РИМОКАТОЛИЦИЗАМ И ИСЛАМИЗАМ (исламизам као иструмент атлантизма)

Пише, Огњен Војводић

Од крсташког освајања Јерусалима 1099. и скоро стогодишњег латинског Јерусалимског краљевства, и Константинопоља 1204. године и полувјековне окупације Босфора, европска алијанса је у стратешком сукобу и савезу са исламским номадским племенима. Латинским освајањем Јерусалима започиње стратешко партнерство ислама и римокатолицизма, ислам постаје европско стратешко потискивања православнља и  овладавања средоземљем. Крсташки и муслимански походи у освајању византијског царства су и сусрети двије освајачке религиозне идеологије, који кулминирају исламско-крсташким „наизмјемичним“ освајањима Јерусалима и Константинопоља, од када траје њихов стратешко савезништво и супарништво.

Европско освајање свијета је почело позивом на одбрану од исламског `освајача`, а кога је евроатланска алијанса измислила и инструмента- лизовала.  Исламско-атлански савез не почиње у Авганистану акцијама против Совјетског савеза, или Источним питањем почетком прошлог вијека, нити Кримским ратом 1853.године, већ средњовјековним крсташким ратовима. Као у освајању византијског царства, римокатоличка Европа иструментализује ислам у борби против православне царске Русије, као касније Совјетског савеза, а данас против Руске федерације и православних народа Балкана, и осталих суверених држава свијета.

Од средњовјековних крсташких похода, до формирања ИСИЛ-а, евроатланска алијанса манипулише муслиманским фактором на Истоку. Данашње иструментализоване муслиманске миграције један су програм са средњовјековним контролисаним осмаснким освајањем православних народа и краљевина `византијског комонвелта`. Средњовјековни сукоб и савез европске алијансе и Калифата један је процес са НАТО стратешким савезом и сукобом са ИСИЛ-ом; селективним бомбардовањем војске ИСИЛ-а и давања подршке исламском терору у сукобу са савезницама православне  руске супер силе, као новом Византијом и конкурентом успостављању атлантистичког једнополарног свијета.

14368855_995321950580495_5188746152333577670_n

Прегледом средњовјековних војно-вјерских мапа можемо сагледати савремену стратегију атланти-стичких `блоковских геополитичких империјалних иницијатива и интереса. После скоро сто година окупације и владавине Јерусалимом крсташи напуштају град споразумом са османлијама 1189. године, као и у наредних сто година друга крсташка упоришта Јерусалимског краљевства. Четири године касније крсташи предузимају поход 1204. године за освајање Константинопоља. Константинопољ као Нови Рим био је конкурент политичко-историјског и вјерског права првенства у успостављању евроцентричног једнополарног свијета. Када је Цар Константин Велики престоницу преселио из Рима на Босфор, `Стари` Рим је постао престоница латинског племенско-политичког пандана Цариграду као царском граду хришћанског римског царства, и високог племства које је као царски Двор прешло у Константинопољ.

14642504_1013388132107210_628495150150836531_n

Крсташи су осваојили Цариград преваром и прогласили га престоницом источног Латинског царства, крунишу латинског цара и римокатоличког патријарха, а папе Инокентија III је благословио избор новог римокатоличког патријарха и цара. Крсташи у полувјековној окупацији Константинопоља праве стратешку подјелу територије православног царства са османским Калифатом. Правоалсвни Цар и властела се повлаче у Никеју – Никејско царство, одакле су водили борбу за ослобођење престонице. Цар Михаило VIII Палеолог је 1261. године повратио Константинопољ и поново прогласио престоницом Царства.

Византијски власт1neb36aелин и истори-чар Никита Хонијат свједок крсташке окупације Константинопоља пише да су освајачи „разбијали свете иконе и бацали свете сасуде и мошти Мученика на мејста која се стидим да поменем, свуда разбацујући тијело и крв Спаситеља.Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће… У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове… И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства…Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно пјевајући и плешући… По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и плач.”

Полувјековна латинске окупација и папска мисија православне народе није преваспитала у папске поданика, већ их учврстила у православном противљењу папизму и латинској окупацијоној власти. После напуштања Цариграда латинска политика је подстицала османско освајања Цариграда и балканских православних краљевина. Крсташи препуштају опљачкани Константинопољ и Јерусалим исламској офанзиви, а освајачку оштрицу усмјеравају на неопљачкана богатства планете, ресурсе руских земаља и `новооткривених` континената. Османлије потом поступно освајају остатке византијиског царства и коначно Константинoпољ 1453. године.

d0bbd0b0d182d0b8d0bdd181d0bad0be-d186d0b0d180d181d182d0b2d0be-d0bfd0bed181d0bbd0b5-1204-d0b3d0bed0b4

У папистичком пројекту васељенског војно-вјерског колонијализма позната је средњовјековна стратегија условљављавања војне помоћи православним краљевинама и царевима Константинопоља у одбрани од османске опсаде признавањем папског поглаварства. Заправо, примјена паралелног притиска на православне народе, подстицања исламске најезде и предлагања уласка у папску унију као спаса од азијатске хорде. Разлози крсташких похода су били економске и религиозне природе, контролисање трговине, али и религиозне идеологије која је значил више од политичке покорности. Војна помоћ је подразумијевала окупацију, `ослобађање` стратешких градова на Истоку од османлија значило је запосиједање градова од европске алијансе, а признавање папског примата покорност понтифеку као персонификацији евроатланског планетарног патернализма.

