ЗанимљивостиМанастири

Манастир Хиландар – моја прва посета и белешке из Богородичиног врта

Зашто сам написао овај текст? Па надам се да ће неко од вас посетити Хиландар, надам се да ће неко одвојити неку кинту за донацију, надам се да сам некоме помогао да схвати да то није туристичка атракција, надам се да је нека девојка схватила зашто се треба чувати ове традиције и не ићи против ”аватона” и надам се да ћу барем неком помоћи да се не стиди свога порекла.

ПИШЕ, МИЛОШ СТАНИЋ

Провео сам три дана у Хиландару. Неко рече да је то као да се вратите у средњи век, истина подсећа мало на Game of Trons али на стероидима. А уствари, био сам на самом извору наше културе тамо где се Византија и Римско царство преточило у српство.

Одувек сам желео да посетим Хиландар. Још као мали чуо сам да тамо не може свако да иде, да је то велика част и да су ту били сви наши краљеви и цареви. Хтео сам да га посетим али никако да се склопе коцкице. Нисам хтео да одем тамо као туриста већ сам хтео да ме одведе неко ко је био и ко зна да ме уведе у причу. То је дефинитивно био мој теча Груја који је редовно ишао тамо, али је пре две године нажалост умро.

Остало је да чекам да се поклопе звезде.

Ове године се то десило и имам много тога да вам испричам. Када ме неко пита како је било, ја кажем ”Само једна реч – неизрециво.”

Света Гора

Прво да се разумемо. Света Гора је центар православља за цео свет и увек је то била. Оно што је Ватикан за католике, то је Света Гора за православце. Светски медији се убише да вам објасне како је Јерусалим главни православни центар али је то само још једна историјска измишљотина. Од када је Цариград пао под латине 1206. године, центар православља је премештен на Свету Гору. Судбина је хтела да су управо српски владари били ти који су одиграли кључну улогу око формирања Свете Горе у данашњем облику након пада Цариграда.

Тада је новцем наших владара обновљено и подигнуто скоро пола манастира на Светој Гори. Већина православних држава средњег века су имале своје манастире на Светој Гори, међутим данас манастире имају само Грци (17 манастира), Руси (Свети Пантелејмон), Бугари (Зограф) и Срби (Хиландар). Румуни и Грузини су изгубили манастире јер су Грци наметнули неко правило да ако остане мање од 7 монаха они преузимају манастир.

На Светој Гори данас постоји 20 манастира и 12 скитова. Интересантни су ти скитови јер су многи већи од манастира али немају статус манастира.

Аватон забрана

На Светој Гори постоји забрана доласка за жене. Сама реч ”аватон” значи ”не крочити”. Ово правило је уведено од самог почетка тј. настанка Свете Горе. Разлог је прост, у манастирима се налазе монаси који уздижу свој дух и тело аскетским принципима, уздржавањем од хране и сна, одрицањем од своје породице, имовине, личности и постављајући себи тешке задатке у виду црквених служби и других обавеза у манастирима. Једно од правила аскетизма је и уздржавање од сексуалних помисли наравно па није баш згодно да жене шећкају по околини.

IMG_4209.jpg
Увек сам имао жељу да се сликам поред овог грба Лазаревића.

Интересантно, не само да је женама забрањен долазак на Свету Гору, већ тамо нема ни животиња женског пола. Рецимо ако монаси наиђу на куцу женског пола, врате је чамцем до најближе луке. Исто важи и за остале животиње, а чуо сам да само са мачкама имају проблем јер никако не могу да их се отарасе. Увек се појављују женкице.

Било је у историји пар изузетака. Рецимо постоји сведочанство да се цар Душан склонио са супругом Јеленом од куге у Хиландар. Њему као цару монаси нису могли да одбију наредбу али кажу да је она ношена у носиљци и да њено стопало није додирнуло тло Хиландара.

У модерно време било је пар бродолома када су монаси спасли и жене да се не би удавиле. Чуо сам и да је за време II светског рата било грчких партизанки. Али то су све изузеци и женама је забрањен приступ.

