ОКРУГЛИ СТО “СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ ДЕСЕТ ГОДИНА НАКОН ЊЕНОГ ИЗДВАЈАЊА ИЗ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ СА СРБИЈОМ“

У ОРГАНИЗАЦИЈИ СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САВЈЕТА 20. МАЈА 2016. ГОДИНЕ  ОДРЖАН ЈЕ У ПОДГОРИЦИ  ОКРУГЛИ СТО “СРБИ У ЦРНОЈ ГОРИ ДЕСЕТ ГОДИНА НАКОН ЊЕНОГ ИЗДВАЈАЊА ИЗ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ СА СРБИЈОМ“

ГОРАН КИКОВИЋ, ИСТОРИЧАР, ПРЕДСЈЕДНИК СО БЕРАНЕ ГОВОРИО ЈЕ НА ТЕМУ:

 “СРБИ АУТОХТОНИ НАРОД У ЦРНОЈ ГОРИ“

Поштовани учесници округлог стола!

 

     Бити Србин није само поријекло, то је прихватање става, обавеза и права која припадају и дефинишу Српкињу и Србина! Бити Србин је начин размишљања, начин живота, живјети морално, чувати достојанство, породичне вриједности и за исте се жртвовати, ако је то потребно.

     Породица мора бити стуб српства, као темељ за подизање неке нове генерације Обилића и Немањића. Без јаке породице нема јаког друштва, без њe нема ни јаке државе. Све почиње од нас, промијенимо себе, да би нам свима сјутра било боље. Ово су наши стари одлично знали, и то упражњавали у пракси кроз живот. Често су водили тежак живот, али су знали да је то једини начин да сачувају своје достојанство, своје поријекло и своју вјеру. Зато и јесмо кроз историју били прогањани, а тако је и данас, јер свијету (западном свијету) смета такав начин живота, смета им чојство и јунаштво, смета им понос и достојанство, сметају им гусле! Зато се поред јунака у Црној Гори и Брдима славила слобода и пјевало се и о гуслама.

     Поклонимо се нашиим прецима како бисмо им показали да их нијесмо заборавили и да су били бољи од нас. „Ми нијесмо дукљани нити милогорци, ми смо као наши преци, Срби-Црногорци!“ А сада је на нама да наши потомци буду много бољи него што смо ми! Чувајмо браћо и сестре нашу културу, традицију, историју, не само због нас, него због наше дјеце, због наших покољења, да не буду сјутра тиква без коријена!

     Савремена Црна Гора је дукљанско-монтенегринска антисрпска  творевина, утемељена на безочним фалсификатима и конструкцијама измаштаним у неким западним центрима моћи. Смисао и циљ тог подухвата је затирање цјелокупне историје, традиције и меморије српског народа на овом простору, те његова насилна асимилација. Стога су данас Срби у Црној Гори обесправљени у толикој мјери да се слободно може казати да не постоји народ у Европи чија се права тако брутално газе као што је то случај са српским народом на овом простору. Режим у Црној Гори над српским народном спроводи политику апартхејда, односно политику националне, културне, духовне и економске дискриминације, сегрегације и обесправљивања. И то се једноставном анализом може доказати.

     Ускоро ће изаћи из штампе моја нова књига под насловом “Српски народ у Црној Гори кроз вјекове“, у којој су третирана сва актуелна и акутна питања положаја српског народа у Црној Гори некад и данас, па овом приликом нећу шире елаборирати у њој изнијете оцјене. Илустрације ради, пренијећу вам дио садржаја, који су рецензенти моје књиге изрекли. Један од њих, Зоран Вулевић, преводилац и публициста, каже:

