Сећање на Србију која није изгубила памћење…овако је било некада

Аутор – Антоније Ђурић

Само су директор драме Миодраг Илић и редитељка Цисана Мурусидзе, православна Грузинка, дочекали Патријарха Германа, владике и 114 свештеника и монаха који су дошли да виде драму Солунци говоре. Било пре – 32 године! Бадњи дан! Са излога Народног позоришта у Београду, најстаријег театра у Србији, плакати позивају грађане на премијеру драме Солунци говоре.

Иза назива драме наводе се имена редитеља, сценографа, костимографа, имена глумаца који тумаче ликове ратника. А ратници су углавном живи и налазе се у позоришној дворани, у првим редовима. Ту су још живи јунаци са бојишта широм Србије, са Дрине, Цера, Колубаре, одбране Београда, са Крфа, Солунског фронта, Кајмакчалана, из оног силовитог јуриша за ослобођење отаџбине. Изговарају се имена Милунке Савић, Будимира Давидовића, Миладина Милетића, Мијата Гредељевића, Војина Марјановића, Чеде Поповића, Тадије Пејовића, Милана Гвозденовића, Луја Ловрића, Огиста Албера, Лисјена Рејна, Алексе Ристића, Софије Јовановић, Љубице Чакаревић, Живојина Лазића, Ивана Ивановића, Живојина Товаровића, Миодрага Томића. Готово сви седе у публици с блиставим ордењем на грудима, а публика, синови, кћери и унуци гледају њих и њихову младост кроз драмске уметнике: Љиљану Благојевић, Бранку Зорић–Васовић, Гојка Балетића, Љубивоја Тадића, Синишу Ћопића, Бошка Пулетића, Драгана Оцокољића, Радована Миљанића, Тихомира Арсића, Вукашина Савића.

Заповест легендарног мајора Драгутина Гавриловића говори Васа Пантелић, један од најпознатијих српских глумаца: „Тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао!“

Заповест краља Александра Карађорђевића говорио је драмски уметник Милан Штрљић. У публици одушевљење, чују се узвици: Живео краљ, живео Београд! Препознају се гласови сликара Милића од Мачве и адвоката Александра Спасића, Брозовог заточеника у робијашницама. Глумци млади, полетни, некима први наступ пред публиком, сви су у униформама старих српских ратника које је изабрала костимограф Љиљана Орлић, а музика је део оних тужних песама „Креће се лађа француска“ и „Тамо, далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија“. Музику је одабрао Звонимир Јовичић. За старо оружје побринуо се мајор и професор Милорад Прелевић.

Глумци из других позоришта, који су се угурали у дворану, притисли зидове дворане и уздишу што нису на сцени. Не зна се да ли је међу њима и онај што је одбио улогу мајора Гавриловића. Можда се бојао да ће му партија замерити ако буде клицао краљу и Београду.

Публика једва дише, дахће од узбуђења, стари ратници, сада доктори наука, професори, међу њима и академик Коста Тодоровић, из оног бесмртног батаљона хиљаду и триста српских каплара, гледају своју младост на позорници и своју витешку борбу за слободу отаџбине…

Помињу се, посебно, два страна имена: Цисана Мурусидзе, редитељ и Ерих Декер, сценограф. Две веома занимљиве личности, две узбудљиве судбине. Она је из Грузије, он из Немачке. Она је православка, он католик. Она је студирала режију у Москви, тамо упознала Србина, студента, удала се за њега, запослила се у струци, говори стране језике и добро зна српску историју. Имају двоје деце рођене у Београду. Сценограф Ерих Декер је по занимању сликар, пацифиста, мрзи рат, али се у Србији нашао као немачки војник, окупатор. Прича овако прати његов живот: при крају рата и капитулацији Немачке он се притајио у једној српској кући и потом изразио жељу да остане у Србији и прими српско држављанство. А његова сценографија за представу Солунци говоре била је веома занимљива: преко целе позорнице била је географска карта Солунског фронта са свим истакнутим положајима на којима су вођене жестоке борбе, а на завеси је била дописна карта војника с фронта који пише својој родбини и најављује скори повратак кући.

Двојица драматурга Народног позоришта, др Миленко Мисаиловић и Жарко Команин, помогли су да драма добије оне драгоцене облике који су мени били непознати. Наравно да им и сада дугујем захвалност. То ми је помогло у писању друге драме која се звала Судбине ратника. Била је то драма за женским ликовима у којој су главне улоге имале легендарна Милунка Савић, Софија Јовановић из четничког одреда Војина Поповића, познатијег као војвода Вук, и Василија Вукотић, кћер сердара Јанка Вукотића која је била у крвавој борби на Мојковцу. Ову драму режирао је професор Боривоје Ђорђевић, а премијеру је извело ужичко Народно позориште. Даровити ансамбл овог позоришта на челу са ветераном Томиславом Јањићем гостовао је у суседним општинама.

Још један узбудљив детаљ везан је за редитељку Цисану.

