КолумнаСрби Босне и Херцеговине

Народ којег у Сарајеву више нема, а обилато га је даривао и кроз историју задужио

Повод којим куцам ове редове, поштовани читаоче, јесте албум фотографија које сам прикупио у овој ери интернета. У албуму су старе и нове фотографије Сарајева, фотографије сарајевских Срба који су градили тај град и културно га уздизали, фотографије на којима су туге и радости, среће и несреће које су задесиле сарајевске Србе. На фотографијама је њихова заоставштина. На фотографијама су хиљаде испричаних и неиспричаних прича о људима којих у Сарајеву више нема. У Сарајеву, судећи по резултатима Пописа становништва из 2013. године, скоро и да нема ни њихових потомака. Гледајући фотографије, почињу да навиру успомене на све оно што сам читао и што знам о Сарајеву и сарајевским Србима.

Слабљењем турске државе почео је да јача српски грађански сталеж у Босни и Херцеговини. Тргујући са Западом, Срби су у БиХ, нарочито у Сарајево и Мостар, доносили освјежење учмалим турским касабама. Школујући своју дјецу на Западу, српски трговци су стварали нови грађански сталеж на босанскохерцеговачком тлу. У 18. и 19. стољећу изњедрили су генерације пјесника, писаца и историчара, на чијим дјелима и данас почива добар дио српске књижевности, историје, традиције и културе уопште.

Не, нећу писати о Ћоровићима, Шантићу, Дучићу, Кочићу, Андрићу, Селимовићу, Куленовићу или Ћопићу. Писаћу о угледним сарајевским Србима, о којима сами Срби мало шта знају. Писаћу о задужбинама, материјалном и културном добру, које је српски народ оставио Сарајеву.

Деспићи

11big Из Херцеговине је срединемо 18. вијека у Сарајево доселио Ристо Стијепчевић. У Сарајеву је завршио крзнарски занат. Био је ожењен Сарајком по имену Деспа, па су Максима и Николу, њихове синове, Сарајлије звали Деспини синови. Отуда Максиму и Николи и ново презиме – Деспић. Никола је 1780. године купио кућу на Латинлуку. Од те куповине датира и први писани траг о овој породици. У Ташлихану је Никола купио магазу и дућан. Ту је трговао крзнарским производима. Одатле су кренули обимни послови породице Деспић, који су трговали територијом од Њемачке, Аустрије, преко Италије до турског Истанбула. Деспићи су кроз генерације стекли велико богатсво, а њега су улагали највише у некретнине. Посебан значај оставили су на пољу културе и умјетности. Прве позоришне представе одигране су баш у њиховој кући и у њиховој организацији. То је био први додир Сарајева с позоришном умјетношћу. Ова угледна сарајевска породица је несебично помагала и просвјету. Огромне прилоге давали су за подизање и завршетак Саборне цркве у Сарајеву. Овдје је значајно поменути и пријатељске и родбинске односе Деспића са, такође, угледним сарајевским породицама као што су Јефтановићи, Давидовићи и многи други.

09bigДеспићи су као угледна породица активно учествовали у животу сарајевске чаршије све до Другог свјетског рата. Након Другог свјетског рата већи дио њихове имовине је национализован. Потомци Деспића су из Сарајева одселили 1967. године. Граду Сарајеву оставили су своју скоро три вијека стару кућу и сву имовину у њој.

Кућа Деспића данас је депанданс Музеја Сарајева. Заједно са још четири одвојене цјелине чини Музеј Сарајева, а приказује раскошан живот српске православне породице и културу становања православних Срба у прошлости. Кућа је грађена у неколико фаза, а најстарији дијелови куће датирају из 17. стољећа. Као што већ написах, претеча је савременог позоришта у Сарајеву.

57d08ce89f7080dec5efdb78e0f2f45a1465821356

Поред ове музеј-куће, Деспићи су Сарајеву оставили још један објекат. У њему се данас налази Музеј књижевности и позоришне умјетности. Велики допринос у дотјеривању спољашњег изгледа куће дала је вајарка Ива Деспић, супруга посљедњег власника куће, сарајевског адвоката Александра Деспића. Додатну привлачност овој институцији даје чињеница да сама кућа у којој је смјештена институција има пространо двориште с вртом и фонтаном, који данас привлаче организаторе многих књижевних вечери.

О томе да ли још постоје и гдје данас живе потомци сарајевских Деспића, који су задужили Сарајево, немам података.

Јефтановићи

Може се рећи да историја породице Јефтановић, чувених сарајевских Срба, почиње доласком Петра Јефтановића из Тузле у Сарајево. Било је то средином 17. вијека. Као и многи сарајевски Срби, тако су и Јефтановићи своје уздизање дочекали с падом моћи турске државе у БиХ. Петров син Манојло био је важна фигура у црквеном животу града на обалама Миљацке.

Међутим, најблиставији траг Јефтановића у Сарајеву, оставио је чувени Глигорије Јефтановић. Био је угледни српски политичар, како у времену аустро-угарске окупације, тако и у периоду Краљевине Југославије. Био је власник велике сарајевске циглане (по којој данас име носи елитно сарајевско насеље), као и власник кречане у Хаџићима. Један је од оснивача Српске штедионице и Српске народне банке у Сарајеву. Оставио је траг и у многим другим институцијама. Богато је даривао цркву и помагао оснивања просвјетних и културно-умјетничких друштава. Несебично је помагао сарајевској сиротињи.

У близини Гази Хусрев-беговог безистана, Глигорије је подигао бисер архитектуре Сарајева – Хотел „Европа.

Архитекта овог здања је Карло Паржик, Чех који је своје трагове оставио на многим локацијама у Сарајеву. Хотел је отворен 1882. године. „Плави подрум“, „Бечка кафана“, „Златни ресторан“, као и башта Хотела „Европа“, више од једног вијека били су најсјанији бисери угоститељства у Босни и Херцеговини. Кажу да је Хотел „Европа“ почетком рата у БиХ постао логор за Србе, а нешто касније је и запаљен. Године 2008. поново је отворен за посјетиоце. Овог пута с туђом варијантом имена – Хотел „Јуроп“, али без обзира на то, полако порима обрисе славе из претходна два вијека и опет постаје симбол Сарајева.

Породица Јефтановић је као и породица Деспић оставила неизбрисив траг у историји Сарајева. Учинила је то дугом традицијом грађанског живота у овом граду, културом становања, својим богатсвом, задужбинама у материјалном смислу, али и заоставштином на пољу културе и умјетности. Мислим да ниједно сарајевско културно-умјетничко друштво не баштини традицију Јефтановића, макар кроз „Јефтановића коло“, градски плес сарајевских Срба, који су нам оставили у наслијеђе. Срећом, раде то културно-умјетничка друштва из Источног Сарајева.

Прочитао сам негдје да потомци сарајевских Јефтановића живе у Америци, да чекају боље дане да се врате на дједовину или да бар узму оно што им је комунистичка власт одузела.

Цековићи

13697082_162639940823849_2388187199155710949_nНа једној фотографији, гледам, у пуном сјају блиста некадашњи љетњиковац породице Цековић у Палама. Цековића кућа у Палама потиче с почетка прошлог стољећа. Грађена је пуних тринаест година. Национални је споменик Босне и Херцеговине. У њој се данас налази Галерија ликовне колоније „Пале“.

У Краљевића сокаку, срцу данашњег Сарајева, становала је добростојећа српска удовица Јованка Хаџимарковић. Средином 19. вијека из Бијелог Поља у Сарајево доселио је Петар Цековић, који је код Јованке живио као подстанар. Недуго затим, његов подстанарски однос с газдарицом прерастао је у брак. Петар се успјешно бавио трговином, као и његов и Јованкин син Ристо, који је трговао и са Истоком и са Западом. У близини комплекса Старе цркве на Башчаршији, Ристо је купио магазу. Напредовао је. С тим напретком стигла је и кућа, коју је купио на Вароши (данас Улица Мула Мустафе Башескије бр. 49). Дјевојачка школа Стаке Скедндерове, српске просветитељке, која је доброчинила у Сарајеву, отворена је баш у овој кући 1858. године.

Ристо се почетком прошлог вијека оженио Василијом Ђокић, Херцеговком, која је потицала из угледне мостарске, грађанске, породице.

