Колумна

САКРАЛНО ЛИЦЕ КАРЛОВАЧКЕ КАПЕЛЕ МИРА

Пише: Татјана Марковић

    Сремски Карловци леже на Царском друму, у преку. Смештени су ни на Небу ни на Земљи, између фрушкогорских обронака и дунавског корита. Онако валовити, окупани су медом и берметом, те обасјани златним сјајем крста са врха Саборне цркве. Карловци још увек чувају древне тајне за оне који разумеју немушти језик. Зато су и посебни, јер знају одговоре на многа питања.

Након више деценија страховитих битака и терора којима су Туци покушали продор у централну Европу током XVI и XVII века, хришћанске земље су се ујединиле и нанеле пораз Османлијама. После пораза  у биткама код Сланкамена 1691. и код Сенте 1697.године, Диван високе порте већ је у јануару 1698. одлучио да на основу uti possidetis ступи у преговоре о миру. Централно место овог историјског догађаја су били данашњи Сремски Карловци , који су и сами били од 1521. године под турском влашћу.

Као учесници мировних преговора нашли су се Турска са једне стране и савезници ( Аустрија, Венеција, Пољска и Русија) са друге стране. Енглеска и Холандија, као важне силе онога времена, били су посреднице и гарант мировног споразума. Делегације су предводили: турску – Реиз ефендија уз кога се налазио Грк Маврокордато, енглеску – сер Вилием Пеџет, холандску – Јаков Колиер, аустријску граф Отингер и оберствахтмајстер Шлик, руску Прокоп Богданович Возњицин, пољску- Мелековски и млетачку -Карло Руцини( умро у току преговора и схрањен крај северних врата Капеле мира).

У новијој историји Сремски Карловци су остали упамћени као место где је 26. јануара 1699. године закључен први велики европски мир.

Главно начело преговора је било да свака хришћанска држава преговара посебно са Турском, а да смо у заједничким питањима суделују и друге државе

Историчари говоре да су у та доба Карловци били попаљени услед ратних дејстава, али ова тврдња је само делимично тачна.  У рукопису непознатог аутора из1702. године, забележено је и то да: ,,Остадоше две красне цркве. Једна католичка је порушена, а православна црква остаде цијела , са лијепим сликама и прекрасно осликаном куполом. Слике су  апоштола од мозајка, а тако исто Исусива и Богородична. И овде наказише слике турски војници стрељајући у очи и прса светаца. Принц Еуген, познати љубитељ умјетности, нађе овдје красан крст, умјетно израђен од дрва , а изнутра богато позлаћен и поклони га принцу баварском…“

Потписивање протокола о миру обављено је по замолби Реиз ефендије 26. јануара, у 23. часа и 45. минута ,, јер ће тада положај звезда бити погодан да се цела ствар добро заврши и мир буде успешан“. Није згорег напоменути , да је Фридрих Вилхелм фон Таубе у свом опису Карловаца из 1777. године, напоменуо да се Капела налази ,,према Полу на висини од 45. степени, 11. минута и 9. секунди“, што се нумерички прецизно поклапа са датумом потписивања.

Оно што је посебно остало упамћено је начин на који су организовани пленарна заседања. Преговарачи су улазили у бараку, на брзину склепану, истовремено сваки на свој улаз, седали за већ чувени округли сто. Улази су били окренути на све четири стране света. Турска је користила јужни улаз, а савезници северни. Друга два улаза су користиле Енглеска и Холандија.

Постоје две верзије о пореклу иницијативе за изградњу светилишта на месту преговора. Прва,  да је преко аустријског посланика , фрањевац о. Бернардин Павловић  замолио присутне представнике за дозволу да се изгради црква ,, на вечну славу и захвалност Богу што је склопљен мир“ и друга, потекла од самих турских представника.

 Након одобрења, иста је саграђена округлог облика са куполом, наводно у византијском стилу и по узору на џамије. За зграду капеле посебан допринос је дао члан турске делегације Грк Маврокордатос, тако што је за изградњу уступиио грађу своје привремене настамбе.

Турци су 1716. године прекршили мир и у свом походу поново стигли под Петроварадин, где су 5. августа исте године катастрофално поражени у бици на Везирцу. Тада је су Капелу потпуно уништили.

Капелу су обновили фрањевци , али су је том приликом изместили за неких 50. метара ка врху брежуљка. У капели је тек 1720. године постављен посвећени олтар,а 1732. године су дрвени зидови замењени зиданим.

 У лето,1810.године је порушен постојећи објекат,  те четири године касније изграђен нови. Највећу донацију за изградњу дао тадашњи Владика, чак 30 000 цигала. Почетком XIX века је већ био добро познат податак да је турска војска изгубила око 30.000 војника међу којима је био велики везир и већина паша.  Изгледа да је због тога за сваку турску главу уграђена у Капелу по једна – цигла. Данашњи олтар у капели је постављен 1846, а планирана израда фресака са мотивима историјског догађаја никада није спроведена. Постојећи објекат је изграђен као католички храм – капела Госпе од мира.