Пре него што је српски Патријарх изразио жељу да види представу Солунци говоре као извидница стигао је челник Шабачко–ваљевске епархије Владика Јован Велимировић, синовац Светог Владике Николаја. Кад је он ушао у дворану учинило нам се да више нема места – био је и духовни и национални витез и горостас. Из прикрајка сам гледао Владику Јована: ронио је сузе над судбином витешког народа чије су жртве биле огромне. А када се представа завршила рекао ми је да би волео да упозна редитељку. Она, васпитана у православљу, затражила је благослов и целивала му десницу. У том кратком сусрету Владика Јован је дословно рекао: „Господо, ја најпре морам да изразим своје дивљење што сте један део српске историје претворили у блиставу позоришну представу, али ја морам да искажем и своје чуђење: зар је могуће да један странац на овај начин уђе у Голготу и васкрсење моралних вредности српског народа…“

Владики су поново грунуле сузе кад је чуо њен одговор: „Владико, ја јесам странац, али сам – православац!“

Док је публика поздрављала глумце а стари ратници по завршетку представе љубили српску заставу, нико, осим редитељке, није знао каква је драма претходила овој драми на генералној проби и нешто раније када се овај позоришни комад нашао у рукама најпре погрешног редитеља, а после, на проби, погрешних оцењивача који су тражили да се поједине сцене, као што је уношење бадњака на сцену и клицање краљу изоставе. Човек који је седео поред мене на генералној проби нешто је стално гунђао – није му одговарало уношење бадњака на сцену баш на Бадњи дан, сметала му је громовита беседа мајора Гавриловића, појава краља Александра. Човек се није представио, није рекао ко га је послао на пробу, мада смо сви знали да долази у име неког партијског комитета.

На крају ми је рекао које сцене треба ја, као аутор, да избацим. Рекао сам да ми не пада на памет да било шта избацујем, на шта је он узвратио да ће то захтевати од редитељке. Цисана га је, међутим, спремно дочекала овим речима: „Зар ја, странац, да фалсификујем историју српског народа!“ Тако је представа Солунци говоре изведена онако како је режирана.

Почела је да пада у заборав и она епизода како се ова драма нашла у рукама погрешног младог редитеља који је драму, можда и нехотице, претворио у лакрдију. Кад сам отишао на пробу моје драме замало се нисам онесвестио – неки старци гунђају и псују, присећају се Солунског фронта, свака друга реч им је псовка. Кажем младом редитељу да то што ови старци говоре нема везе са мојом драмом, а он узвраћа да је драма пренапрегнута и да је неопходно да мало олабави и да се публика насмеје. Даљи разговор није имао никаквог смисла.

Тражио сам, већ сутрадан, од управника Народног позоришта Велимира Ђукића да младом редитељу одузме режију јер нећу да дозволим да се од моје драме прави лакрдија. Кад сам му испричао неке детаље и сам се згрануо и рекао да он не може да му одузме режију, али да може уметнички савет позоришта на чију ме је седницу позвао. Кад сам на тој седници проговорио о оним мучним детаљима на сцени прва је устала велика српска глумица Ксенија Јовановић и рекла: „Зар и те јунаке, наше очеве и дедове, хоћемо да обрукамо. Зар на те светле ликове, на те витезове, да те мученике који су за отаџбину дали све а од отаџбине нису ништа узели, зар и они да буду ољагани? Том редитељу сместа треба одузети режију!“ Уметнички савет прихватио је овај предлог Ксеније Јовановић.

Тако је драма Солунци говоре дошла у руке православне Грузинке Цисане Мурусидзе. Јунаци са Дрине, Цера, Мачковог камена, Колубаре, Груништа, Доброг Поља, из одбране српске престонице и Кајмакчалана извојевали су још једну битку, битку против заборава и битку за истину о својој витешкој борби и моралним вредностима…

Ко није гледао драму Солунци говоре сматрало се да је пропустио да упозна најпотреснији део српске историје, да види живе српске јунаке у публици, да читају и ослушкују речи немачког цара Вилхелма Другог који је о српском роду рекао и ово: „Штета што тај мали народ није мој савезник!“ Ни да чују похвалу француског маршала Франшеа д’Еспереа: „То су сељаци, скоро сви, то су Срби, трезвени, несаломиви, горди на своју расу и господари својих њива. И ето како су се намах ти сељаци у одбрани своје слободе и отаџбине претворили у војнике најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе створене од издржљивости и полета због којих сам горд што сам их ја водио заједно са војницима Француске у победоносну слободу њихове отаџбине.“

Ех, кад би данашњи Французи могли да чују ове речи свог великог маршала!

Једне вечери у оној ложи за изузетне госте примећен је владика Српске Православне Цркве који је био на служби међу Србима у Америци. Владика Фирмилијан Оцокољић дошао је да види представу у којој игра његов синовац Драган Оцокољић, један од најпопуларнијих српских глумаца. Мислили смо да глумац неће смети, због чланства у партији, да се јавно појави пред стрицем у владичанској одори. Али, чим је завеса пала, дворана је чула његове речи: „Стрико мој мили, једва чекам да те загрлим!“ Ето, надјачало је православље!

Мала невоља је настала и кад је из кабинета Његове Светости Патријарха Српског најављено да ће на представу Солунци говоре доћи Патријарх и велики број владика, свештеника и монаха. Представа је са мале пресељена у –велику дворану – било је места за 114 црквених достојанственика. Ко ће испред позоришта дочекати српског Патријарха и толике владике? Из управе су нестали сви који су носили партијске књижице – бојали су се партије! Ипак, ову величанствену свиту дочекали су добродошлицом Миодраг Илић, у то време директор драме и редитељка представе Цисана Мурусидзе. Патријарх и владике су на крају представе изразиле благодарност Народном позоришту и свим учесницима у представи што су од заборава отргли један део историје, пун бола и поноса.

Представа Солунци говоре играла је десет година, постигла рекорд у извођењу, а гостовањем по градовима крчила себи пут до истине о витешком српском роду.

Извор: Православље