Манастир Сопоћани – 750 година постојања

Аутор: Др Невена Дебљовић Ристић

Mанастир Сопоћани – „У њему је препозната она изузетна универзална вредност која је ово јединствено духовно и културно благо сврстала међу најзначајнија у свету, уписом 1979. године на Унескову Листу светске културне и природне баштине.“ – пише Невена Дебљовић Ристић за пројекат „Непокретно наслеђе у Србији“.


Јубилеји су не ретко повод да се пажња академске, али и шире јавности усмери на неке важне догађаје из прошлости, живота појединаца, народа па и читавих културних традиција. То је често и прилика да се свестраније саберу многа знања, саопште нова научна сазнања која инспиришу на поновно постављање већ постављаних питања, али и преиспитивања одговора за које се сматра да су дати/познати. Године 1965. обележен је јубилеј – 700 година Сопоћана. Значајна имена научника надахнутих стваралаштвом српског средњег века оставила су о овом догађају писани траг – били су то: Милорад Панић Суреп, Сима Ћирковић, Александар Дероко и Светозар Радојчић. У уводном чланку „Светлост СопоћанаМилорад Панић Суреп белжи својеврсно одгонетање значења речи Сопоте сагледавши смисао који – „сажима у себи цео појам онога што је, једне историјске епохе, српски народ могао да каже, и што је рекао у једној пространој области стваралаштва.

Први радови на заштити Сопоћана према пројекту Пере Поповић и Александра Дерока, Архива Народног музеја у Београду

Данас, пола века касније, догађаа који би изнова указао и подсетио на пространу област средњовековног стваралаштва потакнутог културним и духовним значењима манастира Сопоћани није било. Бројна истраживања спроведена у разним дисциплинама последњих 50 година, посебно археолошка и архитектонска, пружила су многа нова сазнања о историји манастира, облицима, садржају и намени, као и материјалним траговима и бројним нематеријалним вредностима указујући на континуитет колико и дисконтинуитет који се очитавао у променаманастајалимтоком вишевековног живота сопоћанског манастира. Стога овај текст чини тек скицу подсећања на величину манастира Сопоћани.

Историјски осврт

Манастир Сопоћани са црквом Св. тројице представља особено сведочанство и важну спону у трајању српске средњовековне државе. Његова градитељска и уметничка достигнућа пуних седам и по векова под различитим историјским околностима сведоче о тежњама и намерама српског краља Уроша Првог, о важности доба у којем је грађен овај манастир за историју и културу српског народа, о сведеној узвишености његове архитектуре и недостижне симболично-алегоријске религиозне имагинације испољене у сопоћанском фреско-сликарству. У њему је препозната она изузетна универзална вредност која је ово јединствено духовно и културно благо сврстла међу најзначајнија у свету, уписом 1979. године на UNESCO Листу светске културне и природне баштине.

Међу славне задужбине српских средњовековних владара тик уз Студеницу, Жичу, Милешеву убројење и манастир Сопоћани. Унук Стефана Немање, трећи син Стефана Првовенчаног, Урош Први, подиже — „у Расу” према Светостефановској хрисовуљи, следећи узор својих предака — манастир, са црквом посвећеном светој Тројици.

Светородна лоза – Стефан Немања, Стефан Првовенчани, Урош Први

Манастир Сопоћани приповеда о развоју културе, градитељства и уметности свога времена. Визуелна испреплетаност духа Запада и наслеђа Византије одраз је прилика и успона који је Србија остварила у периоду од 1243. до 1276. године, господарењем Уроша Првог. Политичка снага, ратнички дух, способност и образовање које је поседовао овај веома одмерен српски краљ, омогућили су Србији чврсте границе, економски и привредни успон, као и културни развој који се огледа у синтези хришћанског духа израженог у архитектури и непоновљивој уметности фреско-сликарства које црква Свете тројице чувау својој унутрашњости. Замишљена као гробна црква, црква Св. тројице била је место у којој су сахрањена веома значајна имена породице Уроша Првог, као и сам краљ.Његова верност православној цркви и поред женидбе француском принцезом, као и васпитања које му је пружила мајка Млечанка, остаје снажна до последњих дана његовог живота.Без сумње се може поновити тврдња да је Урош Први био један од најзначајнијих владара династије Немањића.

