Осврт сто година уназад

На дан када Ужице обележава стогодишњицу ослобођења у Првом светском рату, заједно са историчарком Весном Лучић, читаоцима нашег портал представљамо неке од података који сведоче о Ужицу и Ужичанима у том тешком периоду.

Говорећи о жртви коју је Ужице претрпело у Првом светском рату, Весна Лучић каже да је током окупације у Ужицу (а и у целој Србији) спровођена интензивна денационализација: школе су затваране, наставно особље отпуштано, забрањивани су поједини писци, укинута национална историја, укинута ћирилица (ми је данас добровољно укидамо), промењени називи улица, фирми итд. Узето је звоно са цркве Светог Ђорђа, Аустроугари су покупили све што су могли: свиње, говеда, овце, козе, коње, вуну, конопљу, коже. Реквирирана је ракија, вино, воће, бачве и бурад. Укидали су национална предузећа а мушкарци од 17-55 године су интернирани у логоре, и не само мушкарци, већ и жене и деца. Угледнији грађани су затварани а неки би за опомену били и обешени.

Весна Лучић

Према попису из 1910. у Ужицу било 6.239 становника а 1916.године 4.387. У Округу ужичком 1910. године је било 32.372. становника а 1916. године 26.005. Са подручја данашњих седам општина – Ариље, Бајина Башта, Ивањица, Косјерић, Пожега, Ужице и Чајетина, срезови који су сачињавали Ужички округ, у Балканским ратовима и у Првом светском рату погинуло је 16.113 ратника.

Сви они који су бранили Србију, који су бранили слободу, своју породицу, земљу, право на живот су хероји, било који положај да су заузимали, цивили или војници су личности које ниакда не смемо заборавити, упозорава Лучићева.Она подсећа на едукативно-документарни филм Друштва историчара Ужица “Споменици говоре: (Не) заборављени Ужичани/ке у Првом светском рату” из 2016. године, којим су историчари из Ужица желели да од заборава отргну Први светски рат, споменичко наслеђе, неке од знаменитих Ужичана у овом рату, али су и направили омаж свима онима који су у њему учествовали на различите могуће начине и тако дали свој допринос победи Србије. Подсетили смо и на заборав ком смо склони и на то да је Први светски рат био потпуно занемарен и потиснут од стране комунистичких власти, оцењује Лучићева.

Живот житеља Ужица у том период илуструје наредбама окупационих власти, наглашавајући да се из тога може стећи јаснија слика. Из наредбе аустријског генерала Хорштајна војницима, пред напад на Србију: “Браћо војници, ми ћемо се ускоро наћи у једној земљи чији је народ гори од најгрознијег варварина…. зато вам наређујем да према овој банди немате никакве милости, већ да све што је српско, уништавате и сваког, ко српски говори, без даљег стрељате. При уласку у српске градове и села дужност вам је да у првом реду похапсите све високе и најугледније личности, као државне чиновнике, свештенике и учитеље, и у присуству свих одмах обесите, из сваке групе по тројицу”.

Из наредби локалних аустријских власти:

” Понедељком, средом и петком забрањује се употреба меса за исхрану”.

” Сва вуна, која се налази у поседу становништва, мора се до суботе 10. септембра 1916. године предати код Среске команде…. (прим. писца, а ко то не уради) а сопственик ће безусловно бити интерниран… Предење сваке врсте вуне је најстрожије забрањено.”

“Забрањено је приватнима-сем војним лицима-имати гуму ма какве врсте од дана ове објаве” итд итд…
На питање који су то моменти из тог периода које Ужице не сме препустити забораву, Весна Лучић наводи да су то жртве и мука које је поднео народ Ужица и Србије и знање о последицама рата. Да је 28% српског народа страдало то јест 1. 247.435 људи, од тога два пута више цивила, него војника. Морамо памтити голготу Србије и прелазак Срба преко Албаније. Памтити и све нерођене у овом периоду. Знати да тај рат нисмо изазвали него да смо његове највеће жртве али и победници.

Зато после 100 година морамо одати почаст свима (борцима, женама, деци, старцима) који су бранили слободу и част Србије, по цену свог живота, по цену надљудских напора. У оно време су људи знали да су слобода, вера и отаџбина било је једино о чему се не преговара, каже Лучићева.

