословенски новоговор настао на вуковским принципима промовисања простонародног говора и `живог` језика еволуирао је у подстицање простачког говора. Стандард је језик који се ствара и формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али вуковским принципима он се до данас у Срба спроводи обрнутим правилом – увођењем језик `улице` у школу и књижевност. Како и увођење двоазбучности и латинице, у стогодишњој престоници Југославије и југословенства, Београду, изграђиван је и југословенски новоговор. Неутралан, ван српских нагласака и наречја, доследан вуковским принципима упрошћавања језика, супростављен црквенословенској традицији, али и народном говору, београдско-југословенски новоговор не води формално-правном преименовању, већ већој покори, банализовању и обесмишљавању смисла српског језика.

Говор нове површности, генерација отуђених од народног и књижевног језика, прилагођен уличком жаргону и стилу вантрадиоционалног живота, под националним псеудинимом, демократским принципом Вуковог упрошћавања језика, попут језичке вавилонске воденице гута Београд и Србију, пријетећи да поравна преостале, преименоване и непреименоване српске говоре.

Вавилонско расијање језика је била Божја казна и благослов, да помути језике оних који граде кулу упркос Богу. Библијском логиком пошаст данашњег петоименованог српског језика можемо разумјети и као казну због скрнављења и одрицања свештеног црквенословенског језика и правописа, светог слова светих православних предака, али и због спровођења ваправославног вавилонског пројекта успостављања и заговарања свесловенског јединства на језичкој основи, ван вјере предака.  Заправо, као брану од архитеката и креатора неког новог југојезичког вавилонског мултирелигиозног пројекта.

ЊЕГОШЕВ И ВУКОВ ЈЕЗИК

пописОднос Вука Караџића и Владике Петра II Петровића Његоша треба посматрати као однос `Вукове реформе` и православне цркве. Постоји `прихваћено` мишљење стечено програмским школским образовањем да су Вук и Његош били другови по перу и правопису. Однос Караџића и Његоша по питању реформе језика и правописа је програмски погрешно представљан, а програмски су прикривана њихова суштинска супростављања. Као што је однос Вука Караџића и Доситеја Обрадовића програмски представљан као ривалитет два ванправославна и европска културно – идеолошка праваца између којих је пожељно да се Срби опредјељују.

gv-001Владика Његош је употребљавао народни језик, али не као простонародни говор, мјеру и извор књижевног језика, а Караџићеву реформу правописа никада није признавао. Његош је користио народни језик као и други српски писци тог времена противници Караџићеве и Копитарове реформе, али и књижевни у континуитету хиљадугодишће српске књижевности. Владика Његош је остао вјеран црквенословенској и славеносербској ортографији и језичкој традицији, настављајући православно предање црквенословенског правописа. Зато је Његошево дјело „превођено“ на савремени српски правопис, зато се  Његошева дјела данас штампају уз тумачења и речник обимнији од самог дјела. Као највећи српски пјесник и на народном језику, Његош ниjе видиo основе народности и националне свијести само и првенствено у језику, већ прије свега у вјери, у  православом Предању и Косовском завјету. Његош позива превјерене суплеменике на повратак свом роду и племену не првенствено преко језика, као ни првенствено преко крвне заједнице, већ путем православних предака. Призива их православним свештеним језиком и писмом, поштовању витешког дјела и подвига предака палих ,,за крст часни“ и отачаство.

Најбољи примјер Његошевог става према Караџићевој реформи правописа и језика је Његошево писмо Караџићу о преводу Новог Завјета на којем је радио Караџић и тражио подршку митрополита Петра II Његоша за свој превод, коју није добио од митрополита Стевана Стратимировића. Митрополит Стратимировић је имао важност патријарха Српске цркве а био је највећи противник Вукове реформе. Караџићев превод Новог Завјета је у Србију било забрањено уносити, а црквени писци су јавно нападали Караџићев превод као неправослави и антицрквени. Његош је недвослислено и јасно одговорио Караџићу на питање о преводу Новог Завјета:         Цетиње, 1. новембра 1847.  Почитајеми г-н  … `Ја бих веома рад био да се није ополчила српска јерархија на Ваш превод Новога завјета. У томе послу не има се рашта моје мјеније тражити, јербо други послови мени не допуштају да се оном науком како би требало занимам. Стога и моје мјеније не би важило ништа како неопитно и неосновно.`…  Поздрављајући Вас и Вашу поштену фамилију, остајем Ваш почитатељ и слуга в[ладика] црногорски

Ради јасне представе о односу српске власти тог времена према Караџићевој реформи правописа важно је навести и писмо Кнеза Милоша Обреновића Владики Петру II Његошу од 20. октобра 1836. године : „Има једна рђава секта, вуковска названа, која дебело ‘јер’ изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, а ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог ‘јер’ и увођењем некаквог ‘ј’ одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Г. Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши“.