Овај у многом „просвећени“ владар, на суптилнан начин сугерисао је настајање живописаних композиција, иконографски везаних за владарску династију, са другим библијским и новозаветним сценама и личностима, истичући достојност лози којој припада, као и улогу вишезначне естетике хришћанске уметности.

Око цркве Свете тројице изграђен је и манастирса просторима намењен имкиновијском животу монашке заједнице. Њихов распред приближно кружног облика, својственсвим српским средњовековним манастирима указује на несумљивиузор Студенице у подизању сопоћанске манастирске целине.

Све до Косовске битке, монашки живот у манастиру се одвијао по законима општежића. Прва страдања задесила су овај манастир након продора Турака у Србију, када су све зграде порушене и спаљене. У време деспота Стефана долази до оживљавања Сопоћана, са приметним грађевинским изменама које указују да је и тада манастир био изузетно снажан. Почетком XVI века манастир бива напуштен због опасности од турске најезде, али крај XVI и почетак XVII века изнова бива обележен духом обнове. Још једна најезда Турака крајем XVII века, када је и спаљен, довела је до потпуног опустошења манастира, да би тек почетак XX века забележио прве трагове бриге за цркву Св.тројице затечене у оронулом и рушевном стању, без горњих делова.Даља судбина Сопоћана била је условљена политичким приликама које су се смењивале у Србији током XX века. Обнова монаштва била јетешка у периоду након Другог светског рата. Међутим, рад на организованом спасавању, а потом и истраживању, конзервацији и рестаурацијиод непроцењивог је значаја за откривање бројних сазнања о једном од најзначајнијих задужбина немањићке династије XIII века, која се спроводе до данас.

Конзерваторски осврт

Данашња сазнања о архитектонском склопу манастира Сопоћани, како о цркви, тако и о просторном облику манастирске целине и траговима грађевина намењених животу монашке заједнице, плод су дугогодшњих истраживања и конзерваторско-рестаураторских радова, систематично спровођених више деценија. Почетком XX века затечена је само црква након вишевековног пропадања у веома лошем стању. Тада су извршени су први радови на ургентном затварању и грубој реконструкцији горњих делова цркве.

Археолошка истраживања започета седамдесетих година 20. века донела су прве резултате о манастирком комплексу и трајали су више од десет година. Добијена су сазнања о сложеној хронологији грађења, настајања и нестајања манастирске архитектуре, која је у својим остацима сачувала читаву хронологију живота манастира. Истовремено су на цркви извођени сложени конзерваторско-рестаураторски радови на реконструкцији звоника, првобитних обликабродова и архитектонске декорације цркве. Крајем деведесетих година 20. века затворен је простор спољашње припрате, чиме су трајно заштићени очувани фрагменти фрескосликарства насталих у другој фази након доградње спољашње припрате, а деценију потом у потпуности је археолошки истражена и до краја дефинисана траса приближно кружне форме манастирског обзиђа.

Конзерваторско-рестаураторски радови на цркви Св.тројице и манастирском комплексу (руководилац пројеката и радова Оливера Кандић од 1973. до 1997)

Дугогодишња истраживања и размишања конзерватора била су усмерена и на могућност обнове архитектонског украса са дводелних прозора „главног“ брода цркве, као и монументалног дводелног олтарског прозора. Томе су допринели и подаци који су резултат археолошких ископавања која су трајала од почетка седамдесетих до средине осамдесетих година прошлог века. Изузетно вредан материјал делова архитектонске пластике извајане од белог мермера, пронађени су током истаживачких радова.