Ватикан је Цару Константину XI Палеологу Драгашу , док је Цариград 1453. године био под османском опсадом условљаваo војну помоћ потписивањем уније, признавањем папскoг примата на политичку и свештеничку васељенску власт, савременим речником речено право на успостављање једнополарног војно-вјерског поретка. Цар је да би одбранио Град и народ од покоља потписао одређене услове за унијом надајући се обећаној војној помоћи. У опсадирани Констатинопољ је дошло онолоко витезова, око осамсто, колико је било потребно да заштите Цара од побуне народа, властеле  и свештенства противника уније. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили град, већ омогућили да Василевс – Цар у Цариграду,последњи такмац папском прејемству на васељенску власт,погине као папски поданик на Истоку.

aja-sofija

Игуман Генадије Схоларије, свештенство и вјерни народ су у протестним литијама улицама Константинопоља узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`Православни богослови и историчари свједоче да је османска власт била толерантнија према православљу од римокатоличке, а да под папизмом православље нигдје није преживјело. У окупираном Константинопољу Цар Мехмед II је дао право патријарху Генадију на аутономију и исповиједање вјере, поставио га за цариградског патријарха и етнарха. На основу прогласа некадашњих Султана и данас у Цариграду православни хришћани имају право на исповиједање вјере. Такође, патријарх јерусалимске патријаршије је под муслиманском окупацијом имао одређена права и поштовање, а када су Латини освојили Јерусалим патријарх је морао да напусти град.

Средњовјековни модус манипулације исламом европска алијанса је модулирала према политичким плановима, усавршавала као средство глобалног тероара у остварењу освајачких тежњи. Османска освајања римокатоличка алијанса је користила као повод за религиозно-ратни интервенционизам, као што данас подстиче и користи опасност од планетарног исламског тероризам као повод за глобални интервенционизам. Средњовјековном стратегијом страха којом је Ватикан средњовјековне градове застарашивао исламском опсадом да признају папски патернализам, као условом пружања војне помоћи, евроатлантска алијанса данас користи ислам као средство притиска на све суверене земље свијета у успостављању једнополарне војно-вјерске доминације.

ВОЈНО-ВЈЕРСКА МИСИЈА

Ca.0529.alexander.nevsky.

Исламска и римокатоличка  религиозна мисија је војно-вјерске духовне доктрине. Исламизам и папизам се подударају у идеоло-гији осајачко- пљачкашког прогреса, остварењу смисла и сврхе вјере у царству земаљском.  Папизам је постулирао религиозну доктрину римокатолицизма на политичким принципима војно-вјерске мисије. Римокатоличка мисија почиње крсташким колонијализмом у средњем вијеку, називаним и `Воља божија`, у којима се вјерник посвећивао и откупљивао грехове, као муслимани у џихаду.

Крсташки походи се крунишу четвртим крсташким ратом, освајањем Константинопоља 1202. године, којим почиње и евроатлански пљачкашки поход на древне цивилизације. Крсташким ратовима почиње европски војно-вјерски колонијализам и пљачкашка европска економска стратегија, данас оличена у евроатланској стратегији освајања планетарних природних ресурса, са папско-протестантским религиозно-идеолошким образложењем, теоријом о изузетности, праву да посједују и потроше планету Земљу. Религиозни разлози покретања крсташких похода настављени су доктрином евроамеричког ширење принудног добра демократизма,одбране демократсих људских права као разлога за војни интервенционизам.

ConquestOfConstantinopleByTheCrusadersIn1204Као римокатоличка и исламска религиозна мисија започиње освајачким походима, војно-вјерском мисијом освајања свијета. `Свети` освајачки поход муслимана из Меке у Медину је догађај од којег муслимани рачунају исламску еру, од хиџре-миграције јула 622. године. Али, исламски империјализам од средњег вијека зависи од евроатланске стратегије колонијализма, која подржава освајачки ислама, док покушаји осамостаљења исламских држава и успостављање међународних односа, одустајање од освајања према православним и неевропским народима, значи стратешки сукоб са евроатланском алијансом.

Религиозно-ратни пројекат крсташких похода европске државе су касније примијениле и на плану планетарног империјализма, а исламизам иструментализовале као стратешко срество имеријализма. Средњовјековна стратегија европске доминације средоземљем модел је геополитичког механизма који евроатланска алијанса користи до данас.

ИСЛАМ  И  ИНКВИЗИЦИЈА

files

Између употребе ислама и инквизиције у римокатоличкој доктрини нема суштинске разлике. Као и инквизиција и ислам је средство којима се римокатолицизам служиo и служи у остваривању папских пројеката, кажњавању шизматика и обрачуну са противницима папизма. Оно што је инквизиција вршила у европским државама ислам је вршио над ваневропским народима. У римокатоличкој европској геополитичкој стратегији ислам је имао и данас има функцију инквизиције на Истоку. Као што су ‘јеретици’ пред судом инквизиције изнуђеним покајањем признавали папу за намјесника божијег, тако су у европској колонијалној стратегији ваневропски народи у страху од исламског садизма и покоља прихватали римокатоличку унију и папско поглаварство да би им европска алијанса пружила војну заштиту.

Доктрина `свете европске алијансе` и `свете столице` је према ваневропским `варварским` народима и религијама од свог формирања била колонизаторска, а према православнима је имала додатну доктрину прозелитске мисије, као према `шизми`, расколницима јеретицима које је потребно привести `правој вјери` и `покајању`. Позната је била папска духовна доктрина и девиза религиозне мисије сазивања крсташких похода као `Божије воље`, и чина ‘милосрђа’ према `некрштеним` варварима, или изливање `божије правде` и силе на заблудјеле `кривокрштене` хришћане.