Одувек је било познато да значајне грађевине, као и значајни догађаји у традиционалним културама изражавају строг симболизам. Неспоразуми настају када неко покуша да дешифрује тај симболизам по сваку цену те га редукује, дајући му савремено профано значење. Описани догађаји у Сремским Карловцима имају осим историјског,прваног и политичког такође и дубоко ритуални-канонски карактер који је потпуно у складу са тадашњим схватањем света. Човек тог времена, без обзира на религијску припадност, имао је потребу да буде део хармоније Космоса, и ретко је изводио ма које дело само просте, рационалне корисности. Пошто се све обављало по древно утврђеним правилима, комуникација међу људима је била знатно олакшана, тако да нико није доводио у питање уплитање астролога, сакралне географије и сличног.

Резултат слика за КАРЛОВАЧКЕ КАПЕЛЕ МИРАОдабир места за преговоре није никако био условљен само практичним побудама преговарача, јер онда сигурно не би изабрали за градњу врх некаквог пустог брда у леденом јануару, већ неко заклонито место. Простор на коме је потписан мир садржи све елементе сакралне географије  према којима би се на том месту могао изградити  једнако антички, хришћански или муслимански храм.

Премa древним херметичким законима такво место мора да има седам чинитеља: кућу (храм), степениште, воду (река), стену (угаони камен), врело (извор), гроб( мезар) и пећину. Тих седам чинилаца повезано је путем у слику која има космогонијско значење. Пут је осовина која повезује храм и човека. Он није раван и следи три смера: улазни, силазни и водоравни- што одговара смеровима кретњи у току религијске службе.

Догађај потписивања Карловачког мира има изузетни значење, те је место где је потписан добило атрибут ,,Седишта света“, иако то није нигде текстуално записано, али архитектонски и те како јесте. Простор које је саграђен на том месту, а касније обликован у  Храм, претставља реплику Космоса у коме је уграђено циклично време које сачињава годину.

И заиста: према истраживању Хермана Усенера (Hermann Carl Usener), постоји етимолошки однос међу речима templum ( храм) и tempus ( време). Због тога  је генијални фрањевачки градитељ, који је добро познавао Кеплерове законе, Капели и дао облик елипсе која тек нешто мало одступа од пуног круга, те тако својим обликом имитра путању Земље око Сунца. Та путања траје једну годину или 365 дана. Доказ су тлоцрти савремених архитеката на којима  храм Госпе од мира има у основи облик елипсе. Мера развучености елипсе зове се ексцентритет. Простим поређењем, ексцентритета земљине путање и геометријске основе Капеле, утвдили смо  да разлике – нема. Због тога са правом можемо претпоставити, да је нова капела измештена за 50 метара са првобитног места управо ка врху брда да би се боље искористила косина, јер, када круг ,, мало нагнемо“ – добијамо елипсу.

 Циклично време је заробљено и уградњом 4 сата, од којих је један у самој Капели, управо наспрам олтара. Све нам ово говори да је овај темплум (храм) управо материјализовано време. Његов куполни кров представља небески свод, а врата        ( улаз- излаз) означавају све четири стране света. Централни отвор на куполи, који се споља надовезује у узак тамбур претставља Axis Mundi, осу која повезује Земљу са Небом.Овај отвор на врху или ,, око куполе“ је заједнички израз за неколико архитектонских традиција. Он омогућује пролаз у други свет и сви преговори за округлим столом су се одвијали под будним оком Свевишњег.

 Ниједана од конструкција осе света није статичка. Све су то места активног деловања, динамичких савеза, где се различите природе Бога и људи сусрећу и делују заједно. Карловачки преговарчки сто је направљен перема легенди о чувеном округлом столу енглеског Краља Артура. Он је један од веома старих симбола који је увек био повезан са идејом духовног средишта, чувара традиције.

Према Флавију Јосипу (Josephus Flavius) , постоје три дела сваког светилишта која одговарају трима космичким пределима: Света кућа обликује Земљу, Светилиште – небо, а предњи трем море, то јест ,, доње пределе“. Капела Госпе од мира саграђена је управо из три дела: северни и предњи је скоро квадратног прочеља који симболише Земљу и на њему су смештена сва 4 сата која мере земаљско време; средњи: озидани круг- елипса натсвођена куполом која означава Небо, а чија унутрашњост има облик космичког јајета из кога се излеже свет; и задњи, окренут ка југу, неугледан, на коме су се некада налазила ,, турска врата“, заједно са гробљем насталим 1746.године, представља ,, доње пределе“ или хаос.

Турска врата су још у току последње изградње капеле зазидана. Ово није урађено само због пуке симболике, већ је имало и дубоки езотеријски значај. Приликом реконструкције Капеле 2009. године, надлежни су дошли на идеју да поново отворе и ставе у функцију та врата. Том приликом порушили су и сакристију из1925.године, тако да је данашња Капела осакаћена. Просторно временски концепт херметичког закона формулисан  у Catapatha Brahmana I,6,1, 19: ,, …Али добија само онај који зна њена врета, јер шта ће радити са кућом онај  ко не може да нађе пут унутра?“ , овим је нарушен.

 Необичних детаља на карловачкој Капели мира има много и тек треба да се пронађе неко ко ће знати да их протумачи. Фрањевачки архитекта је ритуалним зазидавањем врата покушао да прекине циклично кретање историјских догађаја. Он је поучен древним искуствима знао да се ти догађаји понављају, те је настојао да езотеријским путем спречи поновни долазак непријатеља Христа на ове просторе, у чему су га наши савременици  незнањем осујетили.

Ваљда је и то  било суђено.

Пише: Татјана Марковић

СРПСКА ИСТОРИЈА

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close
Close