Диамантрион

Пре неколико година сам био на одмору у Уранополису, градићу који се налази одмах на граници са Светом Гором. Тада ми падне на памет да посетим Хиландар док сам ту и окренем број наше цркве у Солуну да видим да ми хитно издају тај папирић и тада добијем прву лекцију са Свете Горе.

IMG_4155

Диамантрион

Када ме је монах са друге стране саслушао он ми рече да мисли да то неће бити могуће јер за издавање Диамантриона обично треба 3-4 недеље. Ја ту мало набасито објасним како би могли да се боље организују да то иде брже и да би онда било више посетилаца. Међутим он ми објасни да је број посетилаца свакако ограничен, ”а уосталом на Хиландар се не иде успут, него са намером.”

Тачка. Све ми је објаснио, осетих се смешно и схватих поруку да Хиландар није туристичка атракција.

Да бисте отишли на Свету Гору потребно је да добијете пропусницу која се зове Диамантрион. С обзиром да цела Света Гора има једну врсту екстериторијалности потребан вам је и пасош за улазак. Потребно је најавити се месец дана раније. Некада немате среће и нема слободних места. Деца до 12. година не могу добити улаз. Битно је да ли сте крштени као православци. За оне који нису православци је теже да добију улаз али је могуће.

Издаје се само 100 дозвола за православце и 10 за не-православне посетиоце за целу Свету Гору (све манастире) дневно. Детаље имате овде.

Душанова кула Уранополис

Од монаха сам сазнао да је кулу у Уранополису подигао цар Душан. Међутим, на делу је кривљење историје и то нећете прочитати на табли код куле. Каже ми монах ”пробај сада да поменеш некоме у Уранополису да је то Душанова кула. Такво је време дошло.”

Kula cara Dušana u Uranopolisu
Кула цара Душана у Уранополису

Опет у грчкој пекари

Стигли смо дан раније и преспавали у Уранополису. Сјутра смо отишли до пекаре да поједемо нешто јер смо морали да поранимо како бисмо купили карте за брод и подигли Диамантрионе. Седео сам у тој малој пекари о којој сам већ писао у тексту ”Зен грчког пекара”. Сетио сам се колико ме је људи на блогу и преко порука питало да им кажем о којој се пекари ради. Размишљао сам да ли да ставим слику пекаре у текст али пекара је сада модернизована, доста се около изградило и више не оставља онај утисак који сам имао када сам писао текст. Помислих како је ум као нека врста призме кроз коју посматраш ствари. Мени је изгледало јако поучно, а неко то не би ни приметио. Онда се запитах да ли је то било уопште реално или је тако само кроз моје ”ружичасте наочаре”.

Седели смо Филип и ја, а онда се појави Срђан човек који нас је водио на Хиландар. Старији човек, моја процена око 65. година, бави се књигама и већ десет година помаже да се допуни Хиландарска библиотека. И онда ме удари као са неба помисао. Седели смо у пекари где сам писао текст ”Зен грчког пекара” за који сам тада узео слику неког старијег човека са интернета како бих илустровао пекара. Преко пута мене је седео Срђан који је јако личио на човека са слике из тог текста. Седели смо у истом кафићу и предстоји нам пут у Хиландар. Хмммм… И да ствар буде још чуднија, тај човек има поглед и начин говора исти као мој теча Груја са ким сам планирао да идем на Хиландар. Иста пекара, личи на слику из текста, подсећа на Грују… Ок, доста је. Помислих како ово треба да задржим за себе, мислиће људи да сам одлепио.

Екипа у Хиландару
Срђан је у средини, Филип је десно, аутор текста лево.

И кренусмо на брод.

Хиландар – српска царска лавра

Када сам видео манастир имао сам чудан осећај, као да сам ту већ био раније. Имао сам осећај не да сам дошао први пут, већ да сам се вратио и да сам већ пуно пута ту боравио. Чудно.

Хиландар је један од четири царска манастира. Та четири манастира управљају Светом Гором. Симболично само царски манастири имају камене столове у трпезаријама.

