Прота Манојло Грбић

Прота Маноjло Грбић (1844–1899) jесте jедан од наjзначаjниjих писаца србске црквене историjе, човек коjи jе у своjим радовима изучавао црквену прошлост Воjне Краjине, тj. Срба у Епархиjи горњокарловачкоj.

 
Житиjе и сочињениjа

Рођен jе у Широкоj Кули у Лици 19. децембра 1844. године, а упокоjио се 16. априла 1899. године. И отац и деда су му били свештеници, а по породичном предању био jе 12 свештеник у мушкоj линиjи. Стари су му се у Широку Кулу доселили из Прокика. Отац Маноjлов, свештеник Марко, умро jе 1855. од колере, када jе дечаку било тек 11 година. Био jе наjстариjи од шесторо деце, а о њима jе деличмичну бригу преузео деда по маjци, Исак Прица, такође свештеник из Мекињара у Крбави. Маноjло jе помагао маjци Милици у подизању четири брата и jедне сестре, а у школи се истицао по марљивости и учењу.Основну школу jе завршио у Крбавици, а гиманзиjу и богословиjу у Сремским Карловцима. Млади Мане Грбић, свршени богослов jе од 1868. био наставник (катихета) Србске народне основне школе у Карловцу. Рукоположен jе за свештеника 1870. године. Његовим залагањем, добром вољом и преданим радом отворена jе у Карловцу 1875. године Србска учитељска школа, а Маноjло Грбић jе био њен први вероучитељ. Правом ношења црвеног поjаса jе одликован 1882., а у чин протоjереjа jе рукопроизведен 28. jуна 1892. у Воjнићу. У предавањима, у држању лекциjа долазио jе до изражаjа његов беседнички дар, коjи jе био уочљив и са амвона, у недељним и празничним проповедима. Таленат за историографско писање се код њега врло рано проjавио. Прва генерациjа коjа jе дошла после памти проту: „Био jе одличан национални радник, добар проповедник и ексхортатор“. (Радослав М. Груjић, 1925.).

Чланке различите тематике, од верско-моралних, верско-дидактичких, литерарних и оних историjске садржине штампао jе по свим црквеним листовима свога времена као што су: Србско-далматински магазин, Истина, Гласник Православне далматинске цркве, Летопис Матице Србске, Бранково Коло, Србски Сион, итд.

Од његових радова строго историjске садржине издваjаjу се: Униjа у Тржићу и погибиjа попа Николле Гаћеше 9. (21.) jуна 1820, Истина – лист за богословску науку и пастирску праксу, Задар 1888, стр. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Повjестница православне (србске) обћине у Карловцу, Србско-далматински магазин, Задар 1868, стр. 1–39; Беседа Маноjла Грбића 1889. приликом обнове цркве у Гомирjу, Глас Истине 1890. 

Карловачко владичанство

Србску историjску науку и православну историографиjу уопште задужио jе синтетским прегледом историjе Православне Цркве у Воjноj Краjини у три тома, обjављеним под насловом „Карловачко владичанство“ (Карловац 1891, 1893). Колико jе прота-историчар био скроман сведочи и поднаслов његовог дела „Прилог к историjи Србске православне цркве“, али ниjе реч о неком прилогу у коме су штампани извори коjи би будућим истраживачима послужили за научни рад, теориjе и закључивања. Приповедање у овом капиталном делу почиње од наjраниjих почетака Срба у Лици, Крбави, Кордуну, Баниjи и суседним областима (Риjека, Сењ, Трст, Горски Котар), а доведено jе до 1824. године. Дело jе настало на подстрек епископа горњокарловачког Теофана Живковића (рођен 1825, епископ од 1874–1890), ретко талентованог, продорног беседника и приљежног владике Србске Православне Цркве. Занимљиво jе поменути чињеницу како jе Епархиjа горњокарловачка имала краjем XIX и почетком XX века 330.000 становника. (Шематизам источно-православне митрополиjе карловачке за 1900., приредио Димитриjе Руварац, Сремски Карловци 1900, 210–249).http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/maojlo-grbic-2.jpgМаноjло Грбић спада у плеjаду србских свештеника коjи су стварали историjску науку о Србскоj Православноj Цркви. Живео jе и стварао у другоj половини XIX века, у времену када се управо кристалисала србска историографиjа. Као историчар из тога времена имао jе на располагању богате документарне фондове Епархиjе и Конзисториjе у Плашком. Маноjло Грбић jе као србски свештеник то добро искористио, али jе у обзир узимао и достигнућа тадашње историjске науке и историjске географиjе. Његова синтеза се развила из прегледног чланка о прошлости Епархиjе горњокарловачке штампаном у jедном од епархиjских шематизама. „Карловачко владичанство“ jе скренуло на себе пажњу шире jавности и научне критике. Подужи приказ jе саставио руски историчар Иван Савич Паљмов (1856–1920), експерт за упоредну словенску црквену историjу, а ту критику jе штампао у листу „Славjанскоjе обозрениjе“. Паљмов хвали преглед историjе Горњокарловачке епархиjе истичући како аутор даjе „врло занимљиве податке о живом настоjању пресељених Срба да непромењиво сачуваjу своjу православну веру, у виду и околностима тих нарочито неприjатељских одношаjа, коjе им jе показивало местно латинско свештенство, подбуњивано Римом и потпомагано австриjско-немачком владом и месним хрватским племством. Даље се говори о устроjству манастира Хрмња, Моштанице, Гомирjа, Марче и о важности њиховоj у историjи местне православне цркве, о организациjи православних србских епархиjа по пресељењу у ове краjеве 1690 године…“.

