Симеон Дајбапски и његова светиња – манастир Дајбабе

Пише Предраг Пеђа Ковачевић

Из центра Подгорице, Улицом краља Николе, кроз насеља Забјело и Зеленика пут води према манастиру Дајбабе. Због близине Комбината алуминијума урбане цјелине престају у Зеленици, а слабо прометна и исто тако насељена улица, пут је према овом манастиру. Неком ко дане проводи у градским гужвама, зиме у зградама колективног становања, а љета на врелом бетону, ова шетња је празник за сва чула: тишина, мир, непокошене ливаде, ниско растиње и борови карактеристични за то поднебље. Непосредно прије комплекса Комбината алуминијума путоказ указује на брдо, и на брду манастир.

Оснивач манастира је Свети Симеон Дајбапски, рођен на Цетињу као Саво Поповић 19. децембра 1854. Основно образовање стиче на Цетињу. Касније се образује на Кијевској богословији и тамошњој Духовној академији. Замонашио се у Кијеву, гдје је и рукоположен у чин јеромонаха. Године 1888. се враћа на Цетиње. Одређена му је служба у манастиру Светог Николе на Врањини, а нешто касније прелази у манастир Острог. У манастиру Острог је био и предавач у монашкој школи чији је оснивач био митрополит Митрофан Бан.

Чудесним виђењем које му открива Господ, Свети Симеон Дајбапски покреће градњу цркве у Дајбабама, на мјесту данашњег манастира. Остатак свог живота провео је у овој светињи. Манастирска црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Цркву је обликовала пећина у којој се налази, што је чини јако занимљивом, а једини споља видљиви дио цркве јесте пространа тераса са два звоника. У пећини се налазе и мошти оснивача манастира, Светог Симеона Дајбапског, који је умро 1. априла 1941. године. Кажу, све до своје смрти је осликавао унутрашњост цркве и радио на уређењу манастира. Око цркве се налазе помоћни објекти и засади младих маслина, чије ће плодове, како рече један монах, убирати за неколико година. Мошти Симеона Дајбапског су откривене на педесетпетогодишњицу његове смрти, године 1996.

15027949_230369947384181_6739763961503005346_nДана 2. маја 2010. године одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Симеон Дајбапски је канонизован у ред светитеља, заједно са Јустином Поповићем, својим савремеником, који га је и посјећивао у дајбапској светињи. На трогодишњицу његове смрти, пред окупљеним народом , говор је одржао тадашњи митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац). У бесједи каже: ‚‚Јуче се навршило равно три године, браћо и сестре, од дана, када је завршио свој овоземаљски живот архимандрит о. Симеон Поповић, старјешина манастира Дајбабе код Подгорице. Ко и приближно зна високу вриједност о. Симеона биће му јасно, зашто је Митрополија припремила овај парастос.

И поред свега тога, што је свето богослужење доста дуго трајало, а многи су дошли и прије почетка свете литургије, ипак ћу, браћо моја, рећи неколико ријечи о многозаслужном архимандриту о. Симеону Поповићу. Његов овоземаљски живот би се састојао у овом: Рођен је на Цетињу 1855. г. гдје је свршио и основну школу. Затим је пошао у Русију, гдје је у свето Кијево, како то Његош у „Горском вијенцу“ говори, завршио богословску семинарију и Духовну академију 1885. године.

Послије двије године дана примио је монашки чин, гдје је у Кијевско-печерској лаври рукоположен у чин јерођакона, а одмах иза тога у чин јеромонаха, од ондашњег ректора Кијевске духовне академије чувеног епископа Силвестра, од оног Силвестра, који је био један од најученијих и најпознатијих руских архијереја. Одмах послије примања свештеничког чина о. Симеон, као велики родољуб, дошао је да послужи својој много вољеној Отаџбини Црној Гори. Браћо и сестре, у животу покојног архимандрита Симеона Поповића, поред осталих врлина и особина, видимо и два, код других ријетка символа. То су: символ учености и символ светости. Символ учености видимо, што је он био рукоположен, ни од кога мање, него од једног ученог и јавности добро познатог епископа Силвестра, који је, поред осталог, написао и то у неколико књига, догматско богословље.

