Колумна

О ОВЦАМА И БРАВИМА НА ИЗБОРИМА У ЦРНОЈ ГОРИ

Пише Горан Киковић

Завршише се још једни избори, а иза њих оста брука и срамота, оста народ преварени – један дио частан, други ошишан, за мале паре. А кога шишају у Црној Гори? Како пише Блажо Паповић, хумориста и главни уредник “Голије“, часописа за традицију, културу, екологију и друштво, у броју 8., о Овцама треба знати ово: Под изразом овца наука подразумијева велики број вунастих четвороножаца, али, ипак, израз се најчешће користи за домаћу овцу (Ovis aries), која је потекла од дивљих муфлона у југозападној или јужној Азији. Али, код нас је тај појам толико раширен да подрзумијева не само поменуте животиње већ и много шире и више од тога.

            Овце као животиње припадају домаћим. А и оне друге су домаће. Оваца животињâ има преко четири стотине расâ. Оне друге овце, иако их је бројчано више, припадају једној истој пасмини. Ове прве, животиње, међусобно и са околином опште искључиво блејањем. Оне друге имају много разноврснију комуникацију, али се све, ипак, своди на блејање – у разним варијететима. Ствара се утисак да оне друге више блеје, али је истина да је њихово блејање разноврсније и, нормалном човјеку, тешко разумљиво. Најзначајнија заједничка ствар за обје скупине оваца јесте шишање. Но, и ту има битних разлика: резултат шишања првих је врло вриједна вуна, док других није. Ипак, они који шишају ове прве много мање на том зараде него они што шишају оне друге. У рокерском двадесетом вијеку најопјеванији мотив везан за овце јесте шишање. Присјетите се (“Живадинка овце шиша, припомаже и Радиша“) или, на новоблеј преведено “оштра бритва овчију чапру брије, припомажу сви из фамилије…“. Народ за ситуацију кад су сви задовољни каже: “И вук сит и овце на броју“. Пошто већ одавно нема такве ситуације, сад се све чешће чује: “Вуци блеје, а овце ћуте“. Паповић пише: Једном сам, хтјевши да опишем тадашње стање у данашњем друштву, записао овакав аформизам: “Појео вук краву моју, па и вук сит и овце на броју“. А један страни извјештач одавде, који, очигледно не зна добро наш матерњи, описујући излазност на изборе, а хотећи да буде духовит, неспретно је рекао: “Више је било оваца на кутијама него на солилима“. Срећом, то нико није чуо, јер је већина блејала. У Црној Гори овце су одвајкада биле на цијени. Вјековима се преживљавало захваљујући узгоју оваца. Ни сада није много другачије: јесте да узгоја готово и нема, али најбогатији Црногорци и сада живе – музући и шишајући овце. То су ти “чобани“ (да опросте чобани) којима не би човјек повјерио три козе да причувају. Ето, видите, опет се потврђује да су, овдје, овце пожељније од козâ.

            Судбина оваца, у евро-атланским интеграцијама, према којима их воде “чобани“, је врло неизвјесна. Неспорно је да ће и тамо бити шишане, мужене, клане и поједене, али овце се надају да ће то бити рађено по европским стандардима. Нарочито су овнови забринути, јер Удба већ протура гласине да ће чактаре у Брисел носити само овнови, а да ће сви остали буљуци бити сателитски навођени и, што је за њих – овнове још горе, овце ће бити вјештачки оплођаване. Па нека то, но: научници са Универзитета у Невади (САД) успјели су, јављају нам, укрстише овцу и човјека и добише створење са тијелом овце и половином људских органа. Тако се може десити да слушамо овце како говоре и људе како блеје.

            Како Паповић каже: У Голији овце, и сличне њима, народ назива бравима. Мисли се на све који имају степен интелегенције сличан овчијем или слично блејање. У вези с тим, сликовита је реченица једног голијског чиче, чобанина, који би, кад намири овце и сједне да одмори, обично овако наређивао свом унуку: “Пребаци ми то, дијете, на први да видим шта су они брави данас радили скупштини“.      Има још једна велика скупина бравâ, настала од оних који су покушали да избјегну да постану црне овце. О односу црних и бијелих оваца и бравâ сликовито говори једна модерна голијска анегдота, која је, благодарећи интернету, већ постала универзална. Испричаћу вам је, по сјећању, врло сажето, да не потрошим простора више него ми је уредник планирао. Дакле:

            Били у посјети Голији, министар одбране и министар надлежан за овце. Да би камуфлирали војне задатке, од домаћина голијских тражише да посјете бабу Госпаву, надалеко чувену по великом стаду оваца које је, и у дубокој старости, чувала сама.Ево како је текао њихов разговор са бабом Госпавом:

–          “Баба, колико имаш оваца?“ – питају министри у глас.

–          “Којих, црних или бијелих?“ – узвраћа баба.

–          “Па, на примјер бијелих“ – рече министар војни.

–          “Двјеста“ – мирно одговори баба.

–          “А црних?“ – тражи министар сточни.

–          “Исто“.

–          “А, колико једна овца даје вуне?“ – питају министри.

–          “Која, црна или бијела?“ – опет баба.

–          “Па, на примјер црна“ – министар ће војни.

–          “Два кила годишње“ – прецизира баба.

–          “А бијела?“ – већ нервозно министар сточни.

–          “Исто“-.“А, колико се меса добије од једне овце?“ – спремно питају они.

–          “Од које, црне или бијеле?“ – упорно разликује баба?

–          “На примјер од црне!“ – углâс министри.

–          “Дваеспет кила“ – с нокта ће баба.

–          “А од бијеле, баба?“ – исправља министар војни.

–          “Исто“.“Па, добро бре баба, каква је разлика између црних и бијелих оваца, кад нас стално питаш “црне или бијеле“, а на крају све “исто“ !?“ – упита, видно изнервиран, министар војни?

–          “Еее, синко мој, црне су моје!“ – са благим смјешком зачкиљи баба.

–          “А, бијеле?“ – неко ће од њих двојице.

–          “Исто!  Виспрено завршава Паповић своју причу. А ми, са многијех простора Црне Горе можемо и дописивати ову поучну причу о овцама и бравима, свједочећи како је на дан избора прошле године, масовно из иностранства “дојавило“ цијело поданичко стадо да би блејало по Црној Гори. Ниђе љепше и здравије испаше но у завичају, који су некад напуштали из истих разлога због којих се сада враћају, да узму накнаду за трошкове превоза и боравка. Док год буде избора биће и брава за шишање

Back to top button
Close
Close