Мало је ко у Србији свестан значаја Хиландара. Наш манастир поседује скоро трећину земљишта Свете Горе. Примера ради 18 манастира заједно поседује трећину земљишта. Хиландар поседује и 70% извора пијаће воде. Други манастири користе наше изворе за симболичну суму од 1 евро годишње чисто да се очува властиштво.

Манастир је огроман и фасцинантан. Као мали градић, као солитери из средњег века. Манастир је горео у пожару 2004. и страдало је 65% површина манастира. На све стране су радници, рестауратори и конзерватори. Камиони доносе материјал, постоје помоћне зграде за смештај радника, ту је и лекарска служба… После 14 година рада обнова је доста напредовала али се види да ће бити посла за барем још неколико година.

Од монаха сам чуо да су у време великог пожара у манастиру била четири енглеза. Када је пожар букнуо, без трунке емоција су питали како би могли да их превезу до обале.

Неки од нас са бујнијом маштом мисле да је то урађено намерно са идејом да се српском народу скрешу крила. Да народ помисли да га Бог кажњава. Кажем… само машта.

У манастир може да се дође на 1 или 2 дана и све је наравно бесплатно. Већина посетилаца у сувенирници купи велике количине крстића, тамјана и осталих ситница, не зато што им то треба, већ да оставе неке паре манастиру. Ако неко жели да приложи донацију манастиру директно за то постоје упутства на сајту манастира.

Када стигнете дочека вас монах и одведе у гостопримницу. Тамо сваког посетиоца понуда кафом, ракијом, водом и ратлуком. Након тога идете у смештај. Постоје три типа смештаја: мазгара, сенара и велики конак. Мазгара је зграда у којој су држали мазге раније и то је све лепо реновирано тако да се тамо налази просторија са 40 кревета. Сенара је зграда где су држали сено и сада је све лепо реновирано у собе са по десетак кревета. Најбољи смештај је Велики конак где су собе са по два или четири кревета. Не можете никако утицати на то где ћете бити смештени.

Сви смештаји су лепо сређени и чисти, стварно нема замерке. Постоји заједничко купатило са тушевима. Чак постоји и мала гостинска соба где можете скувати кафу или чај. Клопа је забрањена у собама, мада смо ми понели нешто бонжита и кекса да допунимо клопу ако је потребно.

Морате имати у виду да су све собе са више кревета па немате приватност у смислу да увече има доста људи који хрчу, тешко је у соби читати књигу јер се прича и на крају тешко је успавати се јер сви устају у цик зоре и праве буку. Дакле, као у војсци.

С обзиром да смо дошли са људима који већ деценију помажу манастир ми смо били овај пут смештени у Великом конаку. Ипак, и они сами кажу да ни они не знају када ће који смештај добити.

IMG_4318.jpgIMG_4319.jpg

Тамо се људи деле на посетиоце, послушанике, искушенике и монахе. Посетиоци могу да посете манастир и да преспавају 1 или 2 дана. Послушаници су радници који помажу у манастиру око трпезе, чишћења, сређивања соба, грађевинских радова, превоза, рестаураторских послова и слично. Сви су плаћени за то што раде. Послушаници могу да добију боравак до 30 дана. Наравно све то треба договорити са манастиром.

У соби је кружила једна шала у вези са послушанијем. Каже цимер да га је питала жена што жене не могу да дођу у манастир. А он јој каже зато што је у манастиру битно ”послушаније”. Она га пита: -Како то мислиш? А он каже: ”-Па знаш оно кад те ја замолим да урадиш нешто, а ти ми кажеш да си размислила па си онда урадила како си мислила. Е, па ко ти је рекао да размишљаш? Молио сам те да ме послушаш, а не да размишљаш. Е зато не пуштају жене јер размишљаније, није исто што и послушаније.” 🙂

IMG_4196.jpgКада неко жели да постане монах, он прво постаје ”искушеник” и то траје 2-3 године. Ради све као и монаси и има своја задужења која ради у манастиру и где помаже. За то време га монаси искушавају у смислу тестирају његов дух и одлучност. Често се добијају неки послови за које човек помисли да није достојан, а то је управо оно што други монаси и желе да ти докажу да ниси ти за монаха. Да схватиш да имаш превише јак его, да не умеш да се одрекнеш сујете и да будеш понизан пред Богом.

Након Хиландара скапирао сам да је теже постати монах него добити црни појас у каратеу. Сада много више ценим монахе. Њихова дневна рутина је јако тешка. Аскетизам који они примењују; то је заиста озбиљно искушавање духа и тела. Мало се спава, мало једе, држи се неколико служби које трају сатима и поред тога имају своја задужења око функционисања манастира. Чуо сам да постоји и испосница св. Саве у којем онај монах који је тамо одређен највише страда и даје себе. Тамо се само два сата дневно спава и држе се непрекидно службе, па се монаси конопцима везују како не би пали. Скидам капу свим тим људима, ситан сам ја калибар за њих.

Дневна рутина за посетиоце

Посетилаца има разних. Има доста Срба из иностранства, што је некако нормално јер ти људи у иностранству много више цене своје српство од становника у Србији. Срео сам људе из Републике Српске, били су ту и они Путинови мотоциклисти ”Ноћни вукови” из Црне Горе, упознах човека из Аустралије који има своју фирму тамо и увози нешто из Хонг Конга, па једног бившег помоћника министра… Шаролика екипа од возача до доктора наука.

Дневна рутина за посетиоце изгледа овако: иде се на јутарњу службу, затим имате два оброка у трепезарији, капије манастира се затварају у 20.00 и око 22.00 престаје прича у собама да би се испоштовао мир манастира. Остало време можете шетати и разгледати. Нема интернета, телефона, ни мобилног сигнала. Нема продавница, вода се пије из чесме јер то је у ствари изворска вода.

kapija Hilandara i buzdovani
Капија Хиландара има мала врата за случај опасности и два буздована за контролу улаза

.Монаси крећу са службом у 2.00 сата ујутро и литургија траје до 7.00 ујутро. Присуство литургији је обавезно и најкасније што можете устати је 5.30, да би барем сат времена били на литургији. Нико вас неће контролисати али с обзиром да је све у манастиру бесплатно, најмање што можете учинити је да испоштујете правилник и појавите се на литургији.

На литургији можете сести у столице које за то постоје у цркви. У манастиру су обавезне дуге ногавице, а на литургији у цркви су обавезни и дуги рукави и ногавице. Дакле, шорц немојте носити на Свету Гору. Мајца може ван цркве.

veliko metanije

Велико метаније

У цркви се практикује стари обичај клањања  иконама из XIII века који се зове ”велико метаније” у смислу да се прекрстите, онда паднете на колена и поклоните се икони и устанете, то поновите три пута и онда пољубите икону. Тако се ради на пар места, довољно је да пратите друге. Никад нисам радио то велико клањање и могу вам рећи да ми је оставило поприличан утисак и потпуно другачији доживљај иконе и цркве. То клањање које је раширено у Исламу данас су уствари муслимани преузели од хришћана.

Сам поступак метаније оставља утисак у вашој глави јер падањем на колена и клањањем икони на неки начин објављујете да је то ваш господар. Тај господар није са овог света и ви се уствари клањате култури, прецима и моралним начелима које та икона представља. Ако сте и били стидљиви према вери која негде вири у вама након овог поступка осетићете велико олакшање и слободу да прихватите то у себи.

Оброци: у 7.00 ујутру је доручак у 17.00 је вечера. Ако закасните минут, нема клопе. Морате бити испред трпезарије 10 минута раније. У трпезарији влада војна дисциплина. Нема бирања места већ се редом попуњавају клупе. Сви у манастиру заједно једу и то све исто.

IMG_4415.jpgОброк траје тачно 20 минута, након тога се даје знак и сви устају. За време оброка нема приче и један од монаха чита причу из Светог писма. Монах даје знак када се сме сипати вино или вода у чаше. Интересантно, на ивице стола су прикуцане дрвене лајсне које вас спречавају да држите лактове на столу. Ако дигнеш лакат, боли и одмах ти је јасно да требаш да их спустиш доле.

