СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ ДАЛМАЦИЈЕ ПОСТРАДАЛИ ОД ТИТОИСТА

СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ ДАЛМАЦИЈЕ ПОСТРАДАЛИ ОД ТИТОИСТА

(Нико Бартуловић, Ђуро Виловић, Силвије Алфиревић, Јосип-Сибе Миличић)

Интервју са академиком Матијом Бећковићем (НИН бр. 2149) обрадовао ме је сазнањем да управа Удружења књижевника Србије ради на постављању спомен-плоче српским књижевницима страдалим 1941-1945 а досад прећутаним. С обзиром да је академик Бећковић позвао на сарадњу, изнијећу овдје неколико чињеница и свједочења значајних за допуну и корекцију података о четворици књижевника из Далмације.

Нико Бартуловић

1) Нико Бартуловић, ријетко уман и честити човјек, велики и искрени југословенски родољуб (идеолог Орјуне), убијен је почетком 1945. године а не 1943. године као што то наводе „Лексикон писаца Југославије“ (Нови Сад, 1972) и „Хрватски биографски лексикон“ (Загреб, 1983). Та чињеница је видљива већ и из податка, да је Бартуловић учествовао на конгресу у селу Ба од 25-28. Јануара 1944, касније се вратио у Сплит и био затворен од стране Нијемаца. Он се залагао за борбу против окупатора и био је присталица споразума са партизанским покретом, чему је дао и конкретан допринос. На споразумијевање су Бартуловића силили народни интереси и мудрост а не осјећаји. Јер, само нешто раније – августа 1943. год. у Сплиту је мучки убијен познати хирург и угледан геађанин, истакнути члан равногорског покрета др Јакша Рачић (и он је, као и Бартуловић и Сибе Миличић био родом са Хвара). Национални комитет за Далмацију (на чијем челу је био Бартуловић) је уочи ослобођења Сплита, 9. септембра 1943. прихватио споразум са партизанима у којем су двије најважније тачке она о заједничкој борби против окупатора и да се питање уређења нове државе остави по страни. С обзиром да је комунистичким вођама (који су водили партизански покрет) важнији био други интерес – преузимање власти – изиграли су споразум и формирали органе „народне власти“. Ипак, нека остане записано да у вријеме краткотрајног ослобођења Сплита након капитулације Италије септембра 1943. г. у Сплиту није било оружаних сукоба између четника и партизана. И једни и други су се са оружјем  и својим ознакама слободно кретали градом, не сукобљавајући се, чак су склапани и договори о организовању заједничке одбране од њемачко-усташких снага. Но, комунисти се нису у потпуности одупрли искушењу и могућности да се барем дјеломично обрачунају са политичким противницима, па су ухапшени и на смрт осуђени прота Сергије Урукало и Силвије Алфиревић. Показавши велико стрпљење, Бартуловић је и након захтјева комунистичких екстремиста (22. IX 1943) да се у ослобођеном Сплиту државни амблеми Краљевине Југославије замијене црвеном звијездом, покушавао у тешким разговорима са Ивом Лолом Рибаром да се постигне какав-такав компромис.

Искусивши њемачки затвор, Нико Бартуловић се крајем 1944. год. (након ослобођења Далмације) скривао од партизана, знајући да су ликвидирани многи монархисти и југословенски националисти. Према неким свједочењима издао га је човјек у кога је имао повјерење, некадашњи колега из уредништва „Јадранске страже“. То лице је касније постало члан једне академије и чак предсједник националне институције једног братског народа¹.

—————

¹ 1945. се у Сплиту говорило да је Н. Бартуловића издао комунистима Јакша Равлић, каснији предсједник „Матице Хрватске“ – ову усмену изјаву ми је дала у свом стану у Сплиту јануара 1989. књижевница Смиљана Анђелиновић, најмлађа од браће и сестара Анђелиновић. У неоусташкој атмосфери Сплита 1992. године нисам могао да ризикујем њен живот и објавим њено име. Смиљана Анђелиновић умрла је у болници у Сплиту децембра 1995. Две године прије смрти послала ми је писмо са својом пјесмом „На крају пута“, која потврђује да је својим младеначким идеалима остала вјерна до краја живота. Ову пјесму сам објавио у „Соколском вестнику/вијеснику/веснику“ год. XXX, бр. 1, Беч, Видовдан 1996.

Почетком 1945. год. Нико Бартуловић је био затворен у Задру. По казивању особе чији се исказ овдје први пут јавно објављује (њено име из објективних разлога не могу

да наведем²), једног дана је речено да Нику Бартуловића спроводе за Топуско. Нико је

ту особу загрлио и пољубио, весело рекавши: „Сада ће се барем доказати да сам невин“. По истом исказу, за Топуско је одведен заједно са извјесним Фелером,

угледним Загрепчанином, такође југословенским националистом (вјероватно се ради о Владимиру Фелеру, секретару Министарства унутрашњих послова Краљевине

Југославије). Бартуловић и Фелер су изгледа убијени заједно у једној шуми у близини Топуског и то на врло окрутан, звјерски начин. С обзиром на углед Нике Бартуловића и мјесто смрти јасно је да је одлука о његовој ликвидацији донесена у најужем руководству КП Хрватске и да није могла бити спроведена без знања секретара КПХ Владимира Бакарића а можда не и без консултовања врха КПЈ.