14947619_230370184050824_5614672803218144947_nЕпископ Силвестар, био је онда магистар богословља, што је у оно вријеме, у Русији било врло тешко добити. Видјећи у младом Симеону један велики интелектуални таленат, имао је жељу, да га сам лично рукоположи у чин свештеника, што је и учинио. То је један, док други символ, символ светости, видимо у томе што је епископ Силвестар, нашао за мудро да младога Симеона замонаши, нигдје другдје, већ у једној Кијевско-печарској лаври, као једној од највећих ондашњих руских светиња.

По овоме се огледа, драга браћо и сестре, да се архимандрит Симеон Поповић још од младости своје одликовао светошћу живота свога. Драга браћо, још у почетку нагласио сам да је млади Симеон, одмах послије завршеног школовања и примања свештеничког чина дошао да користи драгој Отаџбини Црној Гори. Чим је овамо дошао, био је постављен за управитеља манастира Врањине.

На овом је положају, остао пуне двије године дана, када је премјештен за сабрата манастира острога. Ту у Острогу, остао је о. Симеон осам година дана, када је у сну добио виђење да иде у село Дајбабе. И по овоме се чудном и ријетком Божјем јављању о. Симеону види, драга браћо, символ велике његове светости. Ту је он, као што сами знате, направио у једној пећини ријетко лијепу црквицу посвећену Пресветој Богородици.

Радећи на овом светом дјелу, он овдје и остаје, све до завршетка свога овоземаљскога живота. Браћо и сестре, у животу и раду архимандрита Симеона Поповића, поред осталих дивних, имамо и једну, код других врло ријетку врлину, а то је: скромност и смиреност, Због своје велике скромности, с једне стране, а с друге, да би испунио Божје наређење за довршење и унапређење манастира Дајбабе одбио је архимандрит Симеон да се прими за епископа кад је био једнодушно изабран 1921. г. од Светог Архијерејског Сабора. Због своје велике скромности и смирености, био је често пута исмијаван, јер је то онда била мода.

Али, драга браћо, како смо радили онако смо и добили. Он нас је редовно поучавао, не само ријечима, већ и животом својим, како да управимо наш живот овдје на земљи. Нијесмо га за то слушали, те смо доживјели ово што данас преживљујемо. Вјерујте ми, браћо моја, а будите и тврдо убијеђени, да ово данашње стање није ништа друго, већ Божја казна за наше зле жеље, рђаве мисли, слаби рад и неваљали живот, којим смо живјели. Но, драга браћо, ако ријечи архимандрита Симеона, нијесмо слушали за вријеме његовог овоземаљског живота, неопходно је потребно, ради спаса нашега и среће наше, да их послушамо бар послије његове смрти.

Он нас, исто тако и данас учи. Поручује нам да живимо оним животом, којим је он живио, те ћемо тако стећи вјечно блаженство, а у овом случају, то ће за њега бити највећа радост коју му можемо причинити. Во блаженом успении вјечни покој подажд Господи усопшему рабу Твојему архимандриту Симеону и сотвори јему вјечнују памјат. Амин!“ 2. април 1944. Цетињски манастир Говор владике Јоаникија преузет из књиге: Велибор В. Џомић, Голгота митрополита Црногорско-приморског Јоаникија, Цетиње 1996.

Не заборављајмо своје културно-историјско наслијеђе! Откривајмо своје манастире! Јер, шта је манастир за сваког појединца, ако није синоним за лијепу кућу, уређено двориште и напредно имање, које су створиле, обновиле и одржавају сложне братске руке.

Пише Предраг Пеђа Ковачевић

3ac9278b-8fb6-456b-ba98-91a13294c0b6-400x280

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *