НАЈМАСОВНИЈИ ЈЕДНОДНЕВНИ ПОКОЉ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године поклале сво српско становништво у три села на периферији Бање Луке – Дракулићу, Шарговцу и Мотикама – и све Србе рударе у руднику Раковац недалеко од града. Само у том једном дану усмрћено је око 2.500 Срба. Тачан број још није утврђен. Тај покољ има следеће карактеристике:

– то је најмасовнији покољ Срба на кућним огњиштима у једном дану који је извршила Павелићева Независна Држава Хрватска током целог свог постојања.

У логорима, нарочито у Јасеновцу, јесте било још масовнијих ликвидација и у једном дану, али усташе нигде другде нису у једном дану поклале толико Срба на терену, у њиховим кућама. Покољ је почео у раним јутарњим часовима и био завршен у току дана, до 14 часова;

– то је највећи број Срба које су Хрвати усмртили у једном дану и на једном месту ван логора у целој историји односа и сукоба Срба и Хрвата. Срби иначе нису никада вршили геноцид над Хрватима;

– то је највећи број усмрћених цивила у једном дану у својим домовима на тако малом сеоском простору не само у Другом светском рату већ и у целој историји човечанства;

– то је најрафинираније испланиран, припремљен и спроведен покољ тако великог броја Срба на терену од стране Независне Државе Хрватске;

– геноцид (покољ) извршен је над потпуно и апсолутно мирним српским становништвом, које је било сасвим лојално држави у којој је живело и потпуно послушно свим њеним представницима и органима. То није, дакле, била одмазда за неке прекршаје, већ огољено етничко чишћење;

– покољ у три наведена села на периферији Бање Луке извршен је само и једино зато што су тамошњи становници били православне вере, односно Срби;

– у покољу Срба учествовале су и њихове комшије Хрвати;

– нико од комшија Хрвата, нити ма ко од њих ван села, није сигнализирао Србима да ће бити поклани 7. фебруара 1942. године и тако им пружио шансу да се бар неко бежањем или скривањем спасе, иако су многи знали за припрему покоља;

– покољ Срба у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама извршен је са знањем и одобрењем, а вероватно и по налогу, тадашњег шефа једне државе, поглавника Анте Павелића. Тако нешто није се смело нити се могло урадити без његовог зна ња.

Није то, дакле, био злочин неке распуштене екстремне и неконтролисане паравојне јединице или банде, каквих има у свим ратовима, већ плански акт врховне државне власти и њеног шефа.

СВЕДОЧЕЊА О ЗЛОЧИНУ

Сведочење Драгана Стијаковића (1926)

ЗАКЛАНА ДЕВОЈКА АНЂА

Кад смо изашли пред горњи млин, угледали смо пред млином на снијегу женско чељаде како лежи. Одмах смо препознали Анђу Стијаковић, кћерку Миле Стијаковића из Великих Стијаковића. Лежала је мртва на снијегу. Лежала је постранце, на утабаној пртини, приљубљена образом уз снијег, затворених очију.

Око ње велике црвене мрље по снијегу. Пустила је доста крви. Била је лијепо почешљана, гологлава, а двије дугачке плетенице, дебеле скоро као дјечије руке, испружене по снијегу поред њених леђа. Сукња јој нормално покрила ноге. Нема трагова насиља у смислу силовања. Не виде се ни ране. Да није крви и да не лежи на снијегу, реко би човјек да спава.

Анђа Стијаковић је била дјевојка од 18-19 година, најљепша у Мотикама. Била је средње крупна, једра, румена, здрава, весела, кестењастоплава. Претходне године за њом се на збору код цркве на Бранковцу окретало и мушко и женско, и велико и мало. Свијет је говорио да је права љепотица. А сада је лежала мртва на снијегу пред сеоским млином.

На неколико корака од Анђе на снијегу је лежао и њен ујак Ђорђе Тодић звани Ђоле, човјек од својих 30–35 година, из засеока Тодића, с наше стране Ријеке, близу наше куће. Како не бих знао Ђолета! Био нам је комшија и кум. Те ноћи уочи покоља била је његова реда за мељаву у млину, па је млио жито док ујутро нису дошле усташе и ту га убиле. Он је лежао испружен потрбушке. И око њега велике мрље крви. Негдје је крв само пошприцала снијег, а негдје су велике црвене мрље, испод којих је снијег нагрижен од топле крви која је из њега текла.