Онос владике Његоша према црквеној традицији и просвјетитељским-рационалистичким идејама тог времена је исказан и у писму Кнезу Милошу Обреновићуиз 1837. године, у којем захтијева од Кнеза Милоша да не штампа дјела Доситеја Обрадовића, који је био персонификација српског антицрквеног рационалистичког духа, и покретач превода Светог писам на простонародни језик, називајући га непријатељем рода српскога, a његово учење `развратним просвешченијем` и подлим оружјем непријатеља православне вјере.

Његош штампа књиге у Европи и путује Европом, али не ради на упрошћавању српске културе и правописа према програму европске колонијалне културне политике на Балкану. Његошево дјело није усмјерено Риму, Бечу и Загребу, већ Пећкој патријаршији и Призрену, воскрешенију славе Немањића и Хребљановића, Високих Дечана и Студенице. Његоша не води југословенска идеја и српско-хрватски Бечки договор, већ Косовски завјет. Његош је ,,трагични јунак косовске мисли“, а у односу на усмјерење и ставове савременика србојугословенских реформатора рационалиста и револуционара српског језика и правописа, Његош био трагични јунак православне црквенословенске мисли језика и писма. Његошев језик и писмо, као најбоље решења за формирање српског књижевног језика и правописа, нису прихваћени од тадашњих српских већ југословенских лингвиста, то јест од Караџића и његових сљедбеника.

Вуков духовни сапутник и саборц није био православни владика Петар II Његош, већ римокатолички мисионар Словенац Јернеј Копитар. Док се сукобљавао са православном црквом и владикама, српским истакнутим националним дјелатницима, Вука су подржавали римокатолички и протестатски мисионари. Зато је Вук од православне цркве нападан као „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“ плаћеник који помаже да се Срби поунијате, и ,,слијепо оруђе Копитарово.“                                                                                                                                           *

mesa-selimovic1Да су Његош и Вук до данс остала два различита језичка и духовна правца најбоље нам образлаже писац и академик Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука“ : Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит. Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.“

,,Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска, Вуково полазиште је била борба за статус његовог друштвеног сталежа, а код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, тражења смисла изван обичног и познатог, за садржајан симбол, за универзални смисао“.

,,Не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук “није за то крив“, мада је његова реформа основни разлог таквог стања.

,,Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевно- сти, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.“

ДАР ГОВОРА

pozivnica.indd,Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској“. Свето писмо старог завјета – Прва књига Постања.

Према библијском предању језик је божији дар човјеку као словесном бићу. Пошто је створио свијет и човјека Господ је довео „све звијери пољске и све птице небеске“, да им човјек надјене имена. Човјек  није језик артикулисао из немуште природе, у сукобу са природом, кроз еволутивни процес одвајања од природе, кроз потребу за преживљавањем и међуљудском комуникацијом. Језик је условно речено људска тековина, човјек није својим разумом развио моћ говора, као ‘најсавршенија животиња’. Човјек наслеђује и преноси предањем дар говора, за разлику од бесловесних животиња које се споразумијевају урођеним инстиктивним начинима комуникације. Као словесно биће, човјек без словесног васпитања, препуштен природи, постаје сличан животињи, без свијести о језику, подражавајући звукове животиња.

