Колумна

Нова година грегоријанског глобализма

Римокатоличка реформа јулијанског календара има религиозну форму, али њена суштина је револуционарна, израз идеолошког револуционарног начела. Папизам је као револуционарни принцип препознат од почетка издвајања у засебну институцију и супростављања ауторитету Цркве и Цара у Константинопољу.

Пише: Огњен Војводић

ЈУЛИЈАНСКИ И „ЈУГОСЛОВЕНСКИ“ КАЛЕНДАР

Нова година, коју данас званично прослављају Црна Гора, Српска и Србија 1. јануара према грегоријанском календару, уведена је 1918. године у формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, првог мјесеца наредне године по формирању југословенске краљевине, у програму увођења грегоријанског и напуштања јулијанског календара православног предања. Законом о изједначавању старог и новог календара усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју „Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС је након 14. јануара 1919. године по јулијанском календару, на празник Светог Саве, освануо 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили грегоријански католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину СХС је практично представљало превођење Краљевине Србије на католички календар, бивше Краљевине Црне Горе, и православног народа на простору од Вардара до Триглава.

У Краљевини Југославији је било планирано превођење Српке православне цркве на католички календар у склопу југословенског прозелитског пројекта и унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Наметање грегоријанског календара Српској православној цркви није имало успјеха упркос политичком притиску власти и учешћу делегације СПЦ 1923. године на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, организованом ради преласка Цариградске патријаршије на грегоријански календар. Кампања увођења грегоријанског календара у православне цркве започета је после ослобађања православних народа од османске окупације, ради онемогућавања вјерског јединства православних народа и цркви, а преко Цариградксе патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања грегоријанског календара били су многоструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису могли православном народу отворено проповиједати утопистичке визије вавилонског мијешања народа и култура, зато су наводили различите разлоге „предности“ преласка на грегоријански календар. Указивали су на економску предност преласкa православних на католички календар, јер би било избјегнуто прослављање празника према православном календару после католичких празника које наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.

У Совјетски Савез је грегоријански календар декретом увео В.И. Лењин. О координацији комунистичких режима и марионетског цариградског патријарха у увођењу католичког календарског поретка у православним народима значајно је знати да је цариградски патријарх признавао режимску бољшевичку такозвану ‘живу цркву’, која је прихватила његове одлуке о календару. Руска црква је после такозваног Свеправославног конгреса 1923. године, обманута од руководства режимске такозване ‘живе цркве’, прихватила одлуке конгреса о лкалендару, док је патријарх Тихон био у затвору, али када је патријарх Тихон обавијештен о превари Руска црква је одбацила одлуке неканонског сабора у Цариграду.

У СССР је уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године. Сви мјесеци револуционарног календара имали су по 30 дана, а преосталих пет дана године били су партијски празници, уметнути као дани независни од мјесеца или недјеља. Укинут је седмодневни поредак дана у мјесецу као хришћанско наслеђе, а уведена петодневица. „Савјет народних комесара је 1. октобра 1929. увео совјетски револуционарни календар указом „О преласку на непрекидну производњу у предузећима и установама СССР” (то је важило на послу, а у свакодневном животу је остао на снази грегоријански календар). Недеља је имала пет дана, запослени су били подијељени у пет група, од којих је свака имала свој нерадни дан. Међутим, пошто је тако било немогуће да чланови породице истог дана буду слободни од посла или похађања школе совјетска влада је 1. децембра 1931. увела шестодневну недељу у којој је сваки шести дан био нерадни. Од таквог програма се одустало 26.јуна 1940. указом Президијума Врховног совјета СССР-а „О преласку на осмочасовни радни дан, седмодневну радну недјељу и о забрани самовољног одласка радника и службеника из предузећа и установа”.

Показатељ нехришћанске и политичке природе католичког календара је и чињеница да је грегоријански календар увела револуционарна партија Кемала Ататурка у републику Турску 1925. године, као календарску тековину секуларистичког поретка. Чињеница да је секуларистичка и муслиманска Турска усвојила грегоријански календар говори о карактеру католичког календара. У Грчку и Совјетски Савез католички календар су увеле комунистичке владе, што потврђује да су револуционарни покрети средство евроамеричког експанзионизма, а грегоријански календар средство евроамеричког екуменизма. У државама православних народа грегоријански календар су увеле католичке династије или комунистичке владе, изузев Србије, то јест Краљевине Југославије где је грегоријански календар уведен под влашћу Краља Југославије и мјешовите југословенске владе.

КАТОЛИЧКИ КАЛЕНДАР И НОВА ГОДИНА

Римокатоличка реформа јулијанског православног календара представљала је коначно и календарски дисконтинуитет папско-протестантске Европе са хришћанским календарским каноном као континуитетом поштовања православног предања. Култна категорија католичког календара је култ папизма, као персонификација патернализма у ери европског екуменизма, а не Господ Исус Христос, као у канону јулијанског календара, који је Оваплоћењем у историји постао средиште времена и хришћанског календара. Римокатоличка реформа календара је представљала религиозни ревизонизам, раскид са предањем предпапске повијести и креирање календара према перспективи папизма као постулата римокатолицизма, али и рационализма.