И Ђоле и Анђа су избодени ножем. Виде се рупе на одијелу, а код Ђолета и насјечен врат. Стијаковићи су знали када је Ђолетов ред у млину, па је Анђа тог јутра вјероватно рано сишла до млина да се штогод договори с ујаком. Ту су их усташе обоје нашле и изболе их.

Ни једно од нас троје није се узбудило када смо пред млином видјели убијене Анђу Стијаковић и Ђолета Тодића. Послије толико смрти коју смо видјели тог дана отупили смо и огуглали. Кратко смо стајали пред млином и гледали мртве.

Млин је заустављен, не ради. Не чује се и не види нико жив. Ми изговарамо само понеку ријеч:

– Анђа! Ђоле! Бјежмо!

Док смо тако стајали пред млином и предомишљали се, угледали смо како одозго од Великих Стијаковића, гдје је била Анђина кућа, иде човјек у цивилу, с пушком о рамену, и гони испред себе једну краву, а на леђима носи пуну торбу. Он пјева. Ја сам га одмах препознао. Био је то Антун Xолић, из Горњих Мотика, стар око 40 година, сељак. Он и његов брат Нико били су шокци. Њихова кућа је била на крају Горњих Мотика, близу мајданске цесте и Лукајића, код 10. километра од Бање Луке. Одатле су се, према Бронзаном Мајдану, настављала искључиво српска домаћинства Наранчића, Лукајића и Јанковића. Након почетка Рата Антун и Нико су се спустили ниже у Мотике, гдје је било више шокаца, који су касније држали власт. Ту су били сигурнији. Горе су се бојали освете. Иначе, од почетка Рата муслимани и шокци су се привијали уз градове, у којима су били жандари, домобрани, усташе и Нијемци. У селима су били четници и партизани.

Антун Xолић био је познат као прзница и силеџија. Знали смо да је још од 1936. године био члан организације ‘Крижари’. За вријеме Рата био је усташа, нај при је у цивилу, а касније у униформи. Не знам шта је с њим било, ни како је завршио.

Чуо сам да је био жив још 1943. године, када сам с једном партизанском јединицом прошао кроз Мотике. Касније ништа нисам чуо о њему. Ни његово потомство се није послије Рата настанило у Мотикама. Продали су имање Влади Јанковићу и некуд се одселили. Не знам. Антун је на сам дан покоља одмах кренуо у пљачку, у Горње Стијаковиће, који су били доста богати. Можда је горе нешто и попио, кад је био тако весео и пјевао.

Док ми гледамо избодена тијела Ђоле Тодића и љепотице Анђе Стијаковић, до нас се слијеже пјесма једног усташе и пљачкаша. Међутим, мене је то тек касније узбуђивало. Тада о том нисмо могли да размишљамо, јер се Анте Xолић с пушком о рамену приближавао млину. Зато смо нас све троје побјегли уз брану изнад млина, па одатле уз поток Средовац, до његовог извора, једно 200 метара од Ријеке.

Сведочење Мирка Стијаковића (1932)

ТРИДЕСЕТОРО ПОКЛАНИХ У СОБИ ОД 16 КВАДРАТНИХ МЕТАРА

Усташе су вјеровале да су побиле или смртно раниле сву чељад у соби и да нико неће остати жив. Изашле су напоље. Оставиле су једног усташу пред кућом да пази на побијене и да дотуче оне који су можда остали живи. Сви остали су отишли, касније сам сазнао, према кућама мојих рођака Нике Стијаковића, чи ја

је кућа била једно 100 метара удаљена од наше, Илије Стијаковића (300 м) и Луке Стијаковића (500 м). Горе су побили све: Лукину породицу од 5 чланова, Илијину од 4 и Никину од 15 чланова. Од њих нико није преживио. У наших 5 кућа побијено је 62 чељади за мање од пола сата. Већина их је издахнула одмах, а неки касније, на мукама. Остали смо живи само ја и Рада (8 година).

Ја сам био најдубље под креветом, до самог зида, јер сам се први завукао под кревет. Дјеца која су се касније завлачила заклонила су ме. И то ме је спасило!