Православље је било препрека успостављању папског планетарног патернализма, свједок папског узурпирања првосвештеничких права, самопроглашења `папског примата` и приписивања римском епископу права васељенске власти римских царева. Зато је `спасавање шизматика` подразумијевало насилна средства, а која су теолошком теоријом римокатолицизма оправдавана; у `светој` мисији благословена средства, од  јавних ритуалних спаљивања`јеретика`, до подстицања исламских племена на рат против православних `кривовјерника`.

inkvizic2_display

У средњовјековној Европи оно што би инквизитор препоручио «грешнику»  то је он на мукама увиђао и «кајао» се, после чега се по милости ‘божијој’ његово тијело предавало огњу прочишћења на ломачи. Средњовјековна инкви-зиција је у процесу реформације у форми протестантизма, као генерализованог папизма, преформулисана у ‘непогрешиви’  међународни суд правде, папско-протестантско секуларно право пресуђивања ваневропским народима. Као некада `отворена врата Ватикана` данас у преговорима са ваневропским народима, као са српским политичарима у претприступним преговорима за чланство у ЕУ, европски супервизори показују и ‘отшкринута’ врата Брисела, као сапас од европских економских санкција и исламске окупације. Данас српски политичари потписују ватиканске и бриселске споразуме, декламујући хуманистичке папско-протестантске теорије прогреса, а српски народ ће после признања папско-протестантског права бити предани ИСИЛ-у као инквизиторској ватри ‘прочишћења’.

АТЛАНТИЗАМ  И  ИСЛАМИЗАМ

Vitez_nПосле освајања Константинопоља Царска православна Русија предањем православног послања преузима почасти и знамења нове Византије, а Москва новог Константинопоља. У периоду шездесетогодишње латинске окупације Константинопоља и православне руске земље су биле изложене нападима папских легија и исламско-монголских хорди, Татара и Тевтонаца. У историјским религиозно-политичким процесима и односима тевтонско-татарским војно-вјерским походима на православне руске земље препознајемо политичко-религиозне сукобе модерног блоковског свијета. У вријеме формирања монголског краљевства Златне Хорде, окупације и спровођења татарских казнених похода на руске Кнежевине, покретани су походи крсташа са планом војно-вјерског покоравања Русије.

Позната је руска побједа над тевтонским крсташима који су продрли у руске земљем и покушали да окупирају Новгород; поразио их је Свети Кнез Александар Невски на Чудском језеру 5. априла 1242. године, што славимо као дан Побједе правоалсвне Русије. Судбина поморских и полапских Словена нам свједочи да је Свети Александар Невски познавао стратегију и карактер војно-вјерских римокатоличких похода када је успоставио добре односе са Златном Хордом, јер је тиме омогућио потомцима да створе руско православно царство. Међутим, Словени на просторима под влашћу Данила Галицког, савременика Александра Невског, који је са европским сусједима римокатолицима ступио у савез против Монгола, су преведени у римокатолицизам, Литванија и Пољска су потпуно асимиловане и потом преостале западне  територије.

Активизам папске мисиje међу православним Словенима је од средњег вијека католичка константа. Резултат унијатске мисије је и Брестовска унија 1595-1596, на простору литванско-пољске уније, када је Православна црква Украјине признала папу као поглавара и раскинула однос са московском патријаршијом. Дошло је до дугогодишњег рата православних и унијата, украјински православни Козаци су се после полувјековних борби 1654. године ослободили папско-пољске окупације и присајединили Русији.

Битка на Куликовом пољу 8. Септембра 1380. године, Куликовсак битка, је кључна у руској историји против Татарске Златне Хорде, почетак распада татарско-монголског царства, а уједињења Русије у руску царевину. У 16. вијеку Цар Иван IV Васиљевич Грозни, који је ујединио руске Кнежевине у царство, 1551. године је уништио Казански Канат, а 1556. Астрахански Канат, и читав ток Волге је припао Русији, али је Кримски Канат је остао у власти турског Султана. Крим је коначно ослобођен и припојен Руском царству 1783. године.

kameraden

Стратешки евро-исламски војни савез против православља је активиран и када Царкса Русије била најмоћнија, када је излазила на сва мора, од Аљаске до средоземља. Војни савез европљана и муслимана против православних се потпуно отворено показао у Кримском рату 1853–1856. године, када је европска алијанса са Турском напала Царску Русију, Турски Калифат, Енглеска, Француска и Аустро-угарска царевина. Повод Кримском рату је такође био вјерски сукоб, али не православних и муслимана, већ православних и римокатолика око права богослужења у Јерусалиму на Христовом гробу и другим светим мјестима у Палестини.                                                                                                                                                                                                         *                               Јачањем царске Русије и слабљењем Османског царства православни народи Балкана су ослобађани турског ропства, што је значило и процес повезивања са православним руским царством, ослобађање Константинопоља и Јерусалима, Васкрсење Византије. Али, и Византије од Босфора до Аљаске, Васељенског византијског царства и у географском смислу. Угрожене су биле неправославне старозавјетне и папско-протестантске политичке војно-вјерске мисије, због чега атланска алијанса активира револуционарне анархистичке покрете који ефикасније продриру у простор царске Русије и велике монархије евроазијског копна, као и турског Калифата.

11988499_10206321318626071_3029156912100976041_nВелики рата је био и велика светска револуција. Познато је поријекло пројекта револу- ционарног свргавања царске власти у Русији. После рушења царске Русије евроатланска база на Босфору исламског предзнака није била потребна, ни Калифат као монархистички пандан руској царевини, а као савезник руске царевине више није имао руску подршку. Следеће године после Октобарске револуције у турском Калифату је започео револуционарни војни преврат, под командом Кемала Ататурка новог евроатланског савезника. Калифат је званично укинут 1924. године, када је свргнут последњи Калиф и проглашена република Турска; од када успостављање турске самодржавне суверености евроамерички пакт контролише војним превратима `секуларистичке` евроатланске турске армије.

Као све револуције и револуција у Турској је била покриће за племенско-вјерски обрачун. Исламска инквизиција је и у револуционарном руху извршавала офанзиве `стратешке дубине`, стварања `чисте исламске територије` од православних народа. Ататуркова армија је извршила геносцид над Јерменима, геноцидни погром и прогон Грка, и других `неподобних` племена. После Првог свјетског рата и потискивања османске окупационе власти са подручја Грчке отаџбине, грчки народ под војно-револуционарном турском влашћу трпи геноцидне погроме веће него за вријеме османског ропства.

У ослободилачком рату после пораза код Смирне 1922. године Грци су доживјели националну катастрофу, познату као „Велика катастрофа`. После неуспјешног ослобађања Константинопоља 1922. године Грчка губи многа ослобођена подручја, а грчко становништво из Мале Азије и Источне Тракије је протјерано. Грци у Малој Азији и Цариграду су протјерани јер су били савезник грчког ослобађања отаџбине, а није било стратешки партнер атланском пакту у контроли босфорског пролаза против православне Русије. Први пут у историји древни хришћански градови у Малој Азији су остали без православног становништва. Протјеривање Грка из Цариграда је спроведено етапно од успостављања европског протектората. У Цариграду је живјело до половине прошлог вијека до двјеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. (У Великом рату, кад је  над Јерменима извршен је и геноцидни погром над православним Србима од стране римоактоличкох војног савеза, такође непосредно после ослобађања Срба од отоманског ропства – православне Краљевине Србија и Црна Гора утопљене су у вишерелигиозни масонски државни пројекат Краљевину Југославију, са супарничким прозелитским програмом превођења православних Срба у римокатолицизам)

После Другог свјетског рата Турска се сукобила са Стаљиновим Совјетским савезом око разграничења територије јерменске отаџбине, a коју је после турског геноцида над Јерменима Лењинов Совјетски савез поклонио Турској. Сукоб је био повод ступања Турске у НАТО и проширења НАТО савеза. Савезништво НАТО и ислама је активирано у блоковском сукобу евроамеричке алијансе са СССР-ом, и сувереним државама евроазијског копна, то јест пошто је Совјетски савез успоставио `царски` центризам и прекинуо `продају` руских земаља. Евроамеричка алијанса је активирала савез са исламским племенима против руског совјетског `царства`. Кемалистичка секуларистичка Турска је постала катализатор атлантистичких `исламских` интереса у средоземљу, и `корисник` комбиноване технике исламског и револуционарног терора по НАТО стандардима.

n_74987_1

Од Другог свјетског рата исламска `инквизиција` је активирана и до данас је развила пуну освајачку офанзиву `новоосманизма`. Рушењем Совјетског савеза `несврстани` арапскски блок је изгубио `сврху несврставања` и постао непријатељ напредовању програма сврставања и консолидовања евроамеричког фронта. Атлански пакт активира исламски интервенционизам и свргава арапске `социјалистичке` суверене, религиозном револуцијом разара арапске соц-религиозне рајеве `несврстаних`. Свједоци смо евроатланске контроле курса ислама на Истоку, као турско-евроатланске кампање на Балкану, покушаја пуча у Турској за свргавање демократски изабране власти. Сјетимо се изјава Ердогана на окупираном Косову и Метохији, приликом посјете турским трупама у саставу НАТО окупационих формација:`Косово је Турсак,Турска је Косово`; или приликом посјете федерацији Босна и Херцеговина: `Хрвати у Босни имају Загреб, Срби Београд, а муслимани Анкару`. Али, Ердоган је означен као колатерална штета. Да ли због руско-турских енергетско – економских пројеката, или слободног проласка Босфорским мореузом руских разарача?

r_14646002358

Од оснивања НАТО пакта, до првог неуспјелог војног пуча и рације у НАТО америчкој бази у Турској, спроведене од турске полиције због НАТО организације војног пуча против легалне власти, (прве рације у НАТО бази од оснивања НАТО), Турска је била НАТО штит на Истоку. Да ли ће то бити прекретница или прекид НАТО-турских односа? Да ли ће сусрет Путина и Ердогана одржан непосредно након неуспјелог НАТО преврата, бити споразум и нормализација турско-руских односа? Да ли ће Ердоган прихватити америчку подршку и опрост што пуч први пут није успјео, што се продужио у агонију, у самостално одлучивање о судбини своје суверености, и исчекивање великог инквизитора?

 Турска са јединим `савезником` Азејберџаном, без НАТО или руске подршке се не може одбранити од поробљених народа, сусједа и свијета, а чиме је и опасније оруђе атланске алијансе. `Латини су старе варалице`, говори српска епска пјесме, али нас историја учи да нису само `лукавим латинима` спремни на кривоклетство. Важно је зато сјетити се и стихова митрополита и господара Црне Горе  Петра II Његоша у Горском вијенцу, чија је владавина означена борбама и преговорима са турским османским окупатором, ријечи Кнеза Јанка владики Данилу уочи сусрета са Турцима ради могућег договора:

Трговац те лаже са смијехом,
жена лаже сузе просипљући;
нико крупно ка Турчин не лаже!`

БОЛЕСНИК НА  БОСФОРУ  И  БАЛКАНУ

Eugène_Ferdinand_Victor_Delacroix_012

Турска није само у вријеме Источног питања била ‘болесник на Босфору`, већ од заузимања првог важног византијиског града Бурсе 1326.године, који су Турци Османлије прогласили за престоницу.Турски Калифат не би био успостављен на Босфору и Балкану без посредне и непосредне подршке римокато- личке Европе. Напредовање муслиманских племена у освајању византијиског царства, од првог значајног продора Турака Селџука у Византијско царство битком код Манцикарта 1071. године, подстицано је слабљењем Византије деценијским ратовима са Персијом, грађанским и крсташким ратовима који кулминирају крсташком окупацијом Константинопоља.