Никад нећу заборавити сцену како изгледају монаси када се излази са оброка. Њих двојица у својим потпуно црним монашким одорама стоје наклоњени свима који излазе. Непомични као кипови уливају страхопоштовање. Један од њих држи руку изнад главе у положају који можете видети на иконама Христа Пантократора. Немам речи како то изгледа монументално.

Да поменем и леп обичај јер можете оставити имена својих најближих да се помињу у молитвама у манастиру. На улазу у манастир постоји соба-пријавница где се налази монах који дежура. Код њега затражите папириће за писање имена за живе и за мртве. Монаси помињу у молитвама данима ваша имена и имена ваших укућана.

Немојте се кадити ђаволом

Пушење у Хиландару је дозвољено само на једном посебно одређеном месту ван манастира. То место се намерно налази одмах поред гробља да би посетиоци схватили поруку. Иначе управо на том месту смо упознали гомилу посетилаца и чули њихове приче.

Монаси имају обичај да кажу ”Кади се тамјаном, а пушењем се уствари кадите ђаволом у том диму!”

пушионица у хиландару
Пушионица на светом месту, ван манастира а са погледом на гробље. Овде можете ”кадити ђаволу”. 🙂

Тајна Хиландарске исхране

И пре доласка у Хиландар доста сам читао око исхране која се препоручује у манастирима. Интересовало ме је то јер сам знао да је то стари византијски систем исхране који је осмишљен за добро здравље и дуговечан живот. Ипак нисам баш најбоље успео да ухватим концепт. Међутим, на Хиландару сам потпуно све скапирао.

Једе се само два пута дневно. То су практично доручак у 7ч и ручак у 17ч, вечере нема. Оброци нису велики, већ таман. У исхрани нема меса никада, само риба се служи када су празници. Интересантно скоро увек уз оброк иде мала салата. Некад је то рендан купус, некада је четвртина краставца. Та салата коју обично нисмо навикли да једемо за доручак је одличан начин да човек остане дуже сит јер салата брзо испуни желудац па вам се чини да сте ситији. За ручак је обично неки чорбуљак од поврћа.

krst cara Dušana
 Кажу да је цар Душан пео на коња са овог камена. Споменик је направљен њему у част.

Може се рећи да је исхрана вегетаријанска, дакле много поврћа, хлеб, дозвољена су јаја и сир – нема меса. У дане поста нема сира, јаја, уља…

Ево примера пар оброка. Доручак: парче проје, мало павлаке, једно јаје. Доручак 2: кромпир печен са луком и једно кувано јаје. Ручак: нека врста чорбе од печурака и кромпира, један краставац и парче хлеба. Уз све оброке иде вино и вода.

Купио сам пре годину дана одличан Хиландарски кувар који свима препоручујем.

Морам рећи да сам се за три дана у Хиландару са њиховом кухињом препородио. Што је најбоље од свега и даље ме држи нека благодат оданде и много ми је лакше да укинем себи задовољства у храни од кад сам се вратио.

Аскетизам – уздржавање у корену племените душе

Поента православља није у изобиљу већ у уздржавању. Када посетиш Хиландар останеш без свега што имаш у модерном животу. Нема извољевања, једеш што ти се да и осећаш тај мањак хране и сна. Нема продавнице, нема интернета, нема радија, телевизије, новина, не постоји сигнал за мобилни и нема телефона. Постоји и благо ограничење слободе јер мораш да устанеш раније, појавиш се на литургији, једеш са свима у исто време. Нема приватности јер си у соби са више кревета, нема породице, жене, друштва. Испада да је једини тренутак приватности уствари на самој литургији када у помрачини стојиш у групи са другима али си у ствари сам са собом или је можда боље да кажем да си сам пред Богом.

Hilandar detalj

Хиландар детаљ

И онда кад се вратиш схватиш колико велики дар од Бога имамо – слободну вољу. Могућност да обликујемо сопствени живот и време. Ипак ми то не видимо и као потопљени у мед бивамо умртвљени и паралисани. Опонашајући, у јако грубим цртама, живот монаха и то само на дан-два, оживиш поново јер откријеш снагу своје воље. То мало уздржавања и одрицања те потпуно оживи.