Док у соби чељад замиру једно по једно и смирују се, а кркљање и стењање сестишавају, ја се некако извучем испод кревета преко оне побијене дјеце испред. Тешко сам се извукао, јер је онај дрвени кревет понизак. Препузао сам преко дјеце, која су била врућа и мрдала се. Нисам се грозио њихових крвавих и избодених тијела. Нисам на то мислио. Не осјећам да ме рана боли. Само видим да сам и ја сав крвав. Највише сам се окрвавио од оних под креветом када сам се извлачио преко њих.

Када сам се извукао испод кревета, у гомили тијела препознао сам Млађеновог Илију, свог брата од стрица, дијете од седам година. Лежао је на површини, на лешевима. Давао је знаке живота. Вртио се и рукама и ногама. Покушавао је да устане.

Ја сам, газећи по оним тјелесима, јер се ногама није могло стати на под од њих, дошао до прозора и погледао напоље. Пред кућом, на дрвљенику, стајао је усташа с пушком у рукама на којој је био нож. Чувао је кућу да из ње не изађе ко жив. Када сам ја угледао њега, угледао је и он мене на прозору. Одмах је потрчао у кућу.

Ја сам се брже-боље опет одмах завукао под кревет, колико сам могао, и притајио се. У том је усташа стигао до собних врата и одатле испалио метак у мог брата Илију, који је покушавао да устане. Усташа није ни улазио у собу. Вјероватно је мислио да се онај дјечак којег је дотукао био појавио на прозору. Одмах је изашао напоље. Можда му је било непријатно да гази по крви и лешевима до Илије, па је зато пуцао с врата, можда из пиштоља. Нијесам видио.

Илија је одмах био готов. Потпуно се смирио. Ја гледам како усташа дотуче Илију и како он издахну. Усташа се више није појављивао.

Послије извјесног времена ја се јопет извучем испод кревета. Жене и дјеца набијени и измијешани како се то не да описати, ни испричати. По роптању и по кретима види се да су неки већ потпуно мирни, а то значи мртви, неки замиру и смирују се, а неки дају јасне знакове живота. На кревету сам угледао Станојиног сина Душана, у чијој смо кући били. То је био момак од 18 година. Њега није било ту када сам ја први пут био изашао испод кревета. Он је остао жив међу 33 наше и његове чељади у тој соби. Попео се на кревет док сам ја лежао под креветом. Лежао је на кревету.

Није био ничим покривен. Ја нисам уочио када и како се он извукао између рањених и избодених и попео на кревет. Сада је непомично лежао ту. Каже:

– Дај ми воде!

Из бреме, која је била у ‚кући‘, налијем му масу воде и дам да пије. Не може сам. Ја му подигнем главу и помогнем му да пије. Он се напи воде и одмах умрије на мојим рукама. Само изврну очи и издахну.

Сведочење Петка Стијаковића (1932)

ТАКО УСТАШЕ УБИШЕ МОЈУ МАЈКУ МАРУ И БРАТА МИРКА“

Тог јутра, 7. фебруара 1942. године, устајали смо, облачили се и умивали нешто послије 7 часова, као и обично. Зимски је дан и касно свањива. Зими се тако устаје. Стриц Саво устао је раније и отишао на посао у рудник Раковац, близу нашег села. Радио је у првој смјени. Сви ми остали, осим сестре Стоје, били смо у кући, односно у соби. Родитељи су нешто пословали по кући, а нас троје дјеце (ја, Млађен и Госпа) сједили смо поред шпорета и гријали се. Чекали смо да се спреми доручак. Брат Мирко лежао је у колијевци поред нас. Ми смо га чували да се не преврне и да не плаче. Ружа изишла да нарани стоку. Сестра Стоја, дјевојка, отишла је на во ду. То је био њен посао. Она је свако јутро с бремом (дрвена пљосната качица од 12-25 литара – Л. Л.) ишла на врело по воду, које је од наше куће било удаљено око 200 метара. Усташе су најприје ухватиле њу. Среле су је на путу између куће и врела и вратиле је кући. Ушле су заједно с њом у кућу. Тек када су усташе ушле у собу, ја сам их видио. Дотле их нисам видио. Ја мислим да их ни родитељи нису прије видјели.

У собу су ушла само двојица усташа. Застали су на собним вратима. У рукама држе пушке, а на пушкама су бајонети. Одијела су им била војничка, онако више зеленожута. На глави су им биле капе са словом U. Млади људи, румени од снијега напољу. Ја сам све то добро видио, јер сам био близу њих само неколико корака.