     “Актуелна политичка представа коју подноси српски народ, што је посебно видљиво у Црној Гори, носи питоми домаћи назив “евроатлантске интеграције“ и ситуирана је, како видимо, у овом историјском интерегнуму – када је традиционална српска држава изгубила интегритет неосвојивости и попримила недефинисане обрисе државности, у којој су све компоненте њеног садржаја стављене на пробу. Поданици не знају чак ни границе своје земље, ни карактер и биће друштвеног поретка у којем живе, ни заједничке циљеве историјског ангажмана у стварању нечега што би требало бити на корист народну. Тако, без чврстог увјерења и усмјерења, без наде и вјере у обећане “пакете“ које режим “отвара“ и “затвара“, препуштени сопственом самоодржању које им поуздано измиче, садашња генерација не може, није кадра да одоли изазовима. Онај елитистички слој, што се препознаје као безобзирно инаугурисана псеудодинастија, предводи своју паству ка “највећим дометима до којих модерна Црна Гора хоће да доспије“ и у свом историјском залету и налету руши све препреке које јој “свакодневно подмећу“ кочничари. А докле сеже тежња ка слућеном врхунцу младе државе да коначно припада “породици најразвијенијих европских народа“ поданици виде у свакодневном трусном живљењу, гдје магнитуда тог земљотреса допире до самих коријена народног стабла. Љуљају се: традиција, језик, писмо, црква, вјера, државотворни статус српског етноса. Док поданици стрепе да ће се стабло осушити, без воде и минерала, баштовани за то не хају. Башту су ионако замислили без проскрибованих српских цвјетова, које ем не постоје као научно заснована врста, ем на овом парчету неплодне земље већ вегетирају као коров, што се свакако мора искоријенити. Башта мора да шљашти својим раскошним евроатлантским биодиверзитетом, не смије да подсјећа на сепаратне леје историјски превазиђених национализама Балкана, од којих је српски најотровнији. Отприлике у таквом амбијенту, Срби у Црној Гори данас имају срећу да својим очима гледају како се ствара модерна држава по најпрестижнијој цивилизацијској рецептури, коју “евроатлантски пријатељи и партнери“ штедро нуде. Последњих деценија већ и “пријатељски ангажовано“, јер је и њима коначно стало да пријатељу буде добро. Кад је већ тако, само неопојано неодговоран народ би испустио “историјску прилику“. Има ли га, коме није јасно да се ова благодет не нуди сваки дан? И ко нормалан, заиста, може бити против “свијетле будућности“, “осигураног мира и безбједности“ и “трајног јачања економског просперитета“? Али, авај! Тај сумњичави вирус неповјерења, чак кажу злурадости (да својој држави одузме прилику за прогрес) запатио се у српском народу у Црној Гори. О tempora, o mores! Свашта се могло очекивати, али ово… И, како се ово може толерисати?! Никако! И, власт непрестано, ауторитативно понавља: нема поговора, нема одустанка у светој мисији “модерне Црне Горе“ да себи  “трајно осигура своју будућност“. Упркос “кристално јасној визији“ још увијек постоје некакви опоненти и опортунисти, гдјекоји недоучени и недоказани “елементи“ што имају овоме нешто да приговоре, а добро знају да је “наш историјски прогрес неповратан“. Међу таквима је и аутор ове књиге, која својом појавом има претензију не само да постави питање о неупитности “изабраног пута демократије“, већ и да се дрзне да саопшти како провођење ове “историјске неминовности“ према српском народу није поплочано добрим намјерама. Па, налази некакве примјере “од прије сто година“, када “нијесмо били национални освијешћени“ и када, у ропству и ратовима, нијесмо могли ни главу да подигнемо, камоли да се усправимо и погледом проширимо видике, како то “наша савремена генерација може“. И, ко може повјеровати оваквим ауторима да је Црна Гора с почетка прошлог вијека била наскроз српска држава? Такве фалсификате ми, монтенегрински историчари, ћемо већ сасређеном паљбом у коријену уништити, снагом нашег моћног ди-ди-тија! Мора, коначно, на свим пропагандним билбордима историјске науке да буде неонском свјетлошћу објелодањена истина – да Црна Гора није никада била српска држава! – Сасвим на другом крају, поданици ће ову књигу читати са радошћу, јер виде да све, у њој изнесено, има провјерену историјску документарност, свој неспорни фактицитет, не само у догађајима, већ прије свега у правилном, истинитом историографском тумачењу. Читаће податке више са носталгијом, подсјећајући се на херојску епопеју подвижништва предака у вишевјековној борби за идеју слободе и правде, а мање са задовољством, јер тек (у чиљиво и јасно објелодањеним контрапунктима два доба) могу уочити сву погубну “претворбу историје“, у којој су највеће врлине једног народа претворене у недопустиве мане, са којима се “више не може корачати у будућност“. Ипак, знајући да су сви “велики“ политички подухвати “за земана“, може бити да ће и овом “Перикловом добу младе црногорске државе“, каквим га доживљавају данашњи њени промотери, неумитно доћи крај, када ће се “у миру и просперитету“ разложно и трезвено прозборити о његовим стварним историјским дометима. До тада подсјећајте се, оваквим поводима, на поједине дјелове сопствене историје, које се нити можете нити требате стидјети. Напротив“.

Феномен диктатуре у Црној Гори, којој је печат дао дугогодишњи Титоистички режим, наметнуо је актуелно мишљење, националистичко колективно лудило да, како подсјећа Давид Лалић, пјесник и публициста, у својој рецензији, “што се више одричете свог поријекла, имаћете боље позиције у систему лажи, која води укидању нација, али не свих, већ само неподобних, а Срби нијесу подобна нација, јер су се често бунили кроз историју против неправди“, те се ово доба мора сматрати најсрамнијим перодом српске историје, јер баш из тих разлога, дојучерашњи титоисти, сада квазиљевичари, поборници неолибералне идеологије, реализују вољу свјетских моћника на штету властитог поријекла, вјере, језика као основе националног и личног идентитета.

