Папа Гргур XI о вјерским приликама у средњовјековној Босни

Овај папа је босанским фрањевцима исправом издатом јуна 1372. дозволио да подигну цркве, капеле, ораторије, гробља и друго што је добро за службу „у (Угарској) такође Рашкој, Бесарабији (Влашкој) и другим крајевима који су у њиховој околини, гдје живе многи шизматици и јеретици“.


Зато је дозволио да преузму и оснују „у тргу Руднику који припада области племенитог мужа Николе Алтомановића под влашћу краља Србије два места, и у области Глажа под влашћу краља Угарске једно мјесто, и други девет мјеста у којим год градовима и крајевима поменуте Босне и Рашке и Бесарабије“, „у којим су јеретици или шизматици „, јер како каже “ не постоји ни једна дијацеза“.

Истог мјесеца папа је упутио писмо свим провинцијалима, кустодима и гвардијанима фрањевачког реда у којем описује успјех босанског викара и фрањеваца и каже да „у крајевима Босне, у којима живи мноштво шизматика и јеретика“, многе од њих су босански фрањевци преобратили.

Фебруара 1373. услиједило је писмо папе у којем говори о томе да „у крајевима Босне живе скоро све шизматици и јеретици, осим оник који милошћу божијом преобраћени“ али такође и „на границама Босне према Угарској, као и у мјесту званом Глаж и у многим другим мјестима, помјешано живе како хришћани, тако јеретици и шизматици“.

1. јуна 1373. папа је дозволио да „пошто у крајевима Босне и Влашке и око граница Угарске, у којима боравите, проповједајући ријеч божију невјерницима, обраћајући чак и шизматике на пут истине, у градовима као и у селима, у којима верници бораве, мало је плебана и ректора цркве, … такође и међу Власима шизматицима , од којих неки станују на пашњацима и под шаторима, подигну шест нових мјеста „у земљама, градовима или селима на границама Угарске око Себеша и Велике Влашке, и око граница Босне у Алшану и у Крбави, чије год дијацезе католичке или шизматичке да постоје“.

Викар и босански фрањевци упутили су 1372/73. године римској курији једну листу од двадесет три питања – „сумње“ (Dubie). У папском одговору се јасно рауликују три конфесије на подручју босанске викарије: католици, шизматици и јеретици.

О православним вјерницима на тлу босанске државе изричито говори одговор на осмо питање у којем се босански фрањевци замолили да прошире своје активности и „на границе и околину Босне, гдје је свештенство искварено и нису установљене провинције“.

Папа је потврдно одговорио „пошто у Босни са њеним границама односно укључујући земље и градове“ према његовим ријечима „живе неверници и шизматици“.

Јула 1374. фрањевци су добили дозволу да подигну своје самостане са црквама „у области Книна и Врхрике такође и Врбаса и Саве (Сане?)“, који би требало да послуже за придобијање и покрштавање „јеретика и шизматика“.

  1. године папа је дао сагласност фрањевцима да преузму цркву у тврђави Модруш у крбавској дијацези,
  2. која се налази „близу шизматика и неверника“, а у питању је данашње истоимено насеље код Огулина у
  3. Хрватској.

Обавештења папске курије показала су се као тачна. Тако су у околини Книна од XIV вијека постојали православни манастири Крупа на Зрмањи и Крка, на истоименој ријеци. У области Врхрике око горњег тока Цетине, само десетак километара југоисточно од данашњег насеља Врлике, подигнут је најкасније до 1395. православни манастир Драговић, што значи само 19 година након што је папа констатовао присуство православаца. Крајем XV вијека спомиње се источно од доњег тока Врбаса и жупе Глаж, православни манастир Ступље, затим Детлак југозападно од Дервенте и манастир Липље код данашњег Теслића. Близу границе Крбавске дијацезе изграђен је негде у XV вијеку манастир Рмањ код Мартин Брода.

На овај начин потврђена је традиција о старини православних манастира у Хрватској и Босни, а нарочито је значајно што су у питању територије са којих је кренула једна од најстаријих сеоба српског православног становништва 1530. године – Срб, Унац и Гламоч, које је насељено у Жумберку и Крањској.

Није у питању било номадско, пастирско становништво, већ су се селиле читаве породице са свом својом покретном имовином. На подручјима са којих се покренуло на сеобу, српско становништво је било староседилачко, односно нису га населиле турске власти јер су оне то чиниле тек од последње четвртине XVI вијека.

 Напомена:

  1. Шизматици су православци, како су их прозвали римокатолици након Велике шизме или црквеног раскола 1054. године.
  2. Овде се под именом Влах и Власи односи на Румуне на подручјима данашње Румуније.

Аутор: Јелена Мргић-Радојчић, Доњи Краји – Крајина средњовековне Босне, Београд, 2002.
Приредио: Борис Радаковић
Извор: Племенито, Срби у БиХ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *