Пише: др Александар Раковић
У социјалистичком друштву шездесетих, у којем су прослава Српске нове године и дужа коса будили сумњу на српски национализам, редитељ филма „Марш на Дрину“ Живорад Жика Митровић пронашао је пут да југословенској публици представи тријумф српске војске у Церској бици (август 1914).
Филм „Марш на Дрину“ премијерно је приказан 1964. на Фестивалу играног филма у Пули, у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према Митровићевом сећању, филм „Марш на Дрину“ је овацијама поздравило 12 хиљада гледалаца у Пулској арени. Филм је награђен Великом сребрном ареном, Митровић је добио Златну арену за режију, а Љуби Тадићу (који је глумио српског мајора Курсулу) додељена је Златна арена за најбољу мушку главну улогу. Филм „Марш на Дрину“ добио је и награду публике и ревије Вјесник у сриједу.
Према Митровићевом сећању за Блицњуз (јун 2004), потом су кренули напади у хрватској јавности за превише „србовања“. Митровић међутим каже да су чак и српски комунистички руководиоци били поносни јер је „проговорила крв, јер су на Церу били њихови очеви и дедови“, јер филм „буди патриотска осећања“. Југословенска народна армија је за потребе политичко-васпитног рада тражила до 60 копија филма. Филм је остварио огроман успех у југословенским биоскопима.
Српско родољубље у филму „Марш на Дрину“ је изричито и нескривено, а приказано је на непретенциозан начин. Почиње кадром којим доминирају крајпуташи, споменици погинулим српским војницима који треба да послуже незабораву. Кадар прати композиција „Марш на Дрину“ и текст: „Овај филм је посвећен знаним и незнаним јунацима, победницима прве битке Првог светског рата“. Редитељ је овај филм посветио војницима Војске Краљевине Србије.
На почетку филма појашњено је да је „исцрпљена Србија“ после Првог балканског рата (1912-1913) и Другог балканског рата (1913) стајала пред новим ратним сукобом. Приказан је Београд којим одјекују звона Саборне цркве у време опште мобилизације. На улицама Београда се уочава да су српски војници, српско свештенство и српско грађанство посвећени јединству. На престоничким балконима видљиво доминирају српске тробојке, а улицама ћирилично писмо.
Кафана у којој су окупљени Београђани и српски војници приказана је као друштвена институција. Јединство приказано на београдским улицама истоветно је и у престоничкој кафани где војници, жандари и цивили, мушкарци и жене, сви заједно на ногама певају песму „Ој Србијо мила мати“.
Док се Београд у филму „Марш на Дрину“ приказује као господски град којим доминирају ученост и мода, кроз Војску Краљевине Србије осликано је српско друштво, сусрет официра, подофицира и војника из градова и села, врлине и мане српског народа, али и решеност да се слобода брани по сваку цену. Док су српску војску у Београду поздрављале београдске даме, на исти начин су је поздрављале српске сељанке када је војска марширала кроз Србију према Церу.
Филм приказује дивљачки поход аустроугарске војске, показују се прва страдања Срба у Првом светском рату, наговештава десетковање мушког становништва Србије, указује на трагедију Шапца и збегове из западне Србије, даје слике спаљене српске цркве. С друге стране, српски војник је показан као великодушан, као неко ко не уме да мрзи. Српски официр наглашава да „не може у Србију тек тако да се упада“, наноси тежак пораз агресору али нема никакву намеру да се освети.
Српски војници мисле на своје породице, жене, децу, мисле и на своје завичаје, градове, села, њиве, поља, повртњаке, воћњаке. Мисле на мир и на повратак кући. У рат су кренули „јер се мора“, али када је већ тако српски каплар каже: „Можемо и на Беч“. А то и није тек узгредно нашло место у сценарију.
Српска војска је 1918. победама над аустроугарском војском померила државну границу наше земље из Шапца на Јулијске Алпе, отприлике 600 километара на запад. Такође, генерал Крста Симљанић, родом са Златибора, поразио је 1919. аустријску војску у немачким ентичким земљама и избацио је из Клагенфурта и Фолкермаркта у Корушкој. Војска Краљевине Србије стигла је на мање од 200 километара до Беча, до Санкт Ане у Штајерској.
Преузето ИН4С