Власт, успостављена силом и полицијским терором политичке полиције, заснована на идеолошкој манипулацији хијерархијски организованој, наметнула је мит о Великосрпској опасности, чиме је потиснута истина о геноциду над Србима, који никада није кажњен, па је партијском државном репресијом сузбијена свијест о значају српске традиције у којем није дозвољено слободно, критичко мишљење, већ је створен полтронски менталитет, као реалност политичког зла, а српска херојска епoпеја проглашена геноцидном и “српским територијалним лудилом“.

Срби у Црној Гори, умјесто да су државотворни народ, у јавном дискурсу (или боље рећи сервису партија на власти) често су проглашавани као подстрекачивишедеценијског раздора, проповједници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то зарад јединог неодустајног задатка – коначног стварањанове, црногорске нације, која нема баш ничег заједничког са српством. Такво фалсификовање историјска наука, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Организације, као што су НВО Црногорска православна цркваДукљанска академија наука и умјетности, Матица црногорска (…)заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима.

Та самопроглашена интелектуална елита Црне Горе, ти исцјељители наводног“историјског сљепила“, настављају да његују „повијесни“ коријен Црне Горе. Иако су ти људи чувари дукљанске части и образа, у том прљавом послу не бирају средства и не презају чак ни од испирања мозга најмлађима. Још од малих ногу дјеца се у школама уче да не говоре српским, већ матерњим језиком, одскора названим црногорским језиком, док се даљим школовањем, нарочито из предмета историје, полако надахњујудомољубивом мржњом према национално неосвијештеним дједовима.

Такво фалсификовање националног идентитета и касапљење историје заиста не познаје границе. То доказује и недавно откриће црногорског језика, што је борцима против „геноцидног Светосавља“ дало још већи полет и снагу. Међутим, без обзира на њихову снагу, финансијску или политичку моћ коју тренутно имају, оно што они немају су истинити аргументи. Чињенице раде против њих.

Лажни научници који тврде да је Црногорцима српство наметнуто од стране Србије, не знају или не желе да знају да је први српски национални програм настао управо на Цетињу, а написао га је Свети Петар Цетињски, који се позива на формирање Славено-српског царства, које би укључивало Црну Гору, Брда, Херцеговину, неке дјелове Далмације и Босне, а који би се након коначног ослобођења Србије ујединило у једну српску државу. Тај исти владика пред борбе на Мартинићима и Крусима  говори да у„нама српско срце куца и српска крв тече“, а Црногорце назива „српским витезовима који нису вични своју постојбину остављати“.

            Поштујући предвиђено вријеме излагања на овом Округлом столу од 15 минута не могу даље износити чињенице које се налазе у поменутој књизи, коју ћете ускоро имати прилике да читате, већ ћу за крај мог кратког обраћања рећи нешто што се прије може назвати насушном потребом него ли понуђеним приједлогом – шта би ваљало реализовати у држави Црној Гори како би се могла назвати демократском и правном, а кад је ријеч о положају српског народа у њој. Није то ништа ново ни непознато, али се нажалост мора непрекидно и упорно понављати, дјеловаати и неодустајно инсистирати, како би режим био натјеран на испуњавање само оних предуслова, који су иначе прокламовани Уставом савремене државе Црне Горе, која се дичи деценијским јубилејом од прокламоване и “обновљене државности“ (најомиљеније фразе коју режим помпезно пласира у јавном дискурсу ових дана, и иначе), а да за исту ту деценију нијесу испуњени ни минимални стандарди према Србима у Црној Гори.

     Међу најочигледније приоритете спадају свакако:

–         конститутивни положај српског народа у државном уређењу Црне Горе,

–         службена употреба српског језика и ћириличног писма,

–         стварање свих потребних предуслова (правних, материјалних, просторних и других) за извођење наставе у школама у којима уче дјеца српског народа по наставним плановима и програмима који се изводе у школском систему Србије,

–         конститутивност Српске православне цркве као стожерног чиниоца црногорске државе и прије озваничења и признања црногорске државности по међународном праву и

–         заступљеност припадника српског народа у државним органима Црне Горе пропорционално његовом бројном стању.

            Корпус овако загарантованих права српском народу био би кључни чинилац друштвене коегзистенције у савременој Црној Гори, а након испуњења ових претпоставки отклонио би се сваки антагонизам који постоји данас и који ће постојати и убудуће све док се политичком вољом конституената власти у Црној Гори не створи неопходни консензус за њихову реализацију  у пракси.

          Познавајући карактер режима који слави десетогодишњицу своје “обновљене државности“ не могу бити оптимиста, али знам да и од нашег ангажмана, заједничког, упорног и неоодустајног умногоме зависи ток и динамика испуњавања права српског народа као конституента не само државе Црне Горе кроз вјекове, већ прије свега ове данашње, европске и демократске. Тек од тог датума славићемо и ми Срби све њене државне јубилеје.