КолумнаСрби Босне и Херцеговине

„Нећеш, Хатиџа, нећеш, ја кад ти кажем”

Сусрећемо се често, већ годинама. А тек ми је скоро рекла да је цио рат провела у Сарајеву. У дијелу града под контролом Изетбеговићеве власти, војске и полиције.
Рече и гдје је становала.
И рече: „Шути!”
Живјела је сама. Остала је у Сарајеву као и многи. Вјерујући у мир, чувала је стан и оно што је за живота стекла у том граду.
Сваки Сарајлија је био потенцијална мета смрти која је вребала свакодневно и са свих страна. Свако је муку мучио с глађу и водом. Свако је покушавао побиједити страх од узајамне ватре, од рата који се водио у урбаној цјелини какво је Сарајево. Али, само су Срби у том дијелу Сарајева, као и Муслимани и Хрвати у преосталом дијелу града, имали још једну муку. Страх од већине. Страх од освете. Страх од ненормалних, којих има и у миру. Грбавица је имала Батка. Тадашње Српско Сарајево имало је своје „хероје” који су се иживљавали на недужним хрватским и муслиманским становништвом. Али, само су њихова имена одјекнула свијетом кроз бјелосвјетске медије. „Хероји” с оне стране Миљацке, попут Цаце, Ћеле и многих других мањих Цаца и Ћела, свијету нису познати.
Нашој јавности мало су познате судбине сарајевских Срба, попут госпође коју сам горе поменуо. Од самог почетка рата трпила је, поред оног што је трпио и сваки Сарајлија, одмазду наближег сусједства. Нападали су је при преузимању хуманитарне помоћи, хране, воде. Била је „четникуша” за оне са којима је до јуче пила кафу. Скоро свакодневно, на врата јој је долазила крупна и јака жена из сусједства. Физички ју је нападала. Тукла ју је. Кад је поменутој на ратишту погинуо зет, залупала је на Наташина врата. У руци је држала нож.
– Сад ћу те заклати, мајку ти четничку. Доста сам те трпила. Данас си готова. – Нећеш, Хатиџа, нећеш, ја кад ти кажем – одбрусила јој је ниска и слабашна Наташа, не знајући одакле јој храброст за такво нешто.
Кажу, кад ти живот виси о концу и слабашан организам активира све одбрамбене станице духа и тијела, и креће у борбу.
– Нећеш, Хатиџа. Буде ли ми фалила длака с главе, ти знаш да нећеш претећи ни ти, ни било ко твој – рече Наташа.
Хатиџа се повуче. Сјетила се Хатиџа да је Наташи у неколико наврата долазио непознат човјек у униформи хрватских војних формација. Крупан. У одјелу облијепљеном хрватским националним симболима. Наташин зет. Не тако близак род, нити неко с ким је била присна, али човјек који јој је доносио помоћ родбине и пријатеља, који ју је неколико пута обилазио и који је уносио немир, сумње и повод за препричавања у комшилуку. У то доба су муслиманска и хрватска страна имали неке споразуме, па се поменути господин у хрватској униформи, долазивши са Ступа, слободно кретао градом. То је Наташи, каже, спасило живот.
Станку живот није имао ко спасити. Паљанин, одрастао у Сарајеву, у позним годинама оженио се много млађом Џенитом. Из тог брака имали су двоје дјеце. Он као успјешан директор друштвеног предузећа, обезбијеђен – и супрузи је обезбиједио фризерски салон. Живјели су југословенски сан. Тај сан је прекинуло рат и вијест да је у паљанском насељу из којег потиче Станко, убијен старији мушкарац. Муслиман. Отац Станковог сарајевског сусједа. Станко је истог дана нађен заклан у потоку насеља у којем је живио. Заклао га је, из освете, син убијеног Паљанина.
Кад је Свјетлана, нови лик у овој причи, посјетила своју пријатељицу на Али-пашином Пољу, а након скоро двадесет година, случајно је сазнала како је настрадао њен тетак. Њена пријатељица Данка јој је препричала оно што је видјела. Јована, Свјетланиног тетка, из стана је извео један од најближих сусједа. Призор је посматрала с прозора свога стана. Заклао га је поред саме зграде и бацио у зеленило које је красило двориште. Више пута је, у страху за своју безбједност, молила за дискрецију. Јован је пронађен у некој масовној гробници.
У овом тексту сам описао страдање неколико Срба, а о којима имам аутентичну причу и доказе. Још десетак мојих прича није стало у ове редове. А колико их је туђих? Оних о којима не знам?
Заобишао сам Казане, Централни затвор, „Виктор Бубањ“, „Силос-Тарчин“ и многа друга мјеста страдања сарајевских Срба. Испричао сам приче малих, обичних људи. Питам се колико је таквих прича?! Шта би се десило да власти Српске и Србије уложе средства за интервјуисање свих напаћених? Зар је српски народ толико сиромашан, и духом и финансијски, да није у стању да преброји своје жртве, испише њихова имена, свједочења и то публикује? Да ли би у том случају, уз подршку наших медија, наше дијаспоре, лобија широм свијета, овај посљедњи рат добио другу димензију?
Или ћемо причу о „агресији” тако лако препустити свјетским медијима и свјетској историји?
Пише Предраг Пеђа Ковачевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close
Close