2) Ђуро Виловић, књижевник из Сплита, такође учесник конгреса у селу Ба. Била би грешка споменути овог писца на списку страдалих 1941-1945. г. Наиме, након суђења у групи водећих чланова равногорског покрета, Виловић је издржао казну вишегодишње

робије; умро је 1958. године. Када смо већ код овог књижевника, рецимо и то да је он октобра 1942, као реакцију на геноцид над српским народом, заједно са Силвијем Алфиревићем у Сплиту покренуо лист „Крик из јама“, који је издаван полу-легално, уз прећутну толеранцију Италијана. Из Сплита је Виловић прешао у штаб генерала Михаиловића, тада је доживио и један тежак ударац судбине – смрт сина јединца, који је умро као борац Југословенске војске у отаџбини.

3) Силвије Алфиревић, директор сплитске гимназије, родом из Трстеника на Пељешцу. Алфиревић није био књижевник у строгом смислу те ријечи већ више публициста и културни радник – био је први главни уредник мјесечника „Јадранска стража“, писао је чланке о културном животу Сплита итд. Од 1922-1934 био је на челу организације Јадранска стража. Након окупације био је осуђен на три мјесеца затвора због издавања летка у којем се није признавало прикључење Далмације Италији.

—————-

² Као што је претходно наведено, сада, 2017. г. могу да објавим: ради се о изјави Смиљане Анђелиновић.

Читање пресуде Драгољубу-Дражи Михаиловићу и саоптуженима у Београду, 15. јула 1946: с леве стране први Д. Михаиловић, Стеван Мољевић, Ђуро Виловић

Када је маја 1943. год. Михаиловићев опуномоћеник Младен Жујовић („потпуковник Аћимовић“) дошао у Сплит, извјестио је Дражу да су у Сплиту Италијани „толерирали српску па чак и великосрпску политику која је у једном иначе југословенском чак и антихрватском граду била одвратна“; као и најистакнутији експоненти „великосрпства“ су сматрани С. Алфиревић и Ђ. Виловић. Септембра 1943. год. партизански „Ратни суд Команде Сплитског подручја“ осудио је Алфиревића на смрт, заједно са протом Урукалом; у „Хрватском биографском лексикону“ (први том) погрешно стоји да је Алфиревић погинуо крајем 1944. г. у борби с партизанима. По свједочењу тадашњег секретара Националног комитета за Далмацију др Ненада Гризогона, С. Алфиревић и Сергије Урукало су ухапшени не на иницијативу сплитских комуниста, већ по директиви Врховног штаба (у Сплиту се тада налазио Иво Лола Рибар).

Јосип – Сибе Миличић

4) Јосип-Сибе Миличић, пјесник и приповједач, сликар, родом из Брусја на Хвару. Сибе Миличић је студирао славистику и романистику у Бечу, Фиренци, Риму и Паризу, докторирао је у Бечу 1913. год. и затим се запослио као гимназијски наставник у Београду. Рат је провео као добровољац, ордонанс-официр, прешавши сву Голготу повлачења; 1918-19. год. је студирао сликарство у приватним атељејима Рима и Париза.

Пјесме Сибе Миличића већ 1908. год. срећемо на страницама „Летописа матице српске“; у „Српском књижевном гласнику“ се јавља 1910. год, сарађује и у „Савременику“ итд. До I. свј. рата има објављене три збирке пјесама: „Пјесме“ (1907. год), „Десет пјесама о Дон Хуану“ (1910. г.), „3“ (издање Матице српске у Дубровнику, 1914. год). Када 1919. г. излаже у Београду у кругу сликара из Групе уметника, у сали Станковић са њим излажу Љубо Бабић, Владимир Бецић , Јован Бијелић, Моша Пијаде и други. Године 1921. судјелује на заједничкој изложби са Јованом Бијелићем и Петром Добровићем. Миличић учествује и у хуманитарним акцијама: октобра 1923. год. на литерарној вечери за помоћ гладнима у Далмацији са њим су Десанка Максимовић, Милица Костић, Густав Крклец и Драгиша Васић. На литерарној вечери у Новинарском клубу марта 1925. са њим је Милош Црњански… Истовремено и даље интезивно објављује: 1920. год. збирку пјесама „Књига радости“, 1922. г. „Књига вечности“, 1925. г. прву збирку приповједака „Борови и маслине“, која добија награду Српске краљевске академије из фонда Љубе Михајловића. Две године касније Српска књижевна задруга објављује му књигу приповједака „Жена и човек“.