Ја сам стајао код прозора када су они ушли у собу и мало је разгледали. Ништа не говоре, као да су нијеми. Један од њих само рече:

– Излазите напоље!

Ни родитељи ништа не говоре. Само гледају. Мајка узе у руке дијете из колијевке и крену према вратима. Пред њом је отац Раде ишао према излазу. За њима идемо и нас троје дјеце. Ја сам се већ тада препао. Један усташа је изашао напоље, а други је остао иза нас.

Разгледа по соби да ли смо сви изашли.

Када сам изашао напоље, угледао сам на сни јегу пред кућом још доста усташа. Лијепо сам их пребројао док сам излазио напоље и стајао на пртини.

Стоје и ћуте. Пред њима стоји моја сестра Стоја. И она ћути и гледа нас који излазимо из куће. Код свих усташа пушке на рамену, а на пушкама бајонете. На њима нова војничка одијела. Лијепо изгледају према снијегу. Они су уштиркани. Дугачки бајонети на њиховим пушкама сијају се као да су изгланцани.

Не знам ко је те усташе довео до наше куће. Касније сам чуо да су комшије шокци показивали усташама гдје се налазе српске куће и српска чељад за вријеме покоља. Можда је неко од тих 12 усташа био и мјештанин, из Мотика, али ја нисам ни једнога познао. А ни отац не започиње разговор с њима. С њима нема ни једног цивила.

Пред кућом нас поредали једно крај другог. Снијег је висок, поврх мене, али је ту пред кућом доста разгажен, а пртина проширена. Нареде нам да изађемо на пут више куће. На путу је пртина још шира. Снијег утабали људи и стока. Ми сви изађемо горе и станемо једно уз друго. Родитељи и сестра Стоја привлаче нас троје уза се. Ми дрхтимо. И бојимо се и хладно нам је. Не знам од чега дрхтимо више.

То јутро је било јако хладно, а ми се нисмо ни добро обукли. А изашли смо нагло из топле собе и стојали. Кад се стоји, хладније је. Усташе стају укруг око нас. Опколише нас. Сви су скинули пушке с рамена идрже их у рукама. Један усташа каже:

– Овдје ћемо их!

Вјероватно је он био мјештанин и знао да је то најпогодније мјесто за нашу ликвидацију, па га је зато и предложио. Остали кажу:

– Добро!

Почињу припреме за убијање. Помијерају се помало око нас и окрећу пушке с бајонетима према нама. Нико од нас се не миче нити шта проговара. Усташе се међусобно згледају. Они раде свој посао. Ми скамењени само стојимо и чекамо.

Ја нисам мислио да ће нас убијати. Нисам ни знао шта је то. Мислио сам да ће нас некуд одвести.

Пошто нисам био још обуо чарапе, већ сам навукао гумене опанке на голе ноге, било ми је јако хладно по ногама. Зато се премећем с ноге на ногу и дувам у руке.

Одједном мајка Мара, с дјететом Мирком од годину дана у наручју, скочи између двојице усташа и поче бјежати. Окрену се према пртини којом смо ми дошли на пут, тј. према кући, низбрдо. Мајка ми је била јака жена. Имала је тада 40 година. И ми и усташе гледамо шта се деси и шта ће даље бити.

Чим је мајка искочила из круга, између оне двојице усташа, скочи за њом један усташа и удари је јако кундаком пушке у главу. Сјећам се добро, била је то лијева сљепоочница. Како се мајка окренула за тренутак назад, да види шта ће бити, усташа је удари по слијепоочници. Мајка само јаукну:

– Ааа! Јааоој!

Одмах паде на снијег. Поред ње врцну на снијег дијете. Она се више не миче. Прискочише усташе, па је боду ножевима. Из ње шикће крв. Како онако може крварити? Као да је велика печеница која се припрема за ражањ. Толико крви.

Дијете јој испало из руку и отишло најприје мало у страну, у снијег, а не на пртину. Упало у снијег па му се виде само голе ручице и ножице како млатарају. Дијете пишти. Преко мајке пријеђе један усташа и убоде дијете у снијегу. Убоде га само једном. Мирко се одмах смири. Преста плач. Ручице и ножице се смиришеи нестадоше у снијегу. Шта је дјетету требало! Умрло би на снијегу и да га нису проболи.