Човјек је чувар богомданог дара језика. Лингвиста је позван да се бави и вишим смислом језика. Позвање лингвисте је да чува и чисти језик као драгоцјени божији дар, сабира, усавршава и чисти од задивљалог и примитивног говора. Лигвитика није регистровање такозваног ‘природног говора’, као ‘звукова из природе’ и сакупљања ономатопејских кованица припитомљених или полудивљих људи. Језик није ни простор ‘демократске’ слободе, а лингвистика наука која само описују језик и језичку употребу. Смисао лингвистике није само биљежење `како људи говоре и користе језик’, без прописивања правила о коришћењу језика, како уче лингвисти позитивисти, да лингвистике не треба да исправља и усавршава језик, него га налази као слободни елемент у природи, и описује као природну појаву. Својство природних наука јесте да описују стварност, а не да је прописују, али лингвистика није просто природна наука, а лингвиста научник природњак који пасивно приступа језику као природну појаву и описује је као такву.

Језик није ‘неутрално средство просте комуникације’, размјене информација и средство споразумијевања. Комуникација и споразумијевање је само једно од својстава језика. Свођење језика на средство споразумијевања обесмишљава богомдани смисао језика који је израз човјекове боголикост, који тако постаје средство злоупотребе човјковог призива и послања. Зато Господ руши Вавилонску кулу и расијава језике, онима који су божији дар језика употребили против Бога у покушају остварења пројекта безбожног вавилонског јединства.

СМИСАО СЛОВDušanov zakonik Prizresnki rukopisА

Ријеч је кратка мисао, или, ријеч је звучна мисао’, тако је дјевојчица Српкиња предшколског узраста одговорила на питање васпитача шта је то ријеч. И заиста, ријеч се ствара у процесу мишљења, а потом говора. Ријеч је израз човјекове мисли о одређеној ствари, а посредно знак ствари који именује. Мисао је старија од ријечи, претходи ријечи; као што божија промисао претходи божијем стварању свијета, тако човјековом словесном језику и говору претходи словесно мишљење.

У древним правописима свако слово је имало име, и своју вриједност по себи, није било само средство којим желимо да искажемо одређени глас, већ мисао и смисао. Слова никада нису била, као ни данас у већини писама, прост регистар гласова, то јест нису имала функцију фонографа. Мисао о одређеној ствари или појави коју именује или описује човјек уписује у слову, као символу за одређену мисао, трудећи се да нађе симболе за мисли, а не само да региструје глас. Како свједочи наведени текст Библије човјек је од Бога постављен за домаћин на Земљи да именује створену творевину, као словесно биће да даје имена стварима, али и тумачи њихов смисао, ствара појмове и правопис.

Јован Хаџић, први предсједник Матице српске
Јован Хаџић, први предсједник Матице српске

,Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна – што се мисли,“, како је писао Јован Хаџић, противник Вуковог правописа, у свом дјелу ,,Кључ језика српскога“.

Црквенословенски, српскословенски или славеносербски нису били наметнути неразумљиви правописи и језици, већ сложени језички систем, језички стилови и програми правописа за различите сврхе културне и вјерске дјелатности, плод хиљадугодишње традиције српске књижевности и писмености. Као што се и данас разликује језик нешколованих и школованих људи, али, тада је школованост била православна, што је сметало римокатоличкој мисији,српским рационалистима и револуционарима, због чега су радили на пројекту дисконтинуитета савремене српске културе и писмености са српском православном књижевношћу и правописом.

Сви народи на свом начину мишљења стварају своју културу писмености, као особен поглед на свијет, свједочење јединствености своје културе, симболике одређеног културно-историјског правца, а не само практично-функциналног регистра гласова. Слова и писма су некада графички прављена према религиозном стилу и канону, као и архитектуре храмова и религиозног сликарства. Сложеност правописа изражава културно богатство нацоналног наслеђе, у писму се сабира културно-историјско искуство народа. Кроз промјене правописа једног народа пратимо његов културни развој, као кроз дијаграм духовног и културног сазријевања, у историји правописа видимо његове историјске успоне и падове, али и културне могућности. Писмо једног народа одражава његово духовно стање, постојаност или површност. Правопис изражава уникалности једне културе, кроз своју јединственост, а не сличност са другим писмима и тежњу ка једнобразном глобалном писању и мишљењу.

Oktoih01У хришћанској вјери писмо је богонадахнута ствар, а не само световна. ,У писмености примарна богонадахнутост’, говорио је Серафим Роуз. У Житију Светок Ћирила пише да се Константин – Ћирило повукао на молитву и после молитве сјео и направио писмо. ‘По Константиновом житију прве ријечи којима је започео писање прве словенске биле су: ,,У почетку бјеше Слово’, превод почетка Јеванђеља Светог апостола и јеванђелисте Јована. Тако је хиљду година црквенословенским и српскословенским језиком превођена грчка ријеч ,Логос’, у хришћанској теологији обогаћена смислом о предвјечном Слову, Сину божијем – Логосу; све до објављивања Караџићевог превода Светог писам Новог завјета, као очигледног израза религиозне реформе српског језика и правописа.

