Историјске личности

Српски министар Пера “фурунџија”: Једна од најинтригантнијих, али и најинтелигентнијих личности српске политичке историје

Малтене читаву каријеру, војну и политичку, генерал Петар Живковић провео је у самом врху државе. Био је командант краљеве гарде, управник двора, министар унутрашњих послова, војске и морнарице, као и председник владе.

Ипак, оно по чему сви памте Петра Живковића, свакако је његов надимак Пера “фурунџија” или Пера “педер” због чаршијских прича о његовој наводној хомосексуалности.

Петар Живковић је рођен 1. јануара 1879. у сиромашној неготинској трговачкој породици. У младости Живковић долази 1897. у Београд, престоницу тадашње Краљевине Србије, пошто је претходно завршио гимназију у Зајечару.

Генерал Петар Живковић једна је од најинтригантнијих личности наше политичке историје.

Нижи течај на Војној академији завршио је 1899. године и као коњички потпоручник службовао 3 године у Нишу, да би се потом дошколовао на Војној Академији. Након дипломирања, брзо је напредовао у служби, а завршио је и додатно школовање у оквиру 14. класе Више школе Војне академије. Од 1907. до 1909. године је био на усавршавању у Француској. Имао је чин капетана већ 1910. године, пуковника 1915. године.

Живковић је сматран је за веома способног организатора, у потпуности посвећеног свом послу. Ред, рад и дисциплина били су синоними за његово име. Волео је да чита, на одмор је ишао ретко, највише два пута годишње, а највише је волео да одлази у бање.

Ипак, и поред беспрекорне каријере, постоје “мрље” које су обележиле његово име. Наиме, његове наводне хомосексуалне склоности о којима се причало већ у балканским ратовима, и дан данас круже. Распредало се да је Живковић приликом опсаде Једрена са својим војницима данима оргијао и пијанчио у оближњем градићу.

Већ на тзв. Другом солунском процесу 1918. је био жигосан као „пасивни педераста”, а скандал ширих размера спречио је краљ Александар лично. Као резултат ове краљеве интервенције касније су се појавиле гласине да је и он Живковићев љубавник. Ово ће поменути и принц Ђорђе Карађорђевић у својим мемоарима, он се у једном тренутку овако обратио свом брату:“Чудо ме ниси упоредио са Пашићевим сином, који јури жене по Европи док Србија ратује, или са твојим присним пријатељем Петром Живковићем… Он додуше не јури жене… али је у позадини… Причувај мало своје војнике од њега…”

С обзиром на то да је био нежења, приче су још више добијале на значају због тога.

После убиства краља Александра у Марсеју 1934. године, Живковић је постављен за министра војске и морнарице. На овој функцији био је до марта 1936. године, када га је заменио генерал Љубомир Марић. После тога се повукао из активног политичког живота.

Политички се поново активирао после 27. марта 1941. године, а у емиграцију одлази 1943. и био је део југословенске владе у избеглиштву. По доласку комуниста на власт, суђено му је у одсуству и осуђен је на смрт. Умро је 3. фебруара 1947. године у Лондону.

Извор: Eспресо

Преузето ОПАНАК

Back to top button
Close
Close