Румуни (од Светог Саве до Тонија Блера)

Пише, Живковић Дражен

У овом раду ћу вам пренети једну  румунску легенду о Светом Сави, као и неке друге врло значајне и занимљиве чињенице из  румунске историје. Углавном ћу се ослонити на дело „Историја Румуна“, чији је аутор Овидију Печикан, тј. да видимо шта Румуни кажу сами о себи.

Преносим део поглавља „ Банатске легенде о Светом Сави (у 13. и у 14. веку)“: „У категорију хагиографски забележене јуначке епике православног порекла спадају и легенде о Светом Сави српском, а у њих се убраја и приповест о сукобу између Владислава и Стефана (која је циркулисала Банатом у интервалу између 1243. и 1373.). Према овој легенди, у смиривању сукоба насталог између два српска монарха одлучујућа су била чуда која је извео Свети Сава, њихов блиски рођак. Приповест је један допринос Срба из Баната и део је циклуса посвећеног оснивачу српске цркве, али у једној другој етапи своје циркулације северно од Дунава Румуни је прерађују у смислу поистовећења Владислава с Ладиславом, јунаком једног католичког и мађарског херојско-хагиографског циклуса (у периоду између 1366. или 1369. и 1373.). У односу не те друге две епске секвенце, где акценат пада управо на афирмацију једног сопственог етничког идентитета, овај случај је значајан због свега што је значила у тој историјској етапи православна културна циркулација као заједнички културни и религијски супстрат, изван етничких дистинкција.

Из једног другог угла, пак, и овде, као и у другим двема легендарним нарацијама, витешки аспект је условљен питањем верског опредељења. Иако се у центру пажње увек налази понека војна кампања (против „јеретика“ из Венеције у случају Романа и Влахате, против „Татара“ када је реч о „Романовићима“, или између православног и католичког краља, у последњем случају), истинска примереност дела почива у томе да, сваки пут, православље тријумфује као беспрекорно. Оно привлачи дивљење, материјалну и духовну добит, па чак и преобраћење (случај Ладислава, кога Сава крсти у источну веру).“

Преносим део поглаља „Румунска колективна свест  о идентитету-један приказ 14.век“: „…Сродство је важно и на политичком плану. Владислав, легендарни мађарски краљ који се помиње у тексту, види се суочен с татарском опасношћу. Он ће, због тога, тражити савезнике: у „Новом Риму (односно италском Риму), и у „Старом Риму“ (у Византији) и код Романовића.  То да је Владислав, „по језику и краљевском уређењу (=уставном поретку) био Латин (=католик)“, добро је познато.  Било је природно да му, стога католички свет-чији је брат по вери био мађарски краљ-пружио помоћ.

Али са своје стране га и Румуни подржавају, зато што је: „Краљ Владислав (=Ладислав) био братанац српског архиепископа Саве, који га је крстио и чувао веру у Христа (=православље) у тајности, у срцу.“

У поглавље „Румунски језик у цркви и први румунски преводи“, аутор каже следеће: „Доказа о коришћењу румунског језика као језика културе у 13. веку нема.“

Поглавље „Политичко дефинисање румунског идентитета“: „Званично прихватање послушности према православној Патријаршији из Константинопоља, у новој држави обликованој јужно од Карпата-Влашкој-1359. године, и потчињавање државе са истока Карпата, Молдавије, истој патријаршији, почев од 1402. године, означава један подједнако верски и политички протекторат, кроз заокруживање та два нова актера на политичкој сцени верске сфере Истока. Али та нова ситуација ни у ком случају не поништава оно што се постигло у претходном периоду у погледу румунског идентитета. Током више векова, све до раног модерног доба, у 17. веку, они сами себе нису називали етничким терминима него „православним хришћаним“…

Поглавље „Војводска организација Трансилваније под Мађарима“: … „Тек крајем 16. века и у наредним вековима Румуни ће напустити писање на словенском језику, да би ипак сачували све до средине 19. века писање ћириличним писмом.“

Следи мој коментар, горе цитираног текста.

А који је то словенски језик  крајем 16. века, и ко је њиме говорио? Можда ћемо наћи одговор ако погледамо поглавље „Румунска црква у Трансилванији (16.век)“ : … „У наредној етапи иницијативу реформације за преобраћење Румуна преузео је сам калвинистички принципат. Године 1566. сабором принципата окупљеног у Сибију одлучено је оснивање једне румунске епископије, а за јерарха је именован Георге од Санђорза…Одмах по смрти Георгеа од Санђорза (који је преминуо 1568. или 1569.), надзорник Паул Тордаси окупио је у Ајуду све румунске свештенике како би реформисао верску службу избацивањем садржаја који нису долазили директно из Библије. Синод одржан 1. јануара још је једном окупио свештенике, који су овом приликом били позвани да дођу с новцем за куповину нових књига неопходних за веру, а штампаних на румунском – Псалтир и Литургијер – али и зато да би се предузеле мере против оних који су настављали да служе на српском језику и да се „клањају идолима“. Исти овај јерарх је, негде између 1570. и 1573. био патрон једне књиге молитви на румунском писаној латиничним писмом.“

Све је и више него јасно. Замена термина српски, термином словенски  се генерално често дешава, а може се приметити код западних историчара, нарочито у случајевима када се не може побећи од српских трагова на просторима Грчке, јер је то нешто што се нама нарочито оспорава. Рецимо у поглављу „Писана култура балканског романитета (у 11. и 12. том веку)“, Овидију Печикан пише: „ … Она неочекивано избија на површину, у другој половини 11. века, у Тесалији, чија је престоница Лариса била један урбани центар настањен Румунима (поред Грка и Словена)…“

Ако већ аутор Светог Саву (који је живео у времену врло бликском горе поменутом) назива Србином, а такође читамо  да у тексту помиње Румуне и Грке, ко су онда ти Словени, који је то народ? Једноставно, не може да напише Срби у Тесалији, јер би то отворило што се каже „Пандорину кутију“ и наметнуло  многа питања и дало многе одговоре који нису у складу са званичном историјском науком.  Тако исто и у поглављу „Војводска организација Трансилваније под Мађарима“, користи термин словенски језик, док на другим местима не може да побегне од термина српски језик. Интересантна је чињеница да се они који служе литургију на српском стављају у исти кош са идолопоклоницима, а ни данас они који служе правим вредностима и истини немају бољи третман.

Кад све саберемо и одузмемо, добијамо да до пре пар векова, ни сами Румуни себе нису називали Румунима, нити да су имали језик и писмо, и да им је оно што су касније добили претежно силом наметнуто.

Аутор на крају књиге са поносом истиче да је његова земља 2007. постала чланица Европске уније, па каже следеће: „Након што је Емил Константинеску (с мандатом од 1996. до 2000.) јасно подржао НАТО у рату са Југославијом, британски премијер Тони Блер је, на самиту УН у Хелсинкију, предвиђеном за децембар 1999, здушно подржао предлог да се Румунији упути позив за почетак преговора о приступању Унији“. Дакле, у основи свега, током свих ових векова, превагу је односило порицање српства. Искрено, немам ништа против румунског народа, они су можда наши  најбољи суседи, једино им желим да се освесте, што је такође потребно и великој већини нашег народа.

Пише, Живковић Дражен

СРПСКА ИСТОРИЈА