Караџићева–Копитарова реформа српског писма и језика се није бавила само одбацивањем црквених ‘сувишних слова’, већ смисла хришћанског правописа и превода светих текстова. Мимо благолова цркве и предања православног превода, као и Даничић, и Вуков превод Новог завјета је имао циљ удаљавање Светог писам од Предања Цркве – Православља. У свом преводу Новог завјета, који је у цјелости промашен превод, међу бројним преиначењима значења и смисла текста, почев од прве ријечи – Родослов, коју је превео као ‘Дефтер од племена’, посебно је битан преиначени вјековни превод ријечи и појма Логоса, коју је Караџић превео са Ријеч, прекинувши предање православног превода.

Промјена превода појма Логос имала је циљ помјерање духовног тежишта језичког појмовника, са богочовјечанског на само човјечанско значење, од појма предвјечног божанског Слова – Логоса, на човјека, на ријеч по себи, као  моћ говора и језика по себи.Тиме је дата могућност вишезначног, произвољног и ванвјерсог тумачења појма Логоса. Није више Бог – Логос у почетку свега, већ ријеч по себи, говор, језик, који је продук човјека као рационалног бића, човјековог разума, или нагонског у човјековом инстинкту преживљавања и комуникације. Истовремено, тиме је посредно релативизован смисао слова и писама, да се ни метафорично не би извлачио закључак о слову као нечему постојаном у односу на језик. Истакнута је `ријеч` без претходне свијести о слову као записаној мисли и смислу језика и говора.

У предговору свог превода Новога завјета, чије је ширење међу православним Србима црква спречавала, Караџић не крије своју равнодушност за мишљење цркве, као што пише и у једном свом полемичком одговору око свог превода:   ,А ова књига моја нити је за цркву нити и за какву потребу црквену, него само да је читају људи као и другу књигу, и за то управо нијесам ни мислио , као и сада што нем ислим, да се она не може штампати и читати, “беу саучастја“, “какве црковне власти.“ ,,Граматички и полемички списи ВукаС.К.“ књига3.;свеска 2.; Штампарија краљевине Србије Београд 1896.г.
Да би се избјегла произвољна погрешна и књижевна тумачења Светог писма, Свети Синод Српске православне цркве је направио нови превод Новога завјета на савремени српски језик. У црквеном новом преводу Новог завјета, пошто је послије стогодишњег прекида са црквенословенском писменошћу изгубљено поимање смисла свог древног језика, упрошћено разумијевање правописа и појма слова и словесности, исправио Караџићев превод са ријечју Логос.

VasilijevelikiО богословској важности писма и превода Светог писма, могућности двосмисленог разумијевања и тумачења превода, и злоупотребама језика која су се јављала и у ранијим вјековима цркве у преводима светих текстова, свједоче Свети Оци Цркве. Навешћемо незаобилазно православно штиво о смислу и појму Слова, Светoг Василијa Великог, једног од најбољих познаваоца смисла језика и правописа у историји рода људскога, из његових Бесједа – Бесједа друга на ријечи „У почетку бјеше Слово“ (Јн.1,1): ,И наш разум поставља питање: „Ко бјеше у почетку“. Каже се: „Слово“. Које слово? Да ли људска ријеч, или анђелска ријеч? Рекавши: Ако језике човјечије и анђелске говорим… (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао ријечи је двострук: постоји ријеч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња ријеч, затворена у нашим срцима, тј. мисао.

Уосталом, постоји и вјештачка ријеч. Пази да те не обману слична значења ријечи. Како би на почетку могла бити човечија ријеч, када је човјек постао тек позно? Пре човјека постојале су звијери. Прије човјека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звијезде, и сунце, и мјесец, и биљке, и сјемена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не бјеше ни анђелска ријеч. Сва творевина је, наиме, млађа од вјекова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља.

