Писмо из Подгорице

Пише Предраг Пеђа Ковачевић

Никад ми нису биле јасне политичке манипулације пред изборе – градња, изградња, прогрес и дијељења.

Моје идеолошке ставове може да промијени само неко ново сазнање и моје сазријевање, а то не може учинити ни пресвучен асфалт, а ни кућу на поклон да добијем, јер ни асфалт, ни кућа ме не могу учинити зрелијим човјеком.

Ових дана се лично увјерих, како једна асфалтирана улица промијени политичко мишљење већине становника у истој. Већина су Херцеговци. У нашој историји важе, поред древних Црногораца, за Србе над Србима, али то од почетка потоњег рата више не важи. У Црној Гори су се лијепо прилагодили владару и постали Милогорци (свака част појединцима који се одупиру милогорштији, а има их).

Род рођени ми је примјер за то.

Неко их зове бескичмењаци, а то су у ставри људи који се не информишу, не читају, а и кад читају не упоређују два различита штива на исту тему, и чуде се онима који причају о политици, и такве зову преоптерећенима.

И онда тако наивнима дође једно прољеће 1992. године, кад букну рат и неупућенима промијени све животне токове. У тренутку останеш без благостања које си стварао годинама. Остнеш без крова над главом и некоме оставиш све што си под тим кровом створио. По принципу – кључ у руке.

Оставиш му и породичне фотографије, које је бар у знак захвалности што живи под твојим кровом, могао људски да сачува, чејакући мир, да ти их преда умјесто ормара, комода, трпезарије, дневне и спаваћих соба. Из једне урбане средине дођеш на периферију главног града мање периферије из које долазиш, годинама спаваш на војничким креветима у подстанарском стану и преживиш што свако досељеничко дијете муком истрпи.

prirodna-albanija-mapa1

Такозвана „Природна Албанија”

Преживиш на начин да се након 20 година питаш како си успио преживјети тај губитак, али преживиш. Створиш нешто своје, дође ти нови асфалт у насеље и отвори ти сасвим нове видике, а ти си прозором загледан у исток, тамо преко аеродромске писте. Спаваш на обали Мораче која припада „Природној Албанији” и сутра ћеш, опет наиван и неупућен, да се зачудиш кад ти с оне стране аеродромске писте запуца онај који је дошао да брани и уједно да ствара ту „Природну Албанију”.

А да тог неупућеног, који те критикује јер си упућен и преоптерећен, питаш шта је то „Природна Албанија”, не би ти знао одговорити.

Пише Предраг Пеђа Ковачевић

СРПСКА ИСТОРИЈА