Срби и Руси

Радмила Тонковић: ДЕСЕТ СРПСКИХ ГЕНЕРАЛА ПРЕДВОДИЛО РУСКУ ВОЈСКУ У ЈЕДНОЈ БИЦИ!

У саставу императорске руске армије под командом фелдмаршала Михаила И. Кутузова ратовали су српски генерали – Георгиј Емануел, Јован Шевић, Јован Адамовић, Никола Вујић, Илија Дука, Петар Ивељић,Никола Ивановић де Прерадовић, Михаило Милорадовић и по новим веома храбрим истраживањима неколико српских научника, и сам Михаило Кутузов.

СРБИ У БОРОДИНСКОЈ БИЦИ

Мало је познато, да је у чувеној Бородинској бици у оквиру руске армије  учествовало и борило се 10 српских генерала и неколико стотина српских војника-добровољаца. То нимало не чуди, ако се знају историјске чињенице, да је велики број Срба у 17. веку имигрирао у Русију бежећи од турском терора и зулума, а тај први талас је био највећи и најјачи из српске Херцеговине, Црне Горе и јужних делова Србије, где су Турци над локалним становништвом проводили невиђен терор.

Одмећући се у хајдуке и убијајући Турке они су пред осветом бежали у братску православну Русију и тамо остајали да живе. Њихови потомци су као представници другог и трећег поколења имиграната у Русију у 18. веку у време владавине Петра Великог били добровољци у рату против Наполеона, у славној Бородинској бици. У саставу императорске руске армије под командом фелдмаршала Михаила И. Кутузова ратовали су српски генерали – Георгиј ЕмануелЈован Шевић, Јован АдамовићНикола ВујићИлија ДукаПетар Ивељић,Никола Ивановић де ПрерадовићМихаило Милорадовић и по новим веома храбрим истраживањима неколико српских научника, и сам Михаило Кутузов.

О самој Бородинској бици се данас зна скоро све, док се о Србима добовољцима у овој бици мало зна.Међу српским генералима свакако је најпознатији Михаило Андрјевић Милорадовић (1771-1825.), херој руског Отаџбинског рата 1812. године, који је командовао централном позицијом Бородинске битке. Потомак емиграната старих српских племића из Херцеговине родио се 1. октобра 1771. године и праунук је  Михаила Илића Милорадовића, савременика и саборца цара Петра I, док је његов отац Андреј Степановић Милорадовић био намесник Черниговске губерније.

(Велики део Срба је тада управо имигрирао у овај део Малорусије (данас Украјина) и заузимао веома важна и истакнута места добивши од цара и имања; велики број их је у улози добровољаца учествовао у Руско-турском рату на страни нове Отаџбине Русије и данас у Русији и Украјини цели топоними носе српске називе – нпр. област Нова Сербија (данас Кировогрдаска област у Украјини) је била насељена Србима, чије се градови заву по српским градовима одакле су емигрирали –Сомбор, Вршац,  Бела Црква,  Панчево, Сланкамен, Београд…и у њима живе потомци српских имиграната).


Генерал Михаило  Милорадовић је био частан и храбар, доказао се у борбама и веома волео своју војну професију – учествовао је у 52 битке и прославио се на Бородинском пољу у Отаџбинском рату 1812. године и био најомиљенији и најбољи ученик генралисимуса Александра Васиљевича Суворова. Командовао је десним крилом 1. армије и успешно гонио Французе до границе Руске империје, а затим учествовао и у походу иза границе до заузећа Париза. За велике војне заслуге је добио титулу грофа Руске империје. Био је војни гувернер у Кијеву и генерал-гувернер Санкт-Петербурга.

У младости се школовао у Немачкој, где је слушао предавања класичне филозофије  код Имануела Канта и у Француској, где је био представљен краљу Лују XVI  и Марији-Антоанети. Спасао је великог руског песника  Пушкина од протеривања у Сибир и, иако је био у тесним пријатељским везама са декабристима, какве ли животне ироније, сам је погинуо од руке руског декабристе Каховског 1825. године на Сенатском тргу у Санкт-Петербургу, ипак „срећан, што је пуцао племић, а не обичан војник“, како је на самрти изјавио.

Проф. Радмила Тонковић (Москва)

Back to top button
Close
Close