И ријеч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши ријеч „свјетлост“ ти не помишљаш на чулну свјетлост која се може видети очима. Чувши реч „живот“, ти не подразумијеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш „Слово“, буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог.

Зашто „Слово“?Да се покаже да произилази из ума. Зашто „Слово“? Стога што је рођен бестрасно. Зашто „Слово“? Стога што је образ Оног ко га је родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша ријеч у потпуности изображава наша поимања.Ми оно што смо помислили у срцу износимо ријечју,а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, ријеч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а ријеч која се изговара бујици које тече из њега.

Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну ријеч. И ријеч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио.

Оно, дакле, што је побожно у казаноме о ријечи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: „У почетку беше Син“, теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао „Слово“ да би спријечио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповријеђеном.“

ЗАКЉУЧАК

l-lazarКултура једног народа се одражава у сложености и богаству правописа, а културно нестајање у осиромашењу, графичком скраћивању и поједностављивању правописа, до једнобразности вавилонског стапања. Када би сврха писам била брзина и економичност, ефикаснија комуникација и функционалност, онда бисмо могли прећи на брзопис или стенографију, и увијек бисмо могли пронаћи друго практичније и функционалније писмо и језик.

Гласовно (фонетско) писмо вуковског типа је оно које није плод одређеног културног односа према свијету и животу, већ простог регисровања гласова. Једно слово један знак, лако се учи, али се лако и заборавља, и прелази на друго писмо. Писмо без особене мисли о језику, које нема напора умног савладавања особеног смисла писма и језика, је као фолклор без суштине. Писмо које нема своје симболичке равни, културног става, осуђено je на нестајање, као и народ без Предања и особене културне политике.

Најбаналнији прогресивистички приступ правопису, револуционарног одбацивања прошлости, примијењен је на српски језик и писмо као ни у једној другој култури и народу. Односом према писму принципом прагматизма, истицањем свога зато што је функционалније, а не зато што је наше, што носи српски смисао и предање правописа предака, формирао је код Срба потрошачки однос према правопису и културном предању уопште.

Одбачен је књижевни, а уведен простонародни језика за књижевн, што није био случај нити у једном језику. Направљен је раскид не само са средњовјековном писменошћу, већ са књижевним језиком савременика, до мјере да корисници ‘народног’ језика и писма у 19. вијеку нису разумијевали своје саврменике и непосредно наслеђе своје српске писмености.

Препуштени слободно-демократском начелу језик постаје средство вавилонског стапања, а не очувања културног и националног идентитета. Увођење ‘народног’ језика као књижевног умјесто јединству послужио је простонародном сверазграбљивању простонародног српског језика. Језик реформисан на силу постао је залог губљења националног идентитета и јединства. Уведени принцип промјенљивости у српски језик и писмо створило је претпоставке за даљу разградњу српског језика и писма. Увођење простонародног језика као књижевног је довело до раскида не само са хиљадугодишњом црквенословенском писменошћу, него и са српском народном епском поезијом, до неразумијевања и отуђења од језика епике.

Караџићевом и Копитаревом реформом је уведен принцип промјенљивости правописа и назива српског језика, али и својеврстан принцип непромишљања о језику. Писмо је сведено на средство регистровање гласова, а кроз упрошћени језик као средство изражавања мисли, до упрошћавања процеса мишљења, чиме је угрожен процес мишљења. Заправо, као код свих доктрина културног колонијализма, креиран је тип конзумиристичког културног концепта.

Креатори колонијалних култура напраили су за малу европску културну колонију и балканско племе писмо са племенским фолклорним шарама, да лакше пређу у припремљени културно-политички резерват. После стопедесет година југословенске културне политике, Срби су стекли и ванправославни залог историјског идентитета, памћења југословенског и револуционарног наслеђа, тако да данас само српско име, без наведеног православног презимена, више по себи није залог православне припадности.

Принципи `Вуковог правописа` данас представљају допринос и политици култури глобализма, стварању културе просјека и глобалне једнобразности. Архитекте глобализма завиде српском вуковском моделу правописа као најпрактичнијем принципу прилагођавања опште и високе писмености потрошачкиом потребама просјека, естетици и култури максималне економичности. Такво срубљивање сложене ортографије древног писама, до описмењавања без умног труда, преко ноћи, убрзано, мимо традиционалних токова и смисла писмености и језика, нико није тако урадио као Копитар и Калај (Бењамин Калај прокуратор Босне и Херцеговине у хазбуршкој монархији), преко српских реформатора, за потребе аустријиског Царства асимилацие јужних Словена.