Тако усташе убише моју мајку Мару и брата Мирка пред мојим очима, на неколико метара од мене. Обоје их је убио један од оне двојице усташа што су ушле у нашу собу и што су нас ишћерале напоље. А у мајку су и други забадали бајонете док је лежала на снијегу. Из ње крв ври као врело. На више мијеста по тијелу. Али кратко. Она је брзо престала да се миче. Само се још мало трзала. Ми само стојимо и гледамо у мајку. Као да ништа друго не постоји. Обезнањени смо.

Сведочење Љубице Вучић (1929)

„УСТАША ПРОБОДЕ МАЈКУ И ГОЛО ДИЈЕТЕ НА СНИЈЕГУ“

Кад сам ја била дошла у Михајлову кућу, Драгиња је купала своје дијете. Умлачила котлић воде, па једном руком држи дијете, а другом га сапуна и полијева. Она је још купала дијете када сам се ја вратила у њихову кућу, а и када су стигле усташе. То су минути. Кад је Драгиња видјела како пред кућом усташе боду Михајла, почела је да само хода по соби, а оно голо дијете држи у рукама. Она је међу нама најстарија, али нам ништа не говори, не тјеши нас. Само тумара по соби и хуче, као избезумљена. И ми сви остали брзо ходамо по соби, као овце у тору када вук трчи око тора и гледа како ће ући унутра и поклати их. Бошко гледа на прозор и хоће да некуда искочи. Нема куд! Поред прозора стоје усташе. Врата на соби су отворена. Видимо обоје врата на ‚кући‘. На једна врата улази један усташа, а на друга други.

У собу улази усташа који је бо Михајла. Нож на пушци сав крвав. Наређује нам да сви изађемо напоље. Прво изиђе Драгиња с дјететом у рукама. За њом одмах Бошко, Петар и Љубица. Млађа Драгињина кћи Даница цијело јутро је спавала у соби на кревету – и кад сам ја дошла, и кад су дошле усташе, и сада. Усташа на њу ни на Вају на поду не гледа. Само гледа у мене. Види да се не мичем. Не излазим са осталима. Наређује ми да и ја изађем. Ја нећу. Он ми се више не обраћа, већ оде за онима напоље. Виђе да ја остадох у соби. У соби смо остале нас три: ја, Даница на кревету, која се никако не буди, и мртва Ваја на поду. Ја чекам да се усташа врати и да ме ишћера напоље. Нема га. Станем крај прозора да видим шта ће радити са онима напољу. Усташе их зауставиле на оном истом мјесту гдје су зболе Михајла. Стоје управо на крвавој пртини – крв од Михајла. Михајлов леш под хаљином корак-два даље у цјелцу.

Драгиња скочи да бјежи доље према цести. Голо дијете притегла на груди обема рукама. И истрчала је 4-5 корака. За њом потрча усташа, стиже је и убоде је ножем на пушци у леђа, како је трчао за њом и стигао је. Она се одмах скљока на пртину, на страну, а дијете врцну у снијег цјелац поред пртине. Голо дијете врти се рукама и ногама у снијегу, као у сапуници у кући, и пишти. Имало је само пола године.

Још је сисало. Мислим да се Драгиња намјерно, још свјесна, спустила на страну да не згњечи дијете ако падне напријед. Можда га је зато бацила у снијег, ван пртине.

Ко зна! Можда је по мајчином нагону жељела да га баци даље од смрти. Усташа се примакну дјетету, па и њега прободе бајонетом. Наби га на бајонет и избаци га на пртину. Дијете одмах престаде плакати.

Док је онај усташа убијао Драгињу и дијете, Бошко и Љубица покушаше да побјегну изнад куће, куда није био нападо снијег због стреве. Међутим, стигао их је други усташа и убио. Ја сам само видјела када су потрчали, најприје Бошко а за њим Љубица, и усташа за њима, али нисам видјела како их је убио. Замакли су за горњи ћошак куће, који се не може видјети с прозора. Сјутрадан сам видјела да су изнад куће избодени. Петра су зболи пред кућом, на истом мјесту гдје и Михајла.

ИЗВОР: Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу – Злочини и сведоци- Покољ Срба у селима код Бање Луке, Дракулићу, Шарговцу и Мотикама 7. фебруара и Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. године, Београд, 2005.

ПРИРЕДИЛА: Редакција SRBIUBIH

Преузето SRBIUBIH