Надомак Сарајева, у Палама, тринеаест година су градили љетњиковац, данас галерију, која се налази на једној од фотографија које гледате.

Њихови потомци су, непосредно прије овог посљедњег рата, овај споменик културе поклонили Митрополији дабробосанској. Земаљском музеју су оставили преко осамдесет предмета из оставштине своје породице, који су данас распоређени у три цјелине расположивог простора музеја у Сарајеву.

Стака Скендерова

staka_s1Рођена је око 1830. године у Сарајеву. Као и многи сарајевски Срби и Стакин брат се бавио крзнарским занатом. Кројио је за турске војнике. Захваљујући томе, Стака је врло рано научила турски језик, што јој је касније помогло у сарадњи с турском управом и у њеним молбама и захтјевима упућиваним истој. О њеном образовању нема података, али се са сигурношћу може тврдити да је била изузетно образована жена. Године 1858. Стака је отворила женску школу у Сарајеву.

Стака је цијелог свог живота трпила одмазду богатих сарајевских Срба, дијелом и цркве, као и српске штампе у БиХ и изван ње. Разлог томе је чињеница да је Стака сарађивала с Турцима. Њену школу, између осталих, финансирао је и Топал Осман-паша, што је код угледних Срба у Сарајеву изазивало подозрење. Али, вољеле су је жене и сва сарајевска сиротиња. Стака је јавно, набрајајући најистакнутије српске породице, исте изједначавала с Турцима, критикујући њихов однос према сарајевској сиротињи. У томе, највјероватније, лежи однос цркве и српских медија према Стаки Скеднеревој.

Гиљфердинг, руски конзул, коме је Стака једне прилике на поклон дала свој „Љетопис Босне“, а који је он касније објавио у својој књизи, о њој је рекао : „Циљ живота Стаке Скендерове је био оснивање женске школе у Сарајеву, да би поставила основу образовања жена у православних Срба“.

У почетку су најбогатији сарајевски Срби зазирали од Стакине школе и своје кћери нису слали у њену школу, али је временом то јењавало, па је Стакина школа имала све више ученица. И не само српске, већ и муслиманске и јеврејске женске дјеце. Касније се испоставило да је, поред Турака, Стакину школу финансирао и владика Прокопије, као и многе сарајевске газде. Постоје јасни докази да је Стакина школа била и нека врста учитељске школе. Више Стакиних ученица, временом, постале су учитељице у овој истој школи.

Један документ, писмо непознатог аутора упућено је Велимиру Гају у Загреб, у којем аутор описује Сарајево и културну заосталост у том граду. У том писму он каже да поред Стакине школе, у Сарајеву није затекао никакво добро и напредак у културном смислу.

„Но, једно је, што нам се врло даје на чудо. Усред Сарајева, гдје коров дивљаштва расте бујно, никла је једна учитељка, дјевојка по имену Стака Скендерова, која нам се чини као Деифоба, која у опустјелој каквој пећини прориче усамљених гласова живе истине. Та усамљеница у пустињи, прогоњена по неизображеном опћинству, сама отвори дјевојачку учионицу.”

За Стакин живот нераскидиво је везана и Мис Ирби, њена најбоља пријатељица.

Стака је на онај свијет отишла трагично 26. маја 1891. године, када ју је на Илиџи ударила коњска трамвајка запрега. Тек након њене смрти, као што то обично бива, српски медији, а и народ, схватали су њену улогу и значај свега што је за живота учинила.

Стара башчаршијска црква 

Храм посвећен светим арханђелима Михаилу и Гаврилу највјероватније је најстарији сакрални објекат у Сарајеву. Писани извори о цркви су уништени, а први сачувани датирају из времена почетка турске окупације. Из индиректних доказа је јасно да је и прије турске окупације на овом мјесту постојала црква. По народном предању потиче из средњег вијека, а као ктитора народ наводи Андријаша, брата Краљевића Марка. Ако се у првим дефтерима турске власти помињу 103 хришћанске породице, 42 муслиманске и осам „дубровачких“, као и син попа Ђура, јасно је да је на том мјесту и раније постојала црква. Током стољећа је преживјела  више пожара и пустошења. Године 1982. генерално је реновирана.