На цркви Св.Тројице у Сопоћанима заступљен је неуједначен приступ у решавању прозорских отвора. Најрепрезентативнија је олтарска бифора, а истоветних обликовних и стилских обележја су бифора са западног прочеља и бифора са зида између припрате и наоса. Архитектонски сведеније бифоре на подужним зидовима „главног“ брода поседују, такође романичка стилска обележја. Свих шест прозора „главног“ брода, олтарска бифора и бифора са западног прочеља остали су временом без капитела, базе и стубића. По облику и димензијама, један од нађених капитела током археолошких истраживања разликовао се од осталих. Иако делимично сачуван, поседовао је довољно елемната за реконструкцију. Остаци осмостраних стубића одговарали су сачуваној оригиналној стопи.

Тек је почетком друге деценије XXI века почела обнова архитектонске пластике. Примењени поступак се односио на понављање јединог познатог капитела који не би нарушио првобитан склад архитектуре сопоћанске цркве, а који би исказао романичко стилско обележје цркве. Приликом конзерваторско-рестаураторских радова у Сопоћанима крајем деведесетих година 20. века, обновљена је на прочељу, изнад портала – западна бифора, по угледу на једини сачувани прозор са западног зида наоса. На такво решење указао сачувани спољни оквир, тј. допрозорници и подпрозорник,али и однос дужине према ширини једног и другог отвора. По свом облику и пропорцијама као и решењу деоног стубића са капителом и стопом, поновљен је у потпуности сачуван двостепено решен четворолисни капител, који је аналогно примењен и код конзерваторско-рестаураторских радова на олтарској бифори.

Обнова архитектонског мермерног украса дводелних прозора у манастиру Сопоћани, (руководилац пројеката и радова Н.Д.Ристић од 2009. до данас)

Обнова архитектонског мермерног украса дводелних прозора у манастиру Сопоћани, (руководилац пројеката и радова Н.Д.Ристић од 2009. до данас)

Обнова дводелних прозора укључујући и олтарски на цркви св. Тројице у Сопоћанима захтевала је дуг пут – од појаве првих налаза мермерне пластике, дугогодишњег промишљања о припадности, израде пројекта, а затим и конкретних налаза током кнзерваторско-рестаураторских радова, преко израде и вајања недостајућих елемената, решавања стаклених површина, до њихове уградње и коначне реализације. Резултат није само једна ре-конструкција и/или обнова архитектонског украса који је чинио бифоре овог значајног здања, већ и остварење једне изгубљене димензије која указује на трагове прошлости, на понављање оног у бити не-поновљивог, на обележја која снажније приказују синтезу остварену на рубу Запада и Истока оствљајући дела непролазних вредности.

Црква Св.тројице након конзерваторско-рестаураторских радова

Рад на истраживању, конзервацији и рестаурацији цркве, а сада већ и поновној конзервацији остатака манастирске архитектуре у комплексу, као и суптилих и пажљивих конзерваторско-рестаураторских поступака у заштити и презентацији живописа који се одвијају последњих година, изнова пружају могућност да се у сваком додиру са изворном грађом сопоћанског манастира открију нове опипљиве, али и оне неопипљиве вредности које у оквирима различитих историјских извора откривају нове хоризонте за херменеутичку размену уметничких и научних идеја.

Аутор: Др Невена Дебљовић Ристић, архитекта конзерватор, на Архитектонском факултету у Београду одбранила је докторску дисертацију из области историје, теорије и естетике архитектуре средњег века. Руководилац у пројекту радова у манастирима Сопоћани и Студеница, такође у комплексу цркве Св.Ахилија у Ариљу, део је тима задуженог за Светско наслеђе Србије (UNESCO WHS). Ауторка бројних конзерваторско-рестаураторских пројеката из средњовековног сакралног градитељства и пројеката рвитализације историјских грађевина.Као гостујући предавач има предавања на Архитектонском факултету у Београду и на Академији за конзервацију Српске православне цркве. Објављује у међународним и домаћим научним часописима. Учествује на међународним научним конференцијама.

Извор: Корзо портал

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *