Срби и Црногорци – два свијета!

Све да нема других разлика, однос према ћирилици, православљу, светосављу и Косовском миту, довољно је велика разлика да се не може говорити ни о сличном идентитету Срба и Црногораца. Не спаја нас ни Његош, јер га они тумаче на један, а ми на посве другачији начин. У питању су, дакле, два потпуно различита културолошка, етичка, естетичка, цивилизацијска модела

Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ

У вријеме Подгоричке скупштине и уједињења 1918. године, није било национално подвојености између Срба и Црногораца. Постојали су, истина, бјелаши и зеленаши, али су и једни и други били Срби, само што су једни били за присаједињење Србији а други су жељели да сачувају црногорску државотворност. Данас, 99 година касније, готово сви елементи који творе национални идентитет су нам међусобно различити, сем земље којом ходимо и ваздуха који дишемо.

Но, међу српским интелектуалцима и политичарима у Црној Гори, и даље живи теза о једнонационалности Срба и Црногораца, која ме подсјећа на југословенство, у ствари се на њега надовезује и води потпуној асимилацији српског народа у Црној Гори. Многи у том процесу учествују из незнања, ”затровани” западним и комунистичким дефиницијама и теоријама, бркајући обично државност, етничко поријекло и национално опредељење.

Они сматрају да је кључни проблем Црне Горе узрокован вјештачком подјелом једног те истог, државотворног народа, на националне Србе и Црногорце, те се залажу за национално помирење између Срба и Црногораца, констатацијом да се ради о једном истом, недјељивом и државотворном народу у Црној Гори.

Неки од њих стављају апсолутни знак једнакости између Срба и Црногораца, али и између народа и нације, па чак и између држављанства и националности (што је покушај стварања црногорског мелтинг пота, попут америчког), док други говоре о слојевитости једног истог идентитета, искључујући било какву дуалност и амбивалентност.

Међутим, ако уђемо у детаљну анализу главних елемената који творе национални идентитет, доћи ћемо до недвосмисленог закључка  да Срби и Црногорци немају заједничких тачака.

ИМЕ: Наше “Срби”, њихово “Црногорци”. С тим да у прошлости појам “Црногорац” није значио исто што и данас. Уосталом, до “Подгоричке скупштине” 1918. године, ова подјела није постојала ни у назнакама, на пописима су се сви изјашњавали као Срби.

Под утицајем Римокатоличке цркве и Аустро-угарске, као и југословенске политике Карађорђевића, а од октобра 1928., када је одржан Четврти конгрес КПЈ у Дрездену, и под утицајем комуниста, почиње стварање црногорске нације, која је своју прокламацију доживјела објављивањем прогласа у “Борби” 1946. године, од стране Милована Ђиласа.

Не треба заборавити ни дјеловање Дрљевића и Штедимлије, док су у новијем времену највећи допринос заокруживању црногорског идентитета дали амерички поданици – Ђукановић и Кривокапић, ослањајући се на програм Славка Перовића, али и на све поменуте претходнике.

ИСТОРИЈСКА СЈЕЋАЊА: Заједничка историја готово да не постоји, односно посматра се на веома различит начин. Црногорци се ”сјећају” Црвене Хрватске, Дукље, Туђемилске битке 1024. године, Божићне побуне, “комунистичког устанка” 1941. године; док Срби памте државу Зету, Битку на Косову, Балканске ратове, Битку на Мојковцу, свенародни устанак 1941. године.

Сходно томе, величају и различите историјске личности. Црногорци тако славе кнеза Војислава, књаза Бодина, краља Николу, Радомира Вешовића, Зрна Поповића, Јосипа Броза; а Срби: Немањиће, Петровиће и славне команданте из Балканских и Првог свјетског рата, а богами и највећег герилског борца Другог свјетског рата – Дражу Михаиловића.

Да не улазим у новију историју – грађански рат у Хрватској и Босни, о којем се црногорски став не разликује много од хрватског и бошњачког.

КУЛТУРНА БАШТИНА: Иако би по овом питању морало да буде најмање разлика, јер културне вриједности имају универзални значај, овдје је другачија ситуација. Црногорци највише држе до “Љетописа попа Дукљанина”, архитектуре старог Котора и других приморских градова, Куле Реџепагића у Плаву, масонског Маузолеја на Ловћену.

Српске светиње су православне цркве и манастири, потом Мирослављево јеванђеље, усмена народна поезија и гусле, дјела Његошева, Стефана Митрова Љубише и Марка Миљанова Поповића.

