У посети јединственом храму у ждрелу Градиштанског кањона Сићевачке клисуре. Светиња је, по легенди, име добила у средњем веку по монасима из Свете Горе. У цркву и данас долази мноштво верника из Понишавља.
Једини српски војни манастир, јединствен по томе и у целом православном свету, посвећен је Светој Петки и налази се код села Островице, у ждрелу Градиштанског кањона, најдраматичнијег и најсуровијег дела Сићевачке клисуре. Његов званични назив после освећења 14. октобра 1898. био је „Краљевски српски војни манастир Света Петка Иверица“.
Он је дат у власништво војсци, у њему су богослужили војни свештеници и уживао је покровитељство краљевске куће Обреновића. После Мајског преврата 1903. владајућа династија се променила, а манастир је прешао у власништво Нишке епархије. Ипак у њему је и даље остао војни свештеник, а Карађорђевићи су га такође помагали, јер је уживао велико поштовање народа као место где су пронађене мошти дванаест светитељки великомученица.
Иверица је, по легенди, име добила по руским монасима из светогорског манастира Ивирона на Атосу који су бежећи пред османлијама уточиште и мир нашли у Сићевачкој клисури. С њима је у непроходни кањон Нишаве стигло још мноштво калуђера избеглица с Атоса који на монументалним литицама праве малу Свету Гору са 20 обновљених и новоизграђених манастира у којима цветају сликарство и преписивачке школе.
Турци су мрзели Сићевачку клисуру и њене манастире који су пружали уточиште српским борцима за слободу и збеговима. Зато су у 16. веку упали на велики народни сабор у Иверици и у манастирској порти закопали 12 живих девојака, а затим спалили светињу.
Од ње је остала само легенда, све до краја 19. века. Тад су инжињерци српске војске почели да пробијају пут кроз клисуру непроходну од постанка света, правећи трасу железнице која ће спојити Европу на правцу древног караванског Цариградског друма који је пролазио Сврљишким планинама изнад кањона.
Чувши да је краљ Александар Обреновић спасен од дављења у мору током летовања 1895. у Бијарицу, у славу тог догађаја инжињерци су на старом црквишту код Островице решили да подигну нови храм. Копајући темеље они су у тлу открили трагове легендарне прошлости. Уз новчиће из времена цара Уроша Нејаког, који су сведочили да је првобитна црква ту постојала и у 14. веку, пронашли су женске кости и накит, које су по предању припадале мученицама из 16. века. Војници су их пажљиво положили у импозантну грађевину у облику зарубљене пирамиде која је једина преживела турска разарања. Вероватно нису ни знали да је то био мутвак, огромна пећница у којој се спремала храна и сушила керамика.
Мошти се ту и данас налазе, недалеко од цркве која је свакодневно отворена, иако монаштва у манастиру нема. Наиме, у храм и данас долази мноштво верника из Понишавља да се помоли моштима великомученица, али и пред иконом Свете Петке која се прочула као „брзопомагачица“, јер за кратко време услишава искрене молитве.
Храм захвалности
Спомен-плоча крај улаза у цркву јединог војног манастира на свету објашњава зашто је он обновљен: „У славу срећног спасења Врховног Команданта Краљев. српске војске Његовог Величанства Краљ Александара И овај храм из темеља обнављају захваљујући се Свемогућем што је сачувао драгоцени живот Узвишеног Господара Србије, а у знак топлих осећања који су према његовој узвишеној личности прожети. Официри и војници инжињеријски трупа. Изградњом грађевине руководио је капетан Живојин Дамњановић.“
аутор: Борис Субашић
Извор: novosti
Преузето: srbin.info