Католички календар није усмјерен перспективи Вјечности, већ времена, које контролише и креира владар времена и васељене, самозвани суверен свијета – римски папа. Зато у католичком календару значај добија прослава почетка нове године, слављење почетка новог годишњег временског циклуса, новог `временског круга`, чији је владар на Земљи и чијем царству земаљском вјечне вриједности нису потребне. Прослава Нове године грегоријанским календаром добија култни значај, а прослава Васкрса, као средишњег хришћанског празника, и других Господњих празника, се потискује и профанизује. У средњем вијеку Црква се противила прославама нове године, јер су се као и данас прослављале уз много алкохола и разуздано понашање, зато су, поред осталог, током средњег вијека коришћени различити датуми као почетак нове године ради избјегавања новогодишњег пировања. Супротно смислу саборности литургијског живота, развратна радост и забава новогодишње ноћи симбол су заборава и негирања вјечног живота, као и слављења почетка временског годишњег круга као смисла и симбола обнове живота.

Европљани Нову годину славе формално религиозним редослиједом, после Божића, са основним  обрисима култивизације стихије времена, док православни у посткомунистичким државама грегоријанску Нову годину славе без претходних вјерских празника, као осмишљавања почетка нове године и времена, то јест без хришћанског религиозног редослиједа, као потпуно профани или пагански празник слављења почетка новог годишњег временског круга као смисла живота. Многи  после пира новогодишње ноћи гргуријанског календара, остатком воље славе православно Бадње вече, Божић и православну Нову годину, као још један повод за провод. И православни чије су цркве почетком прошлог вијека прешле на грегоријански календар и које по католичким датумима славе Божић и Нову годину, почињу новогодишње славље у божићном православном посту, нарушавајући саборност и литургијско јединство једине свете саборне и апостолске православне Цркве.

КУЛТ  ВРЕМЕНА

Вријеме као једина перспектива живота и смисао постојања, утрка са временом, са сваким долазећим тренутком који се неповратно и брзо троши, као роком употребе привременог тијела и живота, стил је и смисао живота људи евроамеричке културе. Технократски друштвени поредак почео је да се креира технолошком револуцијом 19. вијека, омогућавањем бржег кретања и комуникација, брзог саобраћајног превоза и преноса телеграфских порука, убрзањем и „скраћивањем“ времена. Највеће “убрзање“ времена, од проналаска механичког часовника и парне машине, постигнуто је у наше вријеме усавршавањем компјутерских система, а потом и визуелним сажимањем времена и простора, конструисањем екрана као новог прозора у свијет и уласком у еру екрана.

Култни однос у Европи према технолошким проналасцима и појму времена има основу у интепретацијама хришћанства у учењу римокатолицизма и протестантизма. Сатни механизам није западноевропски проналазак, већ се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто, као касније у секуларној Европи, гдје је постао покретач културе и култа времена. Када је у Европи пронађен механички часовник ,концепт времена је замијенио литургијски образац живота` и почело је доба временаУ Европи часовник није био само средство мјерења протока времена већ је постао парадигма нове технолошке цивилизације. Већ се у 14. вијеку на Западу то изражава постављањем сатних механизама на црквене торњеве, као симболички почетак и религиозне орјентације према времену, служења времену и својеврсне владавине времена.

Култ времена у европској култури кулминира римокатоличком реформом календара, којом су прекршени канони цркве о начину и времену слављења Васкрса – празника исповиједања Новозавјетне вјере. Реформом календара 1582. године од стране папе Гргура релативизован је религиозни фактор календара, прекинут је континуитет календарског канона, установљен на Првом васељенском сабору у јулијанском календару као Пасхални канон, или прецизније Васкршњи календарски канон – којим је одређен начин прорачуна датума Васкрса у односу на старозавјетну претхришћанску Пасху, а према новозавјетном редослиједу и предању догађаја Откровења.

Питање јулијанског и грегоријанског календара није питање тачнијег мјерења времена, већ питање односа према времену. Римокатоличком реформом календара литургијски образац живота је замијењен концептом времена, хришћанској перспективи Вјечности претпостављена је перспектива прогреса, вјечне вјерске вриједности су потчињене временским вриједностима, Свето предање је подређено поштовању закона природе, сврха црквеног календара је сведена на тачније рачунање времена, а одређивање датума Васкрса је сведено на ванвјерско питање прорачуна “метеролошких“ и Мјесечевих мијена.