Прекидање вјековног културног и религиозног континуитета, преиначење вјековног смисла превода Светог Писма, избацивање из српског језика и ријечника ријечи и појмова који изражавају духовну димензију живота, мисаону и метафизичку страну човјековог бића, а прикупљање простачких израза и ријечи, који подстичу на примитивне пориве и навике, довољно говори о мрачној мисији Вукове реформе, и његових свјесних и несвјесних следбеника.

Негативне последице вуковске реформе језика и правописа по српски језик и културу су далекосежне, не могу се сагледати. Усвојени принципи и идеје Караџићеве реформе писма и језика, то јест програма који је преко Караџића и Даничића спроведен, произвели су у Срба укупне антикултурне процесе, и погрешне претпоставке перспективе вођења културне и националне политике. Они су довели српски народ до трагичних југословенских културних и државних пројеката, а данас га воде путем културно-историјског и националног нестајања и дисконтинуитета.

преузимањеПрекид српског културног континуитета се није догодио у комунизму, комунизам је био отворени раскид са културном православном српском традицијом, већ у старијој историјској идеолошкој индоктринацији 19. вијека, просветитељском позитивизму и револуцији спроведеној под националним псеудонимом. Наиме, под културном реформом српских рационалиста и револуционара, који су спроводили европске културне колонијалне пројекте.

Опстанак српског језика, спасавања од коначног несатајања у југословенском језичком вавилонском вртлогу, јесте у путу повратка православним, црквенословенским, светосавским, ћирило-методијевским, његошевским иточницима писмености и језика, и поправљању правописа од погрешне реформе правописа.  Тако бисмо успоставили прекинути историјски и културни континуит, повратили јасну и потпуну представу своје прошлости и памћења, благослов православних предака и светаца, а тиме и благословену будућности потомака. Да како народ древне културе и писмености не бисмо као очеве писмености славили реформаторе и богоборце, наслеђивали пут и проклетство богохулника, већ богонадахнуте Свете оце и учитеље Цркве, који су српски народ благословили и просвећивали светим Словом и писменошћу.

Истовремено, очувању цјеловитости српског језика је неопходан и излазак из круга политичко-племенског поједностављивања језичке политике, међусобног племенског наметања свог наречја сународницима другог наречја, на коју је српски језик сведен и завађен вуковском реформом спуштања књижевног језика на простонародне дијалекте. Једно од решења је именовање различитих српских дијалеката подручним (географским) придјевима, а што су предлагали поједини српски лингвисти, као : црногорски српски, босански српски, далматински српски, хрватски српски и слично; што је и пракса других језика, као варијанте америчког енглеског, аустралијиског енглеског, или канадског француског. Тиме бисмо избјегли нове дисконтинуитете у српској језичкој и књижевној традијцији, племески престиж и суревњивост, а очували укупност српског језичког културног наслеђа и националног јединства.

Литература:
1. Свети Василије Велики – Беседе, Света Царска Лавра Хиландар, библиотека Хиландарски путоказаи; Света Гора Атос 2002.г.
2. Меша Селимовић: За и против Вука, БИГЗ, Београд- 1987.
3. Вук Стефановић Караџић: Сабрана дела, Преписка I (1811-1821),“Просвета“, Београд, 1988.
4. Јован Скерчић – Историји нове српске књижевности, Београд
5. ,,Граматички и полемички списи Вука С.Караџића“ књига3.;свеска 2.; Штампарија Краљевине Србије, Београд 1896.
6. Лаза Костић: Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме – Летопис Матице српске 1880.г.
7. Петар Милосављевић : Срби и њихов језик, ХРЕСТОМАТИЈА – Приштина 1997.
8. Јелена Шаулић – ,,Копитар и Вук“ , Београд 1978.
9. Предраг Пипер – Увод у Славистику; Технологије, издаваштво и агенција Београд, 29. новембар 2000
10.Јован Дучић-Југословенска идеологија:истина о“југославизму“,Централни одбор Српске народне одбране у Америци,Чикаго, 1942.

Пише Огњен Војводић