РЕЛИГИОЗНА ОСЈЕЋАЊА: Црногорци су, у огромној већини атеисти, чак и многи од оних који припадају тзв. “Црногорској православној цркви”, што не крију. Срби су углавном вјерници, а има и нешто безбожника који ’вјерују’ у Јосипа Броза.

На Божић, на десетине хиљада Срба донесу бадњак пред Храм Христовог Васкрсења у Подгорици и пред друге православне храмове широм Црне Горе, док се само пар стотина Црногораца окупи око Мирашевих “логорских ватри” на Тргу на Цетињу и у парку на Крушевцу. За Васкрс, истина, и једни и други бојају јаја, али Црногорцима је то само обичајни ритуал. Све у свему, највећа разлика је управо по питању религиозности, тачније православља, а управо је оно најважнији темељ српског националног идентитета.

Као што је вјерско питање одвојило Муслимане, па и Хрвате, од Срба, тако је и атеизам који је утемељен у четири деценије комунистичке индоктринације, дефинитивно одвојио савремене Црногорце од Срба.

ЈЕЗИК И ПИСМО: Што се језика тиче, до прије неку годину, нијесу постојале значајније разлике, али каквим-таквим (политичким и накарадним) стандардизовањем црногорског језика и његовим увођењем у школе, и по овом питању настају разлике које ће временом јачати.

Писмо је, пак, тачка тоталног раздвајања. Не вјерујем да постоји један Црногорац који пише ћирилицом (иако је ћирилично писмо равноправно по Уставу, а практично било једино у употреби до средине 20. вијека). На жалост, и многи Срби запостављају ћирилицу; срећом Митрополија црногорско-приморска, њена издавачка кућа “Светигора”, српски књижевници, као и просрпски медији, схватајући значај овог питања, сва своја издања пласирају на ћирилици.

СИМБОЛИ: Застава и химна, званични симболи данашње државе Црне Горе, нијесу прихваћени од стране припадника српске националне заједнице. То се најбоље види на свадбама и у другим свечаним приликама, када Срби истичу само тробојку, а на то ће убудуће имати и законско право. Химна коју у текстуалном дијелу чине стихове највећег антисрбина 20. вијека, Секуле Дрљевића, свакако не може ући у срце ниједног Србина док је свијета и вијека. Уз ова два званична симбола, споменимо још традиционални српски поздрав са три прста.

”СПОЉНА ПОЛИТИКА”: Чинилац националног идентитета је и однос према другим државама. Док су Црногорци окренути Западу, Европи и Америци, Европској унији и НАТО пакту; Срби стреме успостављању блиских веза са Србијом, Русијом и другим православним земљама, иако њихови политички прваци имају нешто уравнотеженији приступ, па поред инсистирања на добрим везама са православном браћом, желе и у Европску унију. У актуелној кризи на истоку Украјине, Црногорци навијају за “десни сектор”, а Срби за Русе.

Да не говоримо како је различит однос био према проглашењу независног Косова. Уосталом, Косовски мит је настао у Црној Гори, али га данас баштине само Срби, док Црногорци исмијавају “митолошку српску свијест”.

ЊЕГОШ: Црногорство у Његошево или у било које прошло вријеме, није исто што и црногорство данас. Када би се под црногорством данас подразумијевало оно што се подразумијевало вјековима, или како га је Његош прихватао, наравно да ни мени, а вјерујем нити било којем другом Србину у Црној Гори, не би било тешко да прихвати знак једнакости између Срба и Црногораца.

Црногорци се, истина, нијесу у потпуности одрекли Његоша, али га „читају на нов начин“, тврдећи да „цетињски пустињак“ није хтио да каже то што је написао, да кад помиње српство у ствари мисли на православље, што је омиљена флоскула црногорских националиста. Па чак и када би то било тачно, опет не добијају ништа, јер је кључну улогу у обликовању српског националног идентитета одиграло православље којег се одричу.

Православље, дакле, чини основу српског националног идентитета. Али се између та два појма, ипак, не може ставити знак једнакости (јер православни су и Руси и Грци и Власи и Цинцари),  нити га је стављао ни сам Његош, о чему свједоче његови стихови: „Сваки Србин који се превјери, просто вјеру што пригрли другу, но му просто не било пред Богом што се звати Србином не хоће.“

Његошева клетва није тада уразумила потурице, па неће ни данашње Црногорце. Историјски процеси су назаустављиви, Црногорци полако али сигурно заокружују свој културолошки код, односно национални идентитет.

Преузето СЕДМИЦА