Преживјели из дјечјег логора Стара Градишка: И дјеца без гроба, бацана у јаме и Саву заслужују спомен плочу

Усташа је пришао и испалио још метака, а њезина крв попрскала је њену децу која су плакала и стално викајући „мајко, мајко“! Тада су хладнокрвно покупили дјецу и живе бацили у бунар који се налазио на десном углу логора у односу на главну улазну капију.

Пошто сам преживјели логораш из логора смрти за дјецу у Старој Градишки и лично гледао како усташе убијају моје вршњаке, а затим их потрпају у колица и бацају у ријеку Саву, не знам гдје њима треба ставити плочу да су сахрањени, говори за ИН4С чича Нешо, који је имао свега 7 година када су га усташе на силу одвеле у озлоглашени логор за дјецу у Старој Градишки.

Овај преживјели дјечак, а сада чича од 83 године свједочи о ужасима које су усташе чиниле над женама и дјецом српске националности. Ствари које су им радили незамисливе су људском уму, а такође и несхватљиве да може да постоји такво исконско зло. НДХ је једина држава у историји цивилизације која је имала логоре за дјецу. Логор смрти Стара Градишка је био намијењен за дјецу српске, јеврејске и ромске националности.

„Ја могу вама причати само о оним сјећањима која памтим као дијете од 7 година, у то вријеме када сам био у томе злогласном логору за дјецу. Дубоко ми је остало памћење када су све логораше усташе довели на једно мјесто да гледају јавно стријељање једне жене код које су стајали њено троје дјеце. Она је била негдје од Славонске Пожеге. Њен једини гријех био је тај што је у својој коси сакрила дукат, кога је унијела у логор пошто су усташе при уласку одузимале све драгоцјености.

Њу су везану наслонили уз зид логора, а усташа који је касније у њу пуцао рекао нама који смо ту били да ће свако проћи као она ако случајно посједује неку драгоценост, а није je пријавио. Затим је извадио пиштољ из футроле и почео пуцати, присјећа се чича Нешo и додаје:

„Сјећам се њезиних последњих речи које је изговорила: „Јој децо моја“! Послије другог пуцња полако је клизила уз зид према земљи. Усташа је пришао и испалио још метака, а њезина крв попрскала је њену децу која су плакала и стално викајући „мајко, мајко“! Тада су хладнокрвно покупили дјецу и живе бацили у бунар који се налазио на десном углу логора у односу на главну улазну капију“.

То су моја сјећања из логора смрти која памтим цијелог живота, потресно наглашава Неша.

Иначе тај логор постојао и прије стварања НДХ који је прављен још у вријеме Аустроугарске монархије и у вријеме краљевине Југославије, да би после рата био преименован у КПД-Стара Градишка. Ту су у почетку били њемачки заробљени војници, а касније су и остали довођени на издржавање казне.

Сјећање овог човјека на монструозна злодјела Павелићевих усташа над српским живљем у НДХ само је ”детаљ” који показује монструозност усташке творевине над којом су се згражавали чак и њемачки нацисти. Недужне жртве заслужују да имају своје странице у књигама историје, као и маузолеј на свим мјестима гдје је проливена невина крв.

Преузето ИН4С