Нови подаци о храму Свете Тројице на Румији

Аутор Јован Б. Маркуш

Храм Свете Тројице на врху планине Румија је према предању постојао од византијских времена, на што упућује и само име планине Румија које потиче из тог времена. О храму је током 19 и 20 вијеку писало више научника, књижевника и публициста. Корисно је цитирати шта су у том времену писали следећи:

1. Римокатолички свештеник Донато Фабијанић 1863. године, у трећем поглављу своје књиге које се односи на период од 1288. до 1297. године, пише да су неки пустињаци из Палестине подигли манастир на врху брда Румија:,, il celebre monastero eretto da alcuni romiti della Palestina sul culmine del monte Rumia“ ( Padre Donato Fabianich, Storia del fratri minori dai primorde della loro istituzione in Dalmazia e Bossina, Задар, 1863, стр. 60)

2. Иван Јастребов, руски конзул у Скадру, Призрену и Солуну и познати научник, 1880.године, у Гласнику српског ученог друштва( књига XLVIII) у својој студији „О православним српским старим и новим црквама у Старој Зети – садашњем Скадарском округу“ пишући о цркви Пречисте Крајинске каже: „У овој цркви чуван је био знаменити крст, који Мрковићи носе на гору Румију, гдје је црква св. Тројице“(стр.378), а пишући о предјелу Мрковића код Бара каже: „Близу села Микулића налази се црква св. Александра и св. Јована, и св. Тројице на врху Румије“ (стр.380)

3. Пјетро Балан пише 1885. године, у књизи која је штампана у Ватиканској штампарији, да је краљица Јелена, жена Стефана Уроша рестаурирала манастир на брду Румија: ,, Essa ristoro il monastero del monte Rumia“ ( Pietro Balan, Delle relazioni fra cattolica e gli slavi dela Bulgaria, Bosnia, Serbia, Erzegovina sagio del Pietro Balan, Ватикан, 1885, стр 60)

4. Никола Ј. Вучинић, 1889.године, у књижевном мјесечном листу „Нова Зета“ у прилогу „Завјет Мркојевићки-излет на Румију“ каже: „Треба свако да одоздо собом по један ками на врху изнесе, и то што виши „то задушније“, да се ту црква гради која је некад давно завјетована.То свак у руке износи без разлике вјероисповијести“ (стр.241)

5. Павел Аполонович Ровински, етнолог и географ свјетског гласа, 1897. године у књизи „Црна Гора у прошлости и садашњости“ (том 1) пишући о поријеклу назива планине Румије у Црној Гори каже: „О којој Арнаути причају да је на њеном врху изграђена црква урум-краљица, тј. грчка. Изгледа, међутим, да је то иста она црква коју Срби називају Света краљица, подразумијевајући под тим именом Јелену, жену Урошеву и мајку Милутинову и Драгутинову“ (стр.278) ).“

6. Поп Јован Вујановић, парох у Улцињу, пише 6. марта 1897. године у прилогу ,, Биљешка о православној цркви у Улцињу“, између осталог, и следеће: ,, Мркојевићи, то данас најаче мухамеданско племе, једнако задржали су много што од православља и од српскога, и ако се данас највећма труде неке хоџе, да затру те прађедовске успомене, улијевајући таковима мухамедански фанатизам, заклањајући се за леђима Богу и њиховом негамберу Мухамеду, који како они веле, хоће тако. Претходно, нек буде речено, да то племе нема ниједнога још из своје средине за хоџу, већ странце, који им сакате и обичај и језик српски, те ово изгледа, као да их данас турче: проповиједају противу женске слободе, која је још међу њима отворена, врло уљудна и несродна ономе, што би они отуда хтјели. Но свакако још они, ако и кријући припитују за свеце старог календара, које су им предци недавно славили: иду о Тројичину – дне за својим крстом на Румију, којега су им преци отели од Крајињана: поштују прах – гробље својих ђедова, па ту и на рушевинама некадашњих својих цркава, остављају завјете у вуни, свијећама и новцу: и најпосље, све до посљедњег рата 1876., ложили су бадњаке и преливали вином“

6. Томо П. Ораовац, књижевник и публициста, 1913. године, у студији „Арбанашко питање и Српско право“ пишући о крсту св.Јована Владимира каже: „Барани су за овим историјским крстом ишли сваке године о Тројичину –дне на Румију, грје је била црква посвећена св. Тројици, коју су Турци порушили, да се неби народ прикупљао“ (стр.60)

7. Андрија П. Јовићевић, познати етнолог, 1922. године, у монографији „Црногорско приморје и Крајина“ пишући о ношењу крста св. Јована Владимира на Румију о Тројичину-дне каже „Многи су побожни поклоници, при ношењу крста на Румију, носили на рамену по један повећи камен и износили га на Румију, те данас постоји на врху Румије повећа гомила камења“ а о жељи да се овај обичај спријечи наводи следећи примјер: „Негдје око 1885. г., када су Мрковићи, под притиском вјерских и муслиманских политичких старјешина, стали напуштати обичај, да уз крст излазе на на Румију, због чега је и овај обичај имао престати, црногорски митрополит Митрофан нареди Сеочанима, Крњичанима и Шестанима, да на Тројичин-дан у маси изађу на Румију, да тако увеличају ову свечаност; и када су Мрковићи дочули за ово, побојаше се крсту, па њих стотина момака пође под оружјем уз крст на Румију, да га брани, ако буде потребно“ (стр. 150)

Како је изгледао храм Свете Тројице, или манастир о којем пише у римокатоличким изворима, који су је Турци срушили у 16. вијеку није нам познато. У расположивој литератури нијесмо наишли на опис или на неки цртеж који би нам приближио његов изглед на овом тешко приступачном мјесту.

Вјековна жеља вјерног народа коначно се испунила 2005. године. Трудом и прегалаштвом вјерника Црквене општине Бар конструкција храм је направљена од метала(попут сличних који су у богослужбеној употреби на бродовима) и из два дијела пренијета хеликоптером на тешко приступачни врх Румије.

Поводом обнове храма Свете Тројице агенција Светигора прес је 31. јула 2005. године објавила следеће:

,,Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије освештао је 31. јула 2005.године цркву Свете Тројице на Румији, у којој је са Његовим Преосвештенством, Епископом Захумско-херцеговачким и Приморским Г. Григоријем служио Свету Архијерејску Литургију.
Обраћајући се окупљеним вјерницима након Свете Литургије, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је између осталог рекао:
„Ја користим прилику да захвалим члановима црногорског Парламента, јер да није било њих и њиховог разговора о овом Светом дану, не би се данас оволико људи, хиљаде људи, по први пут окупило на овој Светој планини. Вјерујте ми, слушајући ових дана разговоре у нашем Парламенту и од Хришћана и нехришћана, па чак и невјерујућих, o овој Светињи, овом Светом храму, схватио сам да је наш Парламент, црногорски, најпобожнији Парламент у Европи. Нема ни једног Парламента у Европи, ја вам се кунем Богом, који толико времена посвети Светињи, храму на овој планини и имену Божијем. Господ све нека их благослови одреда и љубав Божија да се излије на њих и у њихова срца као што се љубав Божија излила у срца оних који су овај храм саградили, у срца оних који су за њим чезнули вјековима, у срца оних који су доносили камен по камен кроз вјекове уграђујући га у овај Свети храм, чекајући овај дан. Читава покољења су чекала овај дан Свети. Није онда чудо што се сви радују, предсједници наше Државе и Парламента, сви се радују и сви разговарају, сви размишљају ових дана о овом Светом мјесту, овоме Светоме храму. Нека их Бог чува. Ја сам увјерен да ће сви они, као и ми, чувати овај храм и ову Светињу, јер овај храм чува слогу, јединство, заједништво, љубав међу свима а тога нам највише треба данас у читавом свијету а нарочито у Црној Гори. Зато сам ја позвао наше предједнике и посланике да буду овдје заједно са нама. Нијесу можда дошли ове године, доћи ће идуће, ако Бог да. Сви ће доћи, дај Боже да се сви окупимо и да се окупљамо око ове Светиње, да се њоме надахњујемо, да кроз њу постајемо једне душе и једнога срца“, рекао је у својој бесједи окупљеним вјерницима испред храма Свете Тројице на Румији Митрополит Амфилохије.

Свечаност на Румији увеличао је и један Француз који је одлучио да управо данас, на врху ове Свете планине, приђе вјери Христовој Православној. На крштењу је добио име Жан Владимир.“

По саздању храма на врху Румије и његовим стављањем у богослужбену употребу отпочеле су политичке полемике које су имале мало шта заједничког са питањима вјере и вјерских права. Очигледно не познајући суштину вјере и намјену храмова, основне замјерке су биле: шта је на том мјесту саграђен храм, као да раније није ту постојао, шта је конструкција храма направљена од метала, као да у историји храмовног градитељства не постоје храмови од прућа, дрвета, метала или чак од леда, зашто је пренесена конструкција војним хеликоптером, као да је битно чијим превозним средством је транспорт обављен, али не помињу да је возило које је превозило дјелове храма до парохијског дома дошло у пратњи полиције, као ни то да је управо војни хеликоптер својевремено 1972. године био подршка из ваздуха за рушење цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену…итд.

Митрополија је вербално оптужена да демонстрира силу избјегавајући да се постави логичко питање: да ли је онај који је срушио храм у 16. вијеку демонстрирао силу, или Митрополија црногорско – приморска која је обновила свој православни храм који је некада постојао на врху Румије? Неки политичари у свом очигледно антиправославном бијесу, траже чак и рушење храма, али нијесу саопштили суштину захтјева за рушењем православне светиње на Румији.

Претпостављамо да храм смета више политичарима него вјерницима других вјероисповијести. Али не треба заборавити да се ради о истом духу који је срушио цркву Светог Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену.

Извор ИН4С