Битка код Манцикарта је омогућила долазак муслимана на малоазијски потконтинент и образовање исламске државе Иконијског султаната Рум. Можда је значајно навести и податак да су се Нормани под  вођством Урсела од Бајела, који су били дио византијских војних трупа, без учешћа у бици  повукли на почетку битке.  Кемалистичка Турска прославила је 1971. године битку код Манцикарта великим празником после девет вјекова што указује на континуитет мисије исламске државе, али и евро-иламског савеза чега је симбол `савремена` Турска.

Прије и послсе битке код Манцикарта римокатолички владари су подстицали исламске владаре на ратове против Византије. Цар Фридриха I Барбаросе (1152-1190), ) је подстицао Султана Килиџ Арслана II (1155-1192). на рат против Цара Манојла I Комнина (1143-1180) ( јер је Цар Манојло постигао мирољубиве односе са Султаном Килџом, да је Султан обећао да ће вратити Византији одређене окупиране градове). Султан Килџ је поразио војску Цара Манојла битком која се сматрала  већим византијским поразом него код Манцикарта.

Цар Хенрик VI син Фридриха Барбаросе је захтијевао територије на Балкану код Солуна и Драча. Хенрик је маја 1197. године оженио свог брата Филипа Швапског кћерком свргнутог цара Исака II, чиме је стекао право да се бори за престо у Цариграду као покровитељ Исакове породице против Цара Алексија III. Дакле, и у средњем  вијеку европска алијанса је подстицала опозиционе политичке покрете, конкуренте круне, као и данас, да би остварила политички монопол или војну доминацију.

domenico-robusti-called-tintoretto-1560-1635-the-crusaders-conquest-constantinople-in-1204-domenico-tintoretto-the-second-conquest-the-capture-of-constantinople-in-1204Улазак исламске војске на европкси континент почетком осмог вијека, када су Арабљани заузели Сеуту, а потом прешли на Пиринејско полуострво 711. године, заузимајући већи дио полуострва, такође је омогућено савзом са хришћанском властелом у Сеути која је позвала исламску војску у помоћ против противничке династије у борби за престо. Продор Мавара у Француску је заустављен битком код Поатјеа 732. године. Ослобађање Пиринејског полуострва, `реконкиста`, започело је 718.године ослобођењем Галиције и Леона, а завршило се протјеривање исламиста са полуострва 1492. када је освојен Гранадски емират, последње исламско упориште у Европи, 40 година пошто су Османлије освојиле Константинопољ.

Исламска војска није могла да угрози важне центре византијског царства до крсташког освајања Цариграда 1202.године, када је Константинопољ освојен и опљачкан, и после полувјековне окупације остављен османском освајачу. Продор Турака Османлја на Балкан такође је проузрокавоано латинском полувјековном окупацијом и пљачком Цариграда. Косовсак битка 1389.године  је такође условљена притиском латинске Европе на православне српске кнежевине. Косовски бој је био одбрана од османлија, али и одговор на ултиматуме латинске Европе. Косовски бој није првенствено био одсудна одбрана од османског освајача већ опредјељење за завјет очувања и одбране отачаства и вјере предака од латинског кривовјерја.

Политичкој и медијиској манипулацији претходи манипулација на нивоу архетипске историјске и митске свијести народа. Југословенско стогодишње `спиновање`српске историјске свијести учитавало је преиначено православно предање Косовског завјета, као жртве и оданости средњовјековних српских витезова у одбрану Европе, да би опстао папизам и ватиканске ломаче ‘хришћанске’ Европе. Популарна представа о послању Срба као браниоца европске цивилизације од азијатских хорди дио је колонијалне културне пропаганде у процесу европских интеграција, упаковане у романтичарски миље англосаксонског епа, која и после геноцидних погрома европске алијансе над српским народом налази присталице међу Србима.

Страдање Срба у турском ропству је школски примјер католичког коришћења исламске `инквизиције` у прозелитизму према православнима. Хрвати, хибридна политичка нација, креирана у политичком програму католичког колонијализма на православним Србима, папском пропагандом је промовисана као`предзиђе кршћанства` према Истоку, а српски муслимани, у народу прозване `потурице`, као `хрватско цвијеће`. Као поданици Калифата српски муслимани су под исламским знамењем са римокатоличким крижарима вршили погроме православних сународника у свим европским освајачким офанзивама на Балкан и Исток.                                                                                                                                                                                           Европска алијанса је у вријем османског Калифата контролисала битни средоземни поморски промет. Примјер је битка код Лепанта 1571.године, највећа поморска битка против османске флоте, стратешки важна као одбрана Константинопоља 1453.године,  али по обиму и бројбости галија већа посебно са османске стране. Када је Турска битно угрозила промет у средоземном мору, у току борбе око Кипра, сукоб се развијао, папа је сазвао `Свету лигу`- крсташки поход и савез европских држава, који је за пет сати поразио османску флоту. После пораза османске флоте у средоземљу није постојала војна препрека која се могла супроставити флоти `Свете лиге`, али са Калифатом је склопљен сепаратни мир. Наиме, настављен је стратешки евро-осамнски савез подјеле средоземља као у освајању Константинопоља и Јерусалима.