Грађа jе у књигама изложена аналитички, по времену епископства владика: Атанасиjа Љубиоjевића (1696–1712), Данила Љуботине (1713–1739), Павла Ненадовића (1744–1749), Данила Јакшића (1751–1771), Јосифа Стоjановића (1771–1774), Петра Петровића (1774–1784), Јована Јовановића (1784–1786), Генадиjа Димовића (1786–1796), Стевана Авакумовића (1798–1801), Петра Јовановића Видака (1801–1806) и Моjсиjа Миоковића (1807–1823). Преглед jе потпун jер jе уврстио и живот Костаjничке (1713–1750) и Костаjничко-северинске епархиjе (1750–1771), админстративно-териториjалних коjе су обухвателе православне Србе на истоку од реке Глине и на северу од Купе.

Прота као беседник
Протоjереj Маноjло Грбић jе у два маха био посланик на црквено-народним саборима у Сремским Карловцима. На jедном jе изнео подужни говор, коjи jе засебно штампан, а у коме се резимира историjска улога цркве у прошлости србског народа, православно свештенство оцењуjе у свом пастирском и националном раду, а социjални живот народа одмерава принципима Христовог jеванђеља. Говор jе важан пример разумевања србске историjе, надахнут топосима из епике, али саливено и складно изложен да се може сматрати бисером србске реторичке вештине. Прота расправља са носиоцима секуларних идеjа политичког живота, док рационалистичким странкама и политичарима предочава светоотачку еклисиологиjу. Своj говор завршава трезвено и прагматично:
„Та ако ми, Србљи, ниjесмо доста патили, онда ниjе ни море слано! И сва та патња jош нас ниjе опаметила, jош нас ево у (страначким) таборима. Та помислите, господо, шта jе наша задаћа? Ми нећемо стварати великиjех политичких закона. Наша jе главна задаћа jасна и кратка. Гледати да нам црква не прокисава, и да су нам свштеници уредно плаћени; гледати да нам школа не прокисава и да нам jе учитељ уредно плаћен – и наjкашње гледати да оно пара, што имамо по општинама, да нам се не развуче и не пропадне. То jе управ jезгра наше задаће, а све jе остало љуска. Па хоћемо ли доказати да ни то не умиjемо уредити? Та jесмо ли хришћани, jесмо ли људи? Та ваљда се нећемо одавде разићи као злотвори, као Турци или као, Боже прости, као дjеца“.

(Говор посланика проте Мане Грбића држан у седници србског православног народног црквеног сабора 11. новембра 1892. – по стенографским биљешкама, Земун 1893., стр. 39). Види се како jе Србима саветовао домаћински однос према животу и друштвеним искушењима, а не утопистичке заносе и лагариjе.

Библиотека Србске патриjаршиjе у своjим фондовима има неколико књига, за коjе са сигурношћу можемо рећи да су припадале самом проти Маноjлу Грбићу, и то због карактеристичног потписа у сврси ex librisa-а. Упокоjио се на Велики Петак 16. априла 1899., а сахрањен jе на Васкршњи Понедељак на Дубовачком гробљу поред прерано преминуле супруге Милице, рођене Узелац (1872) и сина jединца Душана (+1888)

 

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/manojlo-grbic-3.jpg
Карловачко владичанство
Место рођења и службовања jе Маноjла Грбића одредило као историчара Епархиjе горњокарловачке, односно Срба у Воjноj Краjини (Militärgrenze). У србскоj култури остао jе забележен по монументалном историjском остварењу у три тома Карловачко владичанство – Прилог к историjи Србске православне цркве. Животно дело проте Маноjла Грбића тротомно „Карловачко владичанство“, историчара црквене прошлости краjишких Срба, фигурише у србскоj култури и даље као пример систематичне књиге, за данашње укусе, можда, сувише схоластичне и „прекабасто учене“. Из тих разлога се и поjавио jедан епитом, извод, коjи jе приредио протин сестрић Стево Марковић, директор Сараjевске Женске учитељске школе: Сеобе Срба у земље аустриjских ћесара и њихове борбе за опстанак, књ. 1 и 2 (Извод из Карловачког владичанства од проте Маноjла Грбића, професора), Сараjево 1927.