ПОТРЕСНО ПИСМО ИТАЛИЈАНСКОГ ГЕНЕРАЛА: Генерал Александро Лузано пише Мусолинију о ПОКОЉУ хрватских Павелићевих усташа – над Србима

Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном с елу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.

Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао.
У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година!

Злочин је неумесна и наивна реч. Tо је превазилазило свако лудило!

Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.
Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо.
Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!

И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Србкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили.

Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао!

Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог!

Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога!

Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили.

Спасило се само око 300 мушкарацa. Jедино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели!

А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.

Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио!

На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!

НАПОМЕНА:

После оваквих догађаја Италијанска војска стаје у заштиту Србскoг живља и протерује усташе-Павелићеве „хрватске борце“ из Истре и Далмације.

Ево наше деце – Здравко Шотра

Е, САД ИСТИНА: „Ово писмо је плод литературе и књижевне фикције, не ради се о истинитом догађају “ – кажу они који се већ дуго баве темом Пребиловаца и жртава.
„Деца су побијена 15 километара од Пребиловаца, у јами Шурманци.“
Да су на време и како треба пописане жртве и урађене књиге и брошуре о томе, бар нешто, знало би се, не бисмо дошли у ситуацију да се погрешно пренесе вест о било каквом догађају из наше прошлости. То је проблем са целокупним страдањем нашег народа, о школским уџбеницима историје да и не причамо, о нашој историји, оној правој се не учи, ништа.

Од септембра 1990. године спелеолошка организација „Зелена брда“ из Требиња почела је из крашких јама на подручју доње Неретве да вади посмртне остатаке Срба страдалих у Другом светском рату. Прво вађење обављено је из јаме Јагодњаче у Ржаном долу, где су према речима спелеолога, извадили остатке преко хиљаду жртава. Приликом вађења остатака из јаме Шурманци крај Међугорја, за 12 дана рада извађено „800 жртава, где је бачено 300 деце, а нађена је и лобања нерођеног детета“.
Следила је јама на Бивољем брду, с преко хиљаду жртава, те јама Видоње крај Читлука, где су вађени остаци монаха свештеномученика.

Пронађене остатке жртава обрађивао је Институт за судску медицину Војномедицинске академије из Београда. За свој рад спелеолози „Зелених брда“ и делатници Института добили су одликовања св. Саве 1. реда од Светог архијерејског синода СПЦ и патријарха српског Павла.

У децембру је с истим послом наставила екипа спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда, иначе чланова мобилног тима Цивилне заштите скупштине Београда. Иницијативу за наставак вађења формално су дали становници чапљинског села Пребиловци, односно Срби који су током Другог светког рата доживели тешка страдања, као уосталом и сви становници села доње Неретве. Кости су вађене из седам јама од тринест колико их, према речима мештана, укупно има: Голубинке, јаме крај села Шурмановца, јаме на Бивољем брду, Видоње крај Житомислића, из две јаме крај Хутова и Горње и Доње Кукавуше.

Целокупна акција трајала је 32 дана, а према тврдњама спелеолога из њих су изнете мошти више од 2.000 Срба. Спелеолози су овај посао урадили бесплатно, а награду месне заједнице Пребиловци уплатили су у фонд за изградњу заједничке спомен-гробнице цркве костурнице, чија изградња је већ отпочела у јануару 1991.

Са спелеолошком екипом била је и екипа ТВ Београда, под водством редитеља Здравка Шотре, као и новинар Радио Београда Ратко Никић. И они су се заједно са спелеолозима сајлама спуштали на дно јама.

На основу снимљених материјала приликом вађења костију, те сведочанстава особа које су преживеле усташке покоље у Другом светском рату, снимљена је и документарна ТВ емисија „Ево наше деце“ приказана 19. априла 1991. у 20:00 на Другом програму ТВ Београда.

Део извађених костију, остаци монаха из житомислићког манастира, сахрањени су 3. фебруара 1991. у гробницу покрај манастирске цркве, у селу Житомислићи крај Мостара. Сахрану и опело, на којем је био велики број људи, предводио је српски патријарх Павле, с више митрополита и свештеника СПЦ.

—-

http://wp.me/p1Fuk8-JQ3

9. 08. 2015. НОВОСТИ, Борба за веру, Јутјуб канал Српски родољуб, БСКМ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Преузето СРБски ФБРепортер