Османска освајања Балкана су контролисана на католичким границама, заустављана на подручју насељеном православним народима, и гдје римокатоличка мисија није имала значајне мисионарске центре. Римокатоличке државе су одбрањиване од исламских освајања или после краће окупације ослобађане, а муслиманска војска потискивана на територије православних народа. Када су јула 1556. исламски освајачи заузели Костајницу пробојом границе на ријеци Уни, и приближили се Загребу, турска војска је напала бедеме Загреба али је потиснута и побијеђена од њемачких крсташа и српских Краишника у служби `круне`. Јуна 1593. године Хасан Паша, султански намјесних за Босну, са тридесет хиљада војника покушао освојити католички стратеши центар Сисак, али безуспјешно, туркса војска је зато по Посавини спаљивала српска села и поробљавала православни народ. Аустијска војска је поразила турску војску и убила Хасан Пашу, ослобођена је Петриња, од када османска војска није озбиљније угрожавала Загреб и римокатоличке центре у Босни.

У другој османској опсади Беча 1683. године турска војска је поражена и католичка коалиција је прогањала скоро до Солуна, а после исламске контраофанзиве турско-европска граница је успостављена на православно-римокатоличким границама, Карловачким миром 1699.године , и ако су се Срби придружили борбама аустријске војске. Али, зато је дошло до великог избјеглиштва Срба 1690. и 1742. и 1791.године због турске освете због учешћа Срба у војној офанзиви европске алијансе на османски Калифат.  Србима пребјеглим на територију католичке краљевине `гостопримство` је условљавано регрутовањем у стајаћу граничарску војску у одбрани од османског освајача. Притом, прозелитизам према православнима је вршен и када су учествовали у заједничкој борби са римокатоличком војском против исламских освајача. Српским патријарсима када су по уласку на територију римокатоличке Европе постављени прозелитски услови превођења Срба у римокатолицизам, условљавањем основних животних потреба.

1969326_783248595031258_8995521723577088558_n

О европској употреби турског болесника на Балканау сликовито говори писмо црногорског митрополита Петара II Његошa британском дипломати. Његош је оптужио европску политику да је непријатељ рода православнога чија сабља `и мртву турску руку држи под нашим грлом`. Коришћење исламске `инквизиције` на Балкану је данас идентично као у вријеме Петра II Његоша. Најамничка стратегија ступања у НОТО, коју заговара црногорска партија на власти, не може бити гарант црногорске границе од исламског освајања, напротив. НАТО наступа са исламским стратешким савезником, као иструментом офанзивних операција, а који је на Балкану као и у вреијеме Калифата примарно албански фактор. НАТО поступа према историјском колонијалном контнуитету и својој глобалној стратегији, активира албански `елемент` као у Македонији или албанизацију Црне Горе.                                                                              *                                                              У току Првог свјетског рата, после револуционарног рушења Цaрске Русије, када је Калифат постао баласт на Босфору атлантистичкој стратегији, Британски војни савез је за двије године војно савладао отомаски отпор и освојио простор Леванта и Ирака, убрзо је освојена и Анадолија, а на крају рата француска и британска војска је освојила и окупирала Цариград.  Великим ратом је окончана власт Калифата и независних исламсих држава, што јасно показује иструментализовану сврху ислама у   евроатланској геополитичкој стратегији.

Период привидног деактиварања евро-исламског стратешког савеза у току Великогм рата и између два свјетска рата представљао је континуитет исламско-евроатланску стратегију. Као и средњовјековни крсташки походи, британски напади на Турску у Великом рату и послератно окупирање Константинопоља као мјере `арбитрирања` у сукобу Грка и Турака, стратешки су сукоби саглашавања у подјели територије православног народа. Британска окупација Константинопоља и заузимање босфорског мореуза, а потом `препуштање` Турској поновљена је срењовејковна латинско-исламске стратегија подјеле византијског царства.

Евроатланска алијанса после укидања Калифата користи `босфорског болесника` на нехуманији начин; реанимира и анестезира `мртваца на Босфору` према политичким потребама, оставља га у агонији амбиција минулих времена, доводи  у стање револуционарно-религиозне растројености, племенско-политичке острвљености на све иноплемене и иновјерне народе средоземља. Поготову је данас Турска тежак `болесник на Босфору`, мртвац који се распада, Турска која трули, гладна непокорених неисламизованих народа, као њен атлантистички прекокеански пандан у вампирској вавилонској агонији америчког сна, што похлепно прождире планету и  човјечанство.

АМЕРИКАНИЗАМ  И  ИСЛАМИЗАМ

12072761_1636115843306789_8987633470045023970_n

Поједностављен приступ главним религиозним категоријама постхришћанског периода може изгледати као политичко поједностављивање, али сврха појаве ислама јесте политичко поједностављење монотеистичких и многобожачких религија ради постизања племенско-политичког јединства, као што је то сврха појаве папизма, а касније протестантизам. Као што је протестантизам практични и генерализовани папизам, `ратерећен` религиозног ритуализма, упрошћени континуитет библијског предања, тако је и ислам варијанта упрошћеног ванхришћанског старозавјетног новомесијанизма. Ислам је својеврсни источњачки протестантизма, реформација у односу на библијски старозавјетни јудаизама; који је требало као упрошћени монотеизам да потисне православље као `конкурента` старозавјетном месијанизму и европском папизму.

Исламизам је у политичком смислу источњачки американизам, религиозно-револуционарна идеологија Истока, рушења старог и изградње `новог свијета`. Источна варијанта религиозне филозофије прогреса, америчко-азијског типа, под маском орјенталног религиозног ритуализма. Као што је будизам био атеистички раскид са далекоистичним традицијама дуалистичких религија, ислам је представљао политичко-племенску упрошћену универзализацију библијског предања.  Орјентални начин примјењивања принципа прогреса на религију, који је због друштвеног наслеђа источњачке патријахалне и кастинске традиције задржао државне форме сталешке хијарархије, као што је Калифат.