Данас је популарно цитирати Сенеку и писма Марка Аурелија, а људи нису свесни колико велику филозофију чувамо у њедрима сопствене културе и традиције. Заслепљени модерношћу и западном културом многи сматрају своје православно наслеђе реликтом који их вуче у прошлост и нису ни свесни колико нису у праву.

Посета Хиландару ми је омогућила да у правом смислу схватим смисао аскетизма. Метода насталог за време Римског царства за јачање карактера, поправљање здравља и стварање изузетних људи. Велика је снага уздржавања, поста и молитве. Не знам да ли знате да је Његош написао ”Лучу микрокозму” само за време једног великог поста?

Манастири и цркве у средњем веку су биле прве цивилне институције државе. А, ти монаси исклесани на Светој Гори су касније добијали кључне функције у манастирима и постајали кичма државе. То би било исто као када би данас општинске функционере и управнике јавних институција послали на ”челичење” пар година у манастир, па ако имају карактер да добију функцију. Сигуран сам да је то био поприлично добар метод за елиминацију корупције и стварање државне елите.

Монах Доментијан

Морам рећи да су посетиоцима мале шансе да разговарају са монахом. Посетици добију инструкције да не треба узнемиравају монахе јер они имају своје дужности и нису туристички водичи. Морам рећи да и монаси у већини случајева избегавају контакт са посетиоцима, сем ако се не познајете. А како да се упознате? Е то је већ божија воља што би они рекли… 🙂 Ево како се то мени десило.

Игром случаја или чудом, не знам како најбоље да се изразим, две недеље пред долазак на Хиландар, мог другара Филипа у књижару позва телефоном неки монах Доментијан са жељом да купи једну стару ретку књигу. Сећам се Филипових речи кад смо касније седели на кафи: ”Толико година сам у послу и никад ме нико није позвао из Хиландара и баш сада, две недеље пред пут, стигне позив. Чудно.”.

Јесте било чудно. Договорено је да му Филип донесе књигу лично у манастир. Недељу дана касније били смо на некој промоцији књиге у Београду и у току конферансе опет се поменуло име монаха Доментијана. То је за мене већ било зачуђујуће. Чуо сам за њега да ради у књиговезници и да повезује књиге на стари византијски начин у чврсте кожне корице и да ради на рестаурацији неких старих књига које манастир чува.

Након доласка у манастир и кафе у гостопримници отишли смо право до оца Доментијана у књиговезницу. Никад нећу заборавити тај моменат у Хиландару. Ми седимо у тој старој хиландарској књиговезници, отац Доментијан седи на прозору и разговара са нама, а иза њега кроз прозор нас гледају Савин пирг и црквица.

pogled sa Domentijanovog prozora u Hilandaru
Док смо причали, Доментијан би седео на овом прозору. Мислим да никада нећу заборавити тај призор и шта ми је рекао све тада

Причали смо о историји, православљу, српској култури. Помислио сам како смо имали среће да уопште добијемо шансу да разговарамо са једним монахом на тај близак начин, још да нам се поклопе интересовања у животу и то је стварно била велика коинциденција. Могли смо ово исто да доживимо у трпезарији и да помажемо у љуштењу кромпира. Уживали смо у разговору сат времена и било је време да кренемо.

Срђан се захвали и рече да би требали да посетимо и библиотеку. Сви устадосмо да кренемо, а отац Доментијан ме упита да ли ја имам неке обавезе сада у манастиру? Ја одговорих да немам, а он ми предложи да останем још мало са њим и довикну осталима: ”Хајде оставите ви мени мога Обилића још мало па ће вам се придружити касније”. Осетих се баш почаствовано. И остадосмо тако да разговарамо још 3 сата тог дана.

О ономе о чему смо разговарали мислим да се може написати цела књига. Поменух му моје занимање око ћириличне калиграфије и старих књига, а он ми извади из полица фототипско издање Мирослављевог јеванђеља у тврдом кожном повезу. Поменух му моје занимање око Номоканона, а он ми извади и ту књигу из полице. Наш разговор је био врло брз и интезиван, хватао сам грозничаво белешке и сликао књиге које ми је показивао.