DesktopУ Старој цркви на Башчаршији се чува рука Свете Текле, дијелови моштију Светог Пантелејмона, Свете Макрине и Јакова Персијанца.

За Стару цркву је везана и прва српска основна школа, а први писани подаци о њој датирају из 1540. године.

Музеј Старе православне цркве по значају експоната четврти је у рангу свјетских музеја. Настао је из ризнице ове цркве. За овај музеј добрим дијелом можемо захвалити Јефтану Деспићу, који се несебично заложио за стварање институције коју ће оставити у аманет новим нараштајима Сарајлија. Године 1939. појавила се потреба за проширењем музеја, те је једна већа магаза у комплексу Старе цркве оспособљена за ту намјену. Ту су донесени до тада прикупљени експонати, затим вриједности из других цркава и народни прилози. Стручну обраду над експонатима извршили су Владимир Скарић, тадашњи директор Земаљског музеја у Сарајеву, професор Ђоко Мазалић и Даринка Деспић. Музејске просторије су поново проширене и уређене 1958. године, а након тога и 1975. У Мзеју Старе цркве се чува најзначајнија колекција икона на срспком говорном подручју. Ту се чува, поред горе поменутих светиња, и Крмчија Светог Саве, као и многобројни документи, међу којима су султански дефтери упућени цркви и вјерујућем народу.

Поновићу, Музеј Старе православне цркве четврти је у рангу свјетских музеја овог типа.

Капела видовданских хероја

13718640_162690544152122_2477797519390635856_nТу, поред осталих, почива и Гаврило Принцип. Капела се налази на Кошеву. Доминира православним гробљем. Саграђена је тик уз гроб Мис Ирби, гроб Аделине Паулине Ирби, добротворке и просветитељка српског народа, која је као протестанткиња по сопственој жељи сахрањена на овом православном гробљу. Сахрањена је на истом гробљу на којем је сахрањена и њена најбоља сарајевска пријатељица Стака Скендерова. 

Архитекта капеле је Александар Дероко. Ко познаје терен и Дерокову заоставштину, схватиће да је и Црква Преображења Господњег у Пофалићима његово дјело. Међутим, ова гробница има и додатни значај. Саграђена је од остатака споменика који су се налазили на некадашњем православном гробљу на Маријин-Двору. Ту се данас налазе зграде највиших институција Босне и Херцеговине. На капели се и данас могу видјети уклесана ћирилична слова, остаци споменика који су с Маријин-Двора донесени на Кошево и од којих је капела и изграђена.

Капела се не налази у Источном Сарајеву, али јој је мјесто у албуму који носи то име. Ово мјесто вапи за Истоком. Част малобројнима који се сјете, бар о годишњицама, и видовданских хероја, и Мис Ирби и Стаке Скендерове – људи који су нас задужили и оставили битан траг у нашој историји.

Сарајево данас

Срби су, не рачунајући турску окупацију, преживјели и аустро-угарски терор, и Први свјетски рат, и усташке злочине у Другом свјетском рату, али овај посљедњи рат Срби у Сарајеву нису преживјели.

Сретан је човјек који кад помисли на родни град осјети понос, чежњу, сјету … Сарајево је и поред чињенице да се у њему као урбаној цјелини недавно водио рат, и данас један од најљепших градова српског говорног подручја. Кажу, град чине људи. Ја кажем, па и Сарајево чине људи. Једном добром половином чине га људи ратном несрећом пристигли у њега, али људи. Јесте то добрим дијелом нека нова култура, али културе и народи се из деценије у деценију смјењују у свим свјетским градовима, па што не би и у Сарајеву?! 

Али, постоји једна горка чињеница коју ни будуће вријеме, чини ми се, неће промијенити. Срби су први пут у историји од Сарајева дигли руке. Срби су од Сарајева одустали. Број Срба у Сарајеву је статистичка грешка.

Можда их овај текст освијести и укаже на потребу да не треба одустајати, да у Сарајеву нису оставили само своје куће, станове, дјетињство, младост, већ да су у Сарајеву оставили и много више – све поменуто у овом тексту и још много тога што није стало међу ове редове. 

3ac9278b-8fb6-456b-ba98-91a13294c0b6

Кључне речи

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close
Close