Република Српска ван својих граница има велики ресурс. За разлику од Црне Горе, Српска тај ресурс или не препознаје или нема капацитета да га искористи. Ради се о човјеку, о људима. Они су највеће богатсво сваке заједнице. Мило Ђукановић је независност Црне Горе добио тако што је авионима из САД-а и из бијелог свијета у Црну Гору превозио Албанце и муслимане нашег језика, који су стизали да гласају на Референдуму о независности. Из Сарајева је аутобусима у Пљевља, Бијело Поље, Рожаје и друге градове, довозио људе који су у Босну и Херцеговину отишли и прије четрдесет година. Истовремено је грађанима Црне Горе који живе у Србији, забранио право гласа.
Мило Ђукановић, вјерујем, на истим принципима и данас влада Црном Гором. За разлику од Црне Горе и Ђукановића, па и за разлику од муслиманског политичког корпуса у БиХ, који у дијаспори виде огроман гласачки и друге потенцијале, Република Српска нијемо посматра пропадање српских гласова у БиХ. Босни и Херцеговини између два пописа становништва фали од 200.000 до 400.000 Срба. Многи од тих Срба су дали живот за Републику Српску. Многи су настрадали као цивилне жртве ратног сукоба. А огроман број њих живи у Србији и Црној Гори. Србија и Босна и Херцеговина имају споразум о двојном држављанству. Сви Срби из БиХ који живе у Србији имају држављанство Босне и Херцеговине и право гласа у тој држави. У случају Црне Горе ствари стоје другачије.
Мало ко од Срба из Босне и Херцеговине, који су избјегли у Црну Гору, има црногорско држављанство. Наравно, има и изузетака. Само провјерени чланови владајућих структура, непознато којим законом, имају држављанство Црне Горе. Један такав примјер је и бивши министар унутрашњих послова Рашко Коњевић, рођен у Зеници. Знам још неколико примјера, гдје су се Срби из Босне и Херцеговине прикључили владајућим структурама, добили држављанство, посао и постали већи Црногорци од свог владара.
Међутим, већина Срба из БиХ , који су у Црну Гору дошли деведесетих, немају држављанство те државе. Годинама су живјели без икаквих докумената или само са избјегличком легитимацијом, без икаквих права на запослење, доприносе, здравство. Држављанство не могу да добију, јер су људи који су избјегли из БиХ махом српски орјентисани, а то не одговара режиму Мила Ђукановића. Они су против његове власти. Претпрошле године, чини ми се, а под притиском међународне заједнице, добили су статус странаца у Црној Гори. Имају тзв. личне карте за странце, сва права као и остали грађани, изузев права на држављанство и права да бирају и буду бирани.
Таквих људи расутих по Црној Гори има на хиљаде. Њихове личне карте издате су на територији ФБиХ. Они су држављани БиХ и странци у Црној Гори. Презадовољни правом на запослење, правом на здравствено осигурање, њих БиХ, односно Српска, више не занимају. Они су се утопили у црногорско друштво и у већини случајева своју свијест омеђили границама Црне Горе. Како су Срби колективно одустали од Сарајева, тако су они који су отишли у Србију и Црну Гору колективно одустали од БиХ, те тиме и од Републике Српске. Нажалост, то много говори о нама као народу. Године 2013. у Босни и Херцеговини је спроведен попис становништва.
И док су се муслимани нашег језика пописивали и по џамијама, долазили организовано из далеких земаља, дотле Србе који живе у Србији и Црној Гори нико није имао организовати да дођу и да се попишу на прадједовској земљи. Не знам ниједног свог брата, рођака, пријатеља или познаника да је самостално или у некој групи, организовано, дошао на попис становништва у БиХ. Не знам да је иједна институција из Српске или Србије организовала те људе. То није урадила ни наша црква. Народ је притиснут својим бригама, борбом за голи живот, занемарио патриотизам и српску политичку мисао, а институције се са тим помириле. Ближи се Референдум о Дану Републике Српске. Седам дана након референдума иду и избори. Хиљаде српских гласова пропада у ФБиХ. Пропадају јер носиоци тих гласова живе у Србији, Црној Гори и по бијелом свијету као странци.
Те људе треба мотивисати. Треба их охрабрити да своја документа одјаве из Сарајева, Мостара, Зенице и да се пријаве у Источно Сарајево, Требиње, Бијељину и да гласају на територији Републике Српске. Они од посједовања докумената у ФБиХ немају никакву корист, док би Република Српска њиховом присуством на својој територији добила на снази у сваком погледу. Ја као појединац, срцем, могу ићи од куће до куће и објашњавати, да ако смо одустали од територија у ФБиХ, да не смијемо одустати од Српске, да је то наша земља. Али као појединац, ја њих не могу организовати да они учине ово о чему говорим. Највише што могу јесте да туристички окупим своје друштво, њих десетак, да се одјавимо из ФБиХ, пријавимо негдје на територији Републике Српске и да гласамо у Републици Српској.
Као појединац, не могу учинити више. Али неко виши од мене, нека институција која располаже много већим капацитетима и ресурсима од мене, то сигурно може.
Недавно сам на овој мрежи имао расправу с Мустафом Церићем, бившим поглаваром Исламске заједнице БиХ. Рече ми Мустафа да се ближи дан када ће у Босни сви говорити босански језик, пити босанску воду, дисати босански зрак и хранити се босанским млијеком. Није ми било свеједно, не зато што је Мустафа неки важан фактор и што он може нешто учинити, него сам се уплашио самога себе, нас самих и наше небриге за сопствену будућност.
Српска, пробуди се!
Пише Предраг Пеђа Ковачевић