Право лице ислама се показало после укидања Калифата и аристократских сталежа који су успоравали и спречавали процесе разграђивања културно-историјског наслеђа и континуитета друштвених форми живота, као и племенско сукобљавање и раслојавање. Одбацивањем неисламских својстава ислам се потпуно политички поклопио са евроамеричком освајачком идеологијом прогреса, од укидања Калифата у Турској, до данашњег исламског активизма Исламске државе – ИСИЛ. ИСИС, ДАЕШ, како су је све именовали њени атлантистички креатори.

Ислам и протестантизам се програмски подударају у интепретацији и тумачењу старозавјетног предања, поготову упрошћеним култним односом према Светом Писму. У протестантизму важи принцип `само Писмо`, – `сола скриптура`, а у исламу Куран, као основа вјере, што данас посебно заговара Вехабизам, а који је опет `преформулисани` Салафизам итд. Руковођење Писмом без духовног предања је управо наслеђе старозавјетног племенско-политичког тумачења библијског пророштва о доласку Спаситеља као подршке у племенско-политичком планетарном престижу, потврди историјско-племенског права на политички и вјерску васељенску власт.

Програмске узрочно последичне процесе исламизма и протестантизма можемо историјски препознати у исламском однос према ликовном приказивању божијег лика, схватање ликовне вјерске умјетности, који се касније јавио у протестантизму упрошћавањем хришћанског предања. У византиском царству појава иконоборства се јавила у вијеку појаве ислама, под утицајем исламске репродукције старозавјетног учења. Цар Константин V иконоборац, који је забранио ликовни приказ Спаситеља и светаца, подизао храмове без живописа, само са насликаним крстом, религиозно- идеолошки је први `протестантски` Цар.  Исламска и протестантска погрешна тумачења библијске традиције прогресивно се умножавају према политичким плановима. Такође, политичке узроке и последице протестантске теолошке теорије `предестинације` – предодређења, сличне исламском схватањум судбине – кисмета, историјски можемо пратити од крсташких ратова до данас, у евроатланском колонијалном креирању поретка надређених и подређених и надређених народа.

Да ли нам таква исламска и протестантска продукција старозавјетног предања указује да је у подстицању исламског империјализма, и стратешког савезу латина и муслимана у освајању православне Византије, а касније Царске православне Русије, потискивања православља као негације старозавјетног новомесијанизма, посредовала политика новог номадског племена хришћанске ере, прије педесет година `беземљаша`, а данас у ослобођеној отаџбини координатора евроатланско-исламских односа на Блиском истоку? Планетарно племе покретније од исламских номадских племена, које после двије хиљде година побјеђује и протјерује арапска племена, и обнавља отаџбину у сред `маварског мора`.

1465725513_medium____________________0Данас су и европски народи препуштени исламској инвазији што указује на ваневропски племенско-племенски чинилац који користи исламски фактор на Истоку и Западу. Свакоко, и на сукобљеност европских племена и држава, `старе` континенталне Европе и `старих` евро-острвских евроамеричких племенских савезника. Наравно, и на стечене сратешке племенске и политичке, религозне и ратне савезе, на вјерску и националну конспирологију конвертита `кетмена` и скривене стратегије система атлантистичке империјалне моћи –  од обавештајних османских, до древних старозавјетних служби божијих и политичких, од доктрине Долмеха, преко младотурских и младобосанских револуцинара, до кабалистичких креатора катаклизме `старог` византијског хришћанског свијета и изградње `новог свјетског поретка.

НОВООСМАНСКА  АМЕРИЧКА  ИНВАЗИЈА

12107044_1557220801273613_6579385216680363152_n

После Другог свјетског рата атланска алијанса наступа у војно-вјерском савезу Ватикан-Вашинктон, у стратешком програму рушења Берлинског зида као `гвоздене завјесе` источног фронта великог евроазиског копна. Стратешки савез којим папизам остварује своје суштинско и пуно назначење: папизма као евроатланског месијанизма. Нова Венеција на Атланском океану је покренула највећи крсташки поход на `велико копно` и нови Константинопољ – Москву, а у старом стратешком савезу са исламском инквизицијом, у папско-протестантској перспективи крсташких похода стварања атлантистичког свијета.

Највидљивија послератна атлантистичка `новоосманска` употреба ислама је НАТО-турска окупација половине територије Кипра 1974. године, када је и промовисан политички појам ‘неоосманизам’. Петнаест година после освајања независтности од Британског Краљевства 1960. године извршен је НАТО напада и турска окупација Кипра. Острво образац историјског исламско-латинског стратешог савеза и супарништва у средоземљу, а маргинализовања матичних православних народа и држава, од средњовјековних крсташко-османских освајања, до НАТО-турске трговине територијом Кипра, као и Константинопоља.

Мета евроатланске окупације је потом била Југославија и православни Срби, чланица НАТО савеза али  са православним Словенима на Балкану, вјерским и историјским савезницима православне Русије. У комунистичкој Југославији политички је било забрањено помињање `неоосманизма` и исламизма. У том периоду Турска је била знатно војно слабија, и пошто је била чланица НАТО са позиције југословенске `званично` несврстаности се могао нападати ‘неоосманизам’ као турска политика. Политика Југославије, као `незванично` чланице НАТО, чинила је са Турском дио НАТО структуре према СССР-у, руководила се програмом ‘титоистичке трилатерале’ што је значило и афирмисање југословенске муслиманске нације и теритирије.

imgiiIMsdРаспадом Совјетског савеза расформирана је и Југославија као вјерски и племенски некомпатибилан НАТО социјалистички сателит. Алијанса је активирала исламски тероризам у Босни и Херцеговини, Косову и Метохији. Војне `интервенције’ алијансе на Балкану, бомбардовања Републике Српске, Србије и Црне Горе, су вршене поводом `заштите` наводно угроженог исламских интереса и народа. Ратни распад Југославије је вршен редослиједом средњовјековне крсташко-католичке стратегије. Ватикан је са Њмачком, европском крсташком војном силом, признао и прогласио независност Словеније и Хрватске, републилка римокатоличких народа, а потом су подстакнути муслимани у Босни и Херцеговини у нападу на православне Србе. Као и у офанзивама Вермахта муслимани су са римокатолицима активирани и у рушењу социјалистичке Југославије против православних Срба. Од почетка југослоавенског вјерског грађанског рата био је активан и албански исламизам, албански официри су ратовали у хрватској војсци против Срба у Српској Крајини, а хрватски бојовници са албанским терористима против Срба на Косову и Метохији.