 „Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, записао је Владика Петар II Петровић Његош. Вријеме је својство створеног свијета, псеудоним и еуфемизам за распадање, друго ублажено име за нерешиву тајну смртности и привремености материје, и судбину људску одређену таквим усудом. Вријеме сапостоји свијету, и будући ограничено његовим постојањем са њим ће и нестати, учи хришћанско богословље. Пролазна, неосвећена и без Бога, препуштена себи, природа није друго до „воденица смрти“. Судбина људска окренута „времену земном“ два су образа „највише лудости“, карике у ланцу нужности закона природе.

Oднос савременог човјека према времену јесте економско-потрошачко трошење времена, а календар је само средство економичнијег коришћења таквог техничког времена – времена као новца. У времену  идеологије рационализма и вјера се вреднује тачнијим мјерењем времена, и на хришћанство је примијењен принцип прогреса. У технократској култури вјерска созерцања су поистовјећена са „резултатима растућег техничког развоја“. У таквој визији вјере поједини пастири вјерске празнике прилагођавају профаним прославама, вјечне вриједности вриједностима времена, а најпримитивнија и најбезбожнија идеја уједињења и “помирења“ цркве јесте заговарање вјерског јединства око тачнијег рачунања времена, како планирају протагонисти “прилагођавања“ православног јулијанског календарског канона грегоријанском католичком календару.

Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религиозне разлике и истине вјере, а истиче све  непосебне стране религија. Модерна атеистичка агенда подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност, јер агресивни атеистички однос према цркви често подстиче поштовање вјере, док се конзумеристичким  односом према религијама подстиче арелигиозност. Такво опште мјесто мисије релативизовања религиозних разлика, преко залагање за повратак општехришћанском јединству, јесте свођење вјерског значења календара на питање прецизнијег рачунања времена.

НОВОКАЛЕНДАРСКО НОВОГОДИШЊЕ НОВОМЕСИЈАНСТВО

Римокатоличка реформа јулијанског календара има религиозну форму, али њена суштина је револуционарна, израз идеолошког револуционарног начела. Папизам је као револуционарни принцип препознат од почетка издвајања у засебну институцију и супростављања ауторитету Цркве и Цара у Константинопољу. Програмска полазишта европског позитивистичког просветитељства заснивана су на римокатоличкој ревизији хришћанства која је уграђена у друштвену доктрину европског секуларизма, као и римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара. Грегоријански календар интепретира историју и будућност као прогрес, али не према Вјечном, већ према будућности освајања свијета и стицања земаљских добара. Папска промјена јулијанског календара је почетак римокатоличког и рационалистичког ревизионизма хришћанства и историје човјечанства, нове повијести и нових претпоставки будућности, раскид са `старим` свијетом хришћанства и пројектовање визије времена у времену, ван вјере и Вјечности.

Папска промјена календара у Европи није доживљена као постулирање хришћанских вриједности, већ папског политичко-религиозног ауторитета, и као процес европског политичко-религиозног и историјског издвајања. Грегоријански календар је касније од протестаната прихваћен као процес прогреса, супротан Светом Предању. Просјечни европски протестант, агностик или атеиста папску промјену календара не доживљава као папску диктатуру која угрожава европски либерализам и индивидуализам, неотуђива права појединца и `природног човјека`, него као тековину ренесансно-реформаторске еманципације. У секуларистичком свијету савременог атеисте, прелазак на гргуријански календар је постао синоним бјежања из календара цркве и окриља обавезујућег православног предања у атеизам и аисторичност, слободу од сваког «началства и власти».

Римокатоличка реформа календара представља почетак идеолошке историографије и папско-протестантске теорије да ће технологија и либерална демократија изградити „универзалну историју свијета“. Заправо, представља парадигму теорије о ‘крају историје’ и почетку ванисторијског времена евроатлантског еона. Католичко календарско нивелисање јесте својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у празнични евроамерички календарски конгломерат религиозних квазихришћанских и паганских култова, а у другостепеној нивелацији – потпуно потискивање повијесног памћења. Стратешка сврха грегоријанског глобализма јесте брисање датума покретних празника православног календара, брисање смисла хришћанских празника, а посебно празника Васкрсења Господа Исуса Христа као главног празника исповиједања истине хришћанске вјере.

Католички календар представља континуитет праксе поистовјећења празника Васкрса са претхришћанским старозавјетним пасхалним празником, као у првим вјековима Цркве, религиозно релативизовање и негирање Исусовог Месијанства, што је осудио Први васељенски сабор и установио календарски канон одређивања покретног датума празника Васкрса. Заправо, римокатоличка реформа календара представља континуитет настојања да се новозавјетни редослијед и смисао јеванђелских догађаја подреди старозавјетном и сваком новом месијанизму, као што се „новогодишњим“ нивелисањем релативизују календарски култови хришћанских празника у евроамеричкој `хришћанско-паганској` профаној празничној календарској култури.

Пише: Огњен Војводић

Back to top button
Close
Close