Колумна

Молимо се да прогледамо

Ми смо своје лице и своју судбину предали у руке вођа и далековидаца који једва да и на крају виде оно што су морали видети на почетку. Ми смо допустили да и наши митови и симболи који нас дефинишу и изражавају, падну у њихове руке. У њиховим рукама ти митови и симболи су се изобличили. С њима смо се, а да то нисмо ни опазили, изобличили и ми сами. А то што су они данас направили, ми смо прихватили као оно што и треба да буде. И почели смо да се поносимо оним од чега би требало да се лечимо. Зато што нисмо свесни својих болести и њихових узрока, ми се претварамо у болестан народ у расулу, народ који остаје и без крова над главом, и без темеља под ногама.

Академик, Љубомир Симовић

С обзиром на место на којем се данас налазимо – стару српску архиепископију Жичу – и с обзиром на дан у којем смо се у Жичи окупили – празник Преображења Господњег, а понајвише с обзиром на страдања која су нас у овом веку задесила, и која управо ових дана добијају најцрње облике и највеће размере – чини ми се да би најпримереније било да моја данашња беседа овде буде молитва. Ово је век крвавих светских ратова и револуција. Век Аушвица и Гулага, век Шумарица и Јасеновца, век мржње и патње. И тај век сада, на свом измаку, покушава да поправи утисак и да се, бар у својим последњим годинама, представи бољим но што је био: као век борбе за људска права. Међутим, борбе за људска права показале су се као веома згодан облик борбе за државне интересе.

Чини се да су људи данас много беспомоћнији него што су били у временима у којима се за њих нису залагале моћне државне и свемоћне међународне организације. Што је више заштитника, све је више незаштићених. Јер, обраћања тим заштитницима никоме не доносе никаквог добра, остаје нам да се опет, као у давна времена, обратимо нашим Свецима. *

Беседа прочитана приликом уручвања Жичке хрисовуље 20. август 1995. године.

С обзиром на околности у којима смо се нашли, за нашу молитву бисмо могли позајмити речи из молитве којом се негде око 1241. године неки непознати калуђер из Милешеве обратио Светом Сави: „Пожури се, Саво Свети, и пакости избави нас, јер јади велики и ратни рабе твоје обузимају”. Не с мање разлога, могли бисмо се послужити и речима којима је негде око 1330. године вероватно Данило Старији, молио Богородицу да Христа „умоли да се избавимо од најезде паганске и од сваког вреда и међусобног рата”. Очито је да бисмо ми данас пред наше Свеце могли изаћи са истим оним жалбама и молитвама са којим су пред њих излазили наши несрећни преци пре седам или осам стотина година, што значи да се несрећне околности за нас ни током толиких стотина нису промениле.

Међутим, ако се нису промениле те околности, променили смо се ми. Променили смо се толико да би нам се могло десити да Свети Сава, кога призивамо, чује наше молитве и одазове се нашим вапајима и пожури да дође да нам у невољи помогне, али да нас, дошавши међу нас, такорећи не препозна.

Ми смо своје лице и своју судбину предали у руке вођа и далековидаца који једва да и на крају виде оно што су морали видети на почетку. Ми смо допустили да и наши митови и симболи који нас дефинишу и изражавају, падну у њихове руке. У њиховим рукама ти митови и симболи су се изобличили. С њима смо се, а да то нисмо ни опазили, изобличили и ми сами. А то што су они данас направили, ми смо прихватили као  оно што и треба да буде. И почели смо да се поносимо оним од чега би требало да се лечимо.

Зато што нисмо свесни својих болести и њихових узрока, ми се претварамо у болестан народ у расулу, народ који остаје и без крова над главом, и без темеља под ногама.

После једне сабласне битке, која је изгубљена пре него што је и почела, овај, по ко зна који пут преварени народ избачен је из својих кућа, и прогнан из својих градова. У тим страшним бежанијама без краја, без циља и без наде, деца умиру а људи се убијају.

Под тим каменованим бежанијама у којима се већ преко две недеље вуче преко 200.000 мученика, туку авиони и топови, а најмоћнији над моћнима то гледају мирно и без протеста, јер сматрају да и ми сами, друге народе подижући у бежаније, ништа боље нисмо ни заслужили…

Оно што се нама не опрашта, другима се допушта. Другима се и злочин оправдава као нужна одбрана, а нама се и за нужну одбрану суди као за злочин. Захваљујући том дволичном кантару са тим теговима чија је тежина релативна, ми нисмо само поражени него смо и понижени и прокажени и изопштени и требаће нам много деценија да се, ако будемо имали среће и снаге, са ове међе помакнемо и да се од оволиког и оваквог страдања опоравимо.

Тај опоравак треба да почнемо и исповешћу и молитвом. Молитвом у којој ћемо молити Бога да нам помогне да прогледамо и да видимо где смо, да нам помогне да видимо цео пут којим смо довде дошли и  да препознамо лица онима који су нас довде довели, да нам покаже где ћемо стићи и да нам покаже како ћемо завршити, ако наставимо овим путем за овим путовођама. Да нам помогне да се избавимо из руку ових трговаца који криво мере и из руку ових судија које криво суде. Да нам помогне да се ослободимо ових газда са свих страна, које газдују по нашој кући без домаћина. Да нам помогне да се суочимо са чињеницом да су моћници овог света баш нас изабрали за највеће кривце и грешнике, али и са чињеницом да смо им и ми сами помогли у таквом избору.

Да Га молимо да нам буде ослонац који ће нас у овом падању зауставити и да нам буде крило које ће нас из новог падања понети увис. И да Га молимо да нам помогне да после свих ових црних гласова који нас одасвуд салећу, доживимо дан у којем ће до нас као једина вест допрети она песма која се некад у овим крајевима певала у ово доба године: „Иде јесен, иду благи дани”.

Академик, Љубомир Симовић

Back to top button
Close
Close