Милена Павловић Барили: Јосип Миличић – Сибе

Радећи у дипломатији од 1920. год (у дипломатској служби Миличић остаје до избијања рата), он и у 30-им годинама налази времена за књижевни рад. Сарађује у „Идејама“ Милоша Црњанског у којим уз њега срећемо још двојицу Срба католика из Далмације: књижевног историчара Винка Витезицу и доцента београдског Универзитета Бранимира Малеша (бавио се физиологијом нервног система, умро у Јужној Америци). Свестран, Миличић се окушао и као преводилац: 1937. год. СКЗ објављује његов превод Леопардија („Песме и проза“, са предговором Марка Цара). Још за живота библиографије Миличићевих радова су углавном непотпуне – најчешће се изоставља његова публикација „Далматинска острва“, штампана у Нишу ратне 1915. год. Сада, пишући овај чланак наилазим на податак да су двије збирке пјесама Ј. Миличића објављене у Дубровнику, у издању књижаре Јована Тошовића –– „Песме“ и збирка пјесама, штампана под псеудонимом Јосип Гријешни.

Након II. свј. рата Сибе је прво „заборављен“, прећуткиван а затим и скоро стварно заборављен (споменимо частан изузетак Светлане Стипчевић, која је прије двадесетак година у обновљеном „Гласнику СКЗ“ објавила четири писма С. М. упућена овој институцији). И зато није чудно да сам као студент прије нешто више од десет година био изненађен када ми је један књижевник и сликар (родом са Брача; ни његово име не могу да споменем, да му не бих угрозио личну сигурност), сјећајући се ратних дана у Сплиту и Далмацији, рекао да су „хрватски комунисти убили и нашег највећег пјесника XX. вијека Сибу Миличића“³. Не улазећи у (свакако претјерану) оцјену књижевне вриједности овог часног човјека и великог родољуба, мислим да ако се српска књижевна критика о неког огријешила у задњих 50 година, онда је то на првом мјесту Сибе Миличић.

Рецимо на крају нешто и о његовој смрти; тачно вријеме и мјесто нисам могао да утврдим; по једном свједочењу „намамљен је на Вис и тамо ликвидиран“4.

P.S. У овом тексту сам споменуо др Јакшу Рачића, члана сената Краљевине Југославије, човјека који је као предсједник друштва „Марјан“ заслужан, да Сплићани данас имају свој Марјан – понос града. Децембра 1990. год. када сам осјетио да у жару политичке борбе (а појединци нажалост и у жару деструкције и нихилизма у које су запали) нико у Београду неће „успјети“ да се сјети да се тај мјесец навршава 100-годишњица рођења Нике Бартуловића, предложио сам др Станку Кораћу да одржим једно предавање о Бартуловићу на трибини Српског културног друштва „Просвјета“ у Загребу. Том приликом нисам могао а да се не сјетим и др Јакше Рачића, рекавши да „…нас ни дан данас ни једна школа, улица или биста не подсјећа на др Јакшу Рачића. То је тај исти Рачић – пријатељ великог српског књижевника Ива Ћипика, који је – једини од Ћипикових пријатеља – имао приступ до књижевникове самртничке постеље у Каштел Новом. Данас постоји Марјан али нема успомене на човјека који га је (уз Ћипикову помоћ!) уредио. Друго политичко и национално опредјељење било је одлучно да се угаси живот лијечника који је извршио хиљаде операција, спасавајући животе других људи. Захвални смо на свједочанству Владимиру Дедијеру што је у првом (најмање цензурираном), издању свог „Дневника“, оправдавајући ликвидацију „старог Рачића“, „четничке перјанице“ под датумом 30. август 1943. оставио опис њеног извршења: „Казна је извршена у Рачићевој кући. Кад је ушао кроз врата ударен је чекићем а затим је добио нож у срце!“

Јакша Рачић и његов вољени Марјан

—————–

³ Усмена изјава Милана Лентића дана у Загребу 1981. године. Милан Лентић, Србин католик родом са Брача (за вријеме 2. свј. рата прешао у православље), био је ватрени српски родољуб и 1943-1944 борац у редовима Динарске дивизије војводе Момчила Ђујића. Рођен је у Трсту, 6. јануара 1920 а умро је у Загребу 1. октобра 1996. До краја живота остао је непоколебљиви борац за обнову српске државе у облику монархије са династијом Карађорђевића на челу. Његов књижевни рад обрадио је др. Станко Кораћ у „Прегледу књижевног рада Срба у Хрватској, Загреб 1987, стр. 317-318.

4 Изјава Смиљане Анђелиновић аутору чланка.

(овај чланак из априла 1992. год. је објављен,незнатно скраћен, под насловом „Крик из јама“ – „НИН“, Београд, LXIII/1992, бр. 2158 од 8. маја 1992, стр. 42)

Никола Милованчев
Љубљана