Истичући да и у Ужицу има потомака бранилаца Србије у Првом светском рату и данас, подсећа да су они били невидљиви читав један век за власт, за школске часове, за теме на писменим саставима, за емисије на телевизији и др. тако да се данас стиче утисак да их нема. И што је још тужније, многи су и заборавили да су потомци тих храбрих људи. Западна Европа 11. новембра обележава “Дан сећања” на крај Првог светског рата од 1919. године, а имали су много мање жртава него ми. Код нас се обележава као “Дан примирја” тек од 2012. године и то само у школама и неким удружењима. На националној а и на локалним телевизијама немамо адекватне програме који прате тај догађај, увиђа Лучићева питајући се “зашто сви Ужичани тог дана не носе Наталијину рамонду и зашто то није обавеза за све запослене”?
На констатацију да Србија обележава стогодишњицу Великог рата и да се тим поводом и у Ужицу подиже споменик у кружном току на уласку у град, историчарка Весна Лучић има своје мишљење и став:

Почела бих изјавом енглеског војног заповедника Филипеона који је након битке код Битоља рекао: “По завршетку овог рата треба, на Теразијама у Београду, подићи споменик и српском војнику и српском волу.” Нешто слично је рекао и Арчибалд Рајс.

Српски војник, крајпуташ, туга, мука, патња и слобода су оно на шта треба да асоцира споменик Првог светског рата.Већина историчара из Ужица сматра да је овај споменик непримерен и времену на који асоцира, као и времену данас. Богиња Слобода је раритет из Француске револуције, а богиња Велика Србија из периода након Првог светског рата и тежњи ка Југославији, облик паганизма непримерен нашем подручју и веровању.

Поред самог назива и облика споменика, сматрам да је и место на ком је постављен неадекватно за обиласке са ученицима и за обележавање Првог светског рата. А ако служи само као маркетинг за власт и пролазнике кроз Ужице, онда то тако треба и да назову, каже историчарка.
Весна Лучић, професорка историје у Основној школи “Стари град” у Ужицу, педагошки саветник и саветник-спољни сарадник. дуже од две деценије посвећена је свом послу и ужива у њему.

Коаутор је три уџбеника историје и две радне свеске за основну школу, аутор уџбеника историје и контролних вежби за пети разред (2018), као и Методичких приручника. Координирала је израду Приручника за учење о Холокаусту, а објавила је више стручних чланака у Историјској баштини и Ужичком зборнику. Члан је УО УДИ- Еуроцлио и потпредседница је Друштва историчара Ужица. Аутор је и реализатор пројеката, радионица и семинара од интернациналног до локалног нивоа. Сарађује са локалним институцијама културе и удружењима. Примери добре праксе су јој објављени у публикацијама СУРС-а, Приручнику за инклузију и др.

Весна Лучић

Са групом колега радила је на пројекту “Моји преци- мој понос” на е-твининг порталу, који повезује наставнике и ученике у школским и предшколским установама широм Европе. Колегиница Весна Костић из Београда и ја смо осмислиле пројекат, а прикључиле су нам се Драгана Бенић из Новог Сада и Татјана Хаџић Јововић, која ради у српској школи у Швајцарској, истиче Весна Лучић, за наш портал.

По њеним речима резултати пројекта су повезивање ученика из различитих школа и места, обележавање Првог светског рата повезивањем породичне, националне и опште историје и квалитетније знање о Великом рату. На основу свих показатеља током пројекта уводне и завршне анкете, теста који су радили ученици, продуката у нашој он-лајн књизи и урађених филмова, мислимо да смо успеле, оцењује Лучићева, додајући да је у септембру 2018. године стигла национална ознака квалитета за пројекат и продукте ученика.

Моји ученици су прикупили 19 прича о својим прецима у рату, са простора одакле потичу. Оно што је посредан резултат је да су и ученици који не знају ништа о својим прецима, постали свесни свог незнања и заборава, и зашто је и како дошло до тога, поносно каже она.

Пројекат је као пример добре праксе представљен на 4. међународној онлајн етв

У нашој он-лајн књизи се налазе линкови ка филмовима и прикупљене приче, па се могу погледати и прочитати на линку https://www.ourboox.com/books/moji-precimoj-ponos/.

Преузето УЖИЧКА РЕПУБЛИКА