Манастири

СОЛУНАЦ – ИГУМАН спасао три највеће хришћанске светиње

Како су сачуване реликвије у Другом светском рату у манастиру Острог. На Цетињу се налазе икона Богородице Филермосе, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Енигму је решио Марко Калањ, врли игуман и интелектуалац.

Боље обавештени туристи и верници знају да се у Црној Гори већ скоро седам и по деценија налазе три највеће хришћанске светиње: икона Богородице Филермосе, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Али мање се зна о томе како су априлских дана 1941. реликвије непроцењиве вредности, које се данас налазе на Цетињу, стигле у манастир Острог.

НЕПРОЦЕЊИВА ВРЕДНОСТ 

Први потпуни опис украса на реликвијама, и процена њихове вредности направљени су у Русији 1859. године, открива Будо Симоновић. Тада су процењени на 24.930 рубаља у злату.
– Ако је вредност реликвија још у 19. веку била толико процењена, јасно је да је то данас баснословна вредност, рекао је Јури Пјатински, кустос чувеног музеја Ермитаж у Санкт Петербургу. – Посебно је тешко оценити вредност иконе. За мене Филермоса вреди на десетине, па и стотине милијарди долара.
И у Црној Гори, у уским круговима, се знало да се ради о баснословном благу. По неким подацима, вели Симоновић, Богородица Филермоса је већ те 1978. процењена на десет једногодишњих буџета Црне Горе.

 

И ко их је и како сачувао од фашиста, и других непозваних “посетилаца” током ратних година у острошкој светињи. Човек који има највеће заслуге за то је дугогодишњи игуман манастира Острог, архимандрит Леонтије Митровић, врли Паштровић коме је после Другог светског рата, да иронија буде велика, и суђено, баш због Острога, а који се упокојио 1955. године.

Десна рука Светог Јована, која је захватила воду из реке Јордан и крстила Исуса Христа, честица Часног крста на којему је разапет син Божији и икона Богородице Филермосе, наводно дело првог хришћанског ликописца јеванђелисте Луке, из прве половине првог века нове ере, однети су из Острога, после рата у Службу државне безбедности, која их је тек јануара 1978. године предала Верској комисији тадашње црногорске владе.

Рука Светог Јована и честица Часног крста предати су Цетињском манастиру, а икона Филермоса Музејима Цетиња. То, међутим, није јавно обелодањено, па ће проћи још 15 година док се то не догоди, и најшира јавност не сазна шта то Цетиње и Црна Гора имају у својим недрима.

На Лучиндан, 1993. године, на отварању заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, велику тајну је обзнанио митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

А како су реликвије, које су путовале двадесет векова преко Константинопоља, Родоса и Малте, преко руског, а потом и српског двора и коначно стигле у Црну Гору? Поуздано се, наиме, зна да су се светиње у данима Октобарске револуције и трагичног краја руске династије Романов затекле 16. јула 1918. у цркви у Гатчину.

У Русији су чуване све до 13. октобра 1920. године, када их је тадашњи настојатељ Саборног храма Светог апостола Павла, протојереј Јован Богојављенски, уз помоћ грофа Игњатева и неколико официра белогардејаца, пренео у Талин (Естонија), где су предате законитом наследнику, старој царици Марији Фјодоровној, супрузи претпоследњег руског суверена Александра Трећег и мајци Николаја Другог Романова, последњег носиоца руске царске круне. Времешна царица је у то време живела у Копенхагену, где је била ван домашаја бољшевика.

ruka-jovana-krstiteljaСветиње је похранила у тамошњој цркви Александра Невског и оне су се ту налазиле све до њене смрти, 13. октобра 1928. године. Накратко су реликвије касније пренете у Руски саборни храм у Берлину, да би 1932, под околностима које ни до данас нису разјашњене, доспеле на двор Александра Карађорђевића у Београду.

Наводно, то је био резултат последње воље царице Марије Фјодоровне, у знак захвалности краљу Александру за његов однос према невољницима из Русије, који су бежали од бољшевизма и којима је он пружио уточиште.

Игуман Леонтије Митровић

Публициста и познати новинар Будо Симоновић, који се дуго и успешно бавио тајном острошког блага и који је имао прилике да завири у полицијски досије игумана Леонтија Митровића, наводи да је управо овај човек, још у јесен 1952. године открио пред иследницима како је благо стигло у Острог.

ВРАТИТИ ИКОНУ

– Икону Богородице Пустинољубиве (Филермосе) треба вратити Митрополији црногорско-приморској, јер јој је место у Острогу – сматра митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

IKONU-Bogorodice-Pustinoljubive-Filermose-160x200

– Икона је сада “ухапшена” први пут у својој историји која је врло стара и везана за апостола Луку, ученика Христовог, који је написао јеванђеље по Луки. Чак је и турски султан уступио Часни крст, руку Светог Јована Крститеља и икону Филермосу 1523. године јовановцима. Он је имао поштовања и дао им је да је чувају у цркви.
Митрополит подсећа да су краљ Петар Карађорђевић и патријарх Дожић икону сачували, поверили Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острогу, односно Цетињском манастиру.
– Надам се да ће наше власти што скорије да је одхапсе – поручује цетињски архиепископ.

У манастир Светог Василија прво је 12. априла 1941.стигао патријарх Српски Гаврило Дожић, казао је пред иследницима Леонтије Митровић, а дан касније и млади краљ Петар Други Карађорђевић, с пратњом и девојком Доли Најдановић.

Патријарх му је замерио што је довео Доли, захтевајући да се она одмах врати у Београд.

У Острог, који ће кратко време бити и престоница и уточиште владе и младог краља, пред њихово бекство из окупиране земље је стигло и велико злато из главног државног трезора из Београда, чија је судбина дуга и посебна прича.

Како је казао Митровић, краљ је патријарху рекао да жели да му преда свете реликвије на чување.

– То су две кутије изнутра обложене кадифом, стоји у изјави игумана Леонтија.

У једној се налази икона мајке Божије, сва у злату, окована скупоценим камењем, у другој мали четвртасти крст од часног дрва распећа Христова…

У једној кутији је и рука Светога Луке…

Занимљиво је да ни патријарх ни игуман, а после тога ни многи други, па и они који су чували реликвије, нису тачно знали о којим светињама се ради.

Енигму је решио Марко Калањ, врли игуман и интелектуалац који је једно време службовао у Острогу.

Оно што је у целој причи и најважније јесте чињеница да је игуман Леонтије сакрио реликвије испод пода конака спаваће собе у Доњем манастиру, како не би дошле у руке фашистима, али и другима који су долазили у манастир.

А били су међу њима и четници и партизани, жбири и шпијуни, скитнице и лопови…

На суђењу старом игуману раних педесетих, због антикомунизма, делимично и злата, није било речи о реликвијама.

Он је сам испричао о благу под патосом у спаваћој соби, које је преживело пакао рата.

Леонтије Митровић из села Подличак у Паштровићима, учесник у балканским ратовима, као и пробоја Солунског фронта, носилац три Ордена Светога Саве, златне Обилића медаље, сребрне медаље за храброст, албанске и кумановске споменице, тридесет година је верно служио уз ћивот Светог Василија.

Извесно, патриота и одан својој вери, племену, свом народу и светињама које му је на чување поверио српски патријарх Гаврило Дожић, тог раног априла 1941.

Извор: Вечерње новости – Велиша Кадић

Преузето СРБИН.ИНФО

Кључне речи
Back to top button
Close
Close