Као у СФРЈ и данас Трилатерала канцеларији у Србији налаже да према политичким потребама пропагандно прикрива или појачава опасност од ислама. Будући да су Срби протеклих година увидјели очигледну офанзиву и експанзију ислама, канцеларија Трилатерале је задужена да пажњу Срба преусмјерава на Турску као историјског непријатеља, што код просјечног Србина буди јасне асоцијације, гард према `јединим` геополитичким непријаељима Турској и Њемачкој. Србима је понуђено психолошко пражњење, привид стратешке позорности, док Уједињени Емирати и Катар, финансијери глобалног исламског екстремизма, поткупе Србе и купе остатак Србије.

Данас по задатку `многи` пишу о неоосманизаму, 40 година после појаве неоосманизма. Као што су у вријеме рата у Босни и Херцеговини у парламенту БиХ посланици СДА тактиком трилатерале ликовали да ће Босна бити Турска, као што је то театрално изјављивао Ердоган, а после пола године подвргнут  `савезничком` свргавању. Завршени су пројекти ИСИЛ-а на Балкнау, `самопроглашена` држава Косово, муслиманска држава БиХ, а планирају завршити исламском окупацијом остатка Србије, Црне Горе и Републике Српске, средњовјековном историјском подјелом Балкана између крижара и Калифата.

11210439_10207394301635304_203077097961318379_nЕвроатласнка унија условљава полуокупирану Србију признавањем државне независности балканском ИСИЛ-у на дијелу властите окупиране територије, а зато НАТО неће организовати нападе исламских теорориста и муслиманских миграната на Србију. Због стратешких интереса на Блиском истоку и `источном фронту` Трилатерала планира да Србију, Републику Српску и Црну Гору испоручи балканском ИСИЛ-у. Медијском мантром неоосманизма постигнут је пропагандни психолошки ефекат код многих Срба, припрема трилатералног терена за распарчавање Србије, Црне Горе, и укидање Републике Српске. Потрошачи западне пропаганде закључују да је `новост` о новоосманизму тачна геополитичка анализа, а заправо медијском манипулацијом препознају ефекат `већ виђеног`протеклих 30 година. Није ислам, него неосманизам, није шија, него врат, а неоосманизам је само карика у исламском ланцу којим атлантистичка `анаконда` као и `ракетним штитом` опкољава православну Русију.

Шта трилатерала постиже таквом пропагандом? Преко пропагандног напада на Турску Србима се даје психолошко задовољење потребе одупирања очигледној најезди ислама. Користи се српска политичка историјска инерција мржње према ‘јединим историјским’ непријатељима Турској и Њемачкој, а планирано се превиђају прави креатори антиправославне политике. Медијским нападом на Турску и потенцирањем на неоосманизму као појави турске империјалне политике амнестира се ислам као идеологија и иструмент атлантистичког војно-вјерског империјализма. Турска таквом пропагандом не губи политичке позиције, а Саудијиска Арабија, Емирати, Катар, главни финансијери ОВК на Косову и Метохији, и џихада у Босни и Херцеговини представљени су Србима као `орејнталисти` који долећу на летећим ћилимима, чудотворци са чаробним лампама, а не као муслимани.

1625487_1616857591916297_752518772863966522_nТрилатерала је поручила Емиратима да су добили оно што су платили, независно Косово, као и европски сарај – Сарајево, а да плате за остатак Србије и заврше посао. Велики атлантистички медијски маг пордучује  исламском нафтном магнату: – Дајте Србима да путују и купују, већина Срба ће заборавитим Косово и Метохију, Војводину и Шумадију, Срби Србе преко Дрине и Дунава, а вјеру продати за вечеру. Узећете и остатак Србије, и Црну Гору, покушавамо да укинемо Републику Српску. Главни град османске Србије биће `Београд на води`, Србија ће бита насељена муслимански мигрантима, али Израел не дирајте. Добили сте довољно, а радимо на томе да добијете Чеченију и Кашмир.

–  Израел је објекат наше вјековне религиозно-освајачке опсесије, плод папско-протестантских интепретација библијиских предања, усмених и писаних, кажу `слободни мислиоци и зидари` папско-протестантског, секуларистичког и квазистарозавјетног вавилонског атлантистичког свјетског поретка.  Заправо, сублимата болесног богословља и масонских мистерија, чији најмрачнији дио чини теолошка теорија успостављање библијиске ‘правде изабраног народа’ на библијиском Блиском истоку – мјесту Армагедона, коначног библијиског обрачуна, гдје ће страдати отпадници, а `златна милијарда` изабраних наслиједити хиљадугодишње хилијатичко царство земаљско. Златни број и сабор до којег се дошло `старозавјетним пророчким` прорачуном протестантске предестинације, у пројекцији папске непогрешивости и перспективи римокатолико-реформаторског хилијастичког религиозног фантазма.

Пише, Огњен Војводић