Пре него што смо дошли Срђан нам рече: ”Пазите шта обећавате монасима, овде време стоји и они то памте…” Пажљиво сам пописивао оно што сам обећао Доментијану. Све се тицало књига, текстова и извора.

Поменух му за мој мали пројекат давања бесплатног хостинга сајтовима који промовишу позитивно гледање на ствари, нашу историју и културу али без политике и за идеју да на интернету направим малу .пдф библиотеку средњевековних српских књига доступну свима.

У једном тренутку он устаде и унесе ми се у лице. ”Шта ти мислиш Милоше да си ти случајно овде? Јел мислиш да сам ја овде случајно? Могао си да пишеш о фудбалу… а види о чему ми причамо. Јел мислиш да је то чиме се бавиш случајно? Сине постоји нека промисао о свему овоме и ти мораш писати о томе о чему причамо. Не смемо дозволити да народ лоше мисли о себи и да нам деца одлазе из земље. Мораш се трудити да то све објавиш и није важно колико те људи чита јер ти никад не знаш ко ће да то прочита. Можда неки будући Тесла или Сава. Види шта ћеш објавити и како. Господ на тебе неће бити љут ако не успеш, али мораш да покушаш”.

Остао сам затечен. У себи већ дуже време водим интерну борбу о томе и да баш дођем у Хиландар и да ми овај човек то каже тако у лице на том месту. Упитах се јел ово можда скривена камера?

Отац Доментијан је невероватно пажљив и драг човек. За мене одраслог на београдском асфалту то је јако чудно и требало ми је доста времена да спустим ограду и бодљикаву жицу око себе. Рекох му да ја баш не знам те поздраве, мислећи на клањање и љубљење руке. А он се мени наклони до земље и рече ми: ”Милоше јел знаш како се ми поздрављамо?” а затим пружи руку да му бацим ”пет” и загрли ме. Када нешто жели да каже он каже: ”Ја сам најгори од свих па немојте мене слушати, али ја мислим…”, кад се неком обраћа он каже: ”Душо моја…”, када би нешто да тражи он каже: ”Сине учини ми љубав, да ли би могао…”. Он је мене разоружао добротом на начин како то никада нисам доживео.  Једном ме и понуди тајним манастирским напитком који он пије – топлим какаом.

Искуство разговора са оцем Доментијаном је било јако интезивно. Сиже приче је да је србство висока култура средњег века од које смо се отуђили. После 3-4 сата разговора захвалих се на прилици да га упознам и рекох пристојно да се надам да ћемо имати прилике да се још некад сретнемо у животу. Он рече: ”У праву си, имаћемо. Шта радиш сутра у 11?”. 🙂

Нисам хтео да се намећем са мојим разговорима али сваки пут је он мени пришао и позвао ме код себе. Три дана смо имали прилике да разговарамо сатима и некако стидљиво стекох утисак да сам пронашао свог духовника.

CmXlWGrWIAEF4hj
Отац Доментијан

У једном од разговора откри ми да је он пре него што се замонашио био привредник и да је имао велику фирму са пуно запослених која је имала обрт од преко 60 милиона евра годишње, да је познавао Мишковића, бавио се великим увозом, да је код њега Динкић радио пар година и да га је на крају држава уништила јер се нашао на супротној страни. Посетио је сва могућа острва од Малдива до Сејшела, возио најскупља кола. Нећу открити његово име, мада знам да пуно људи зна за њега.

Испричао ми је то, не како би ме фасцинирао, већ како би ми показао колико човек може да буде у погрешном смеру у животу и како би да може све урадио другачије и поклонио тај новац људима. На крају се одрекао свега и посветио манастиру и сада каже да је најсрећнији када се бави књиговезом и повезује људе добре енергије.

Када монаси куцају другом монаху на врата они никада не кажу ”Уђи!” јер се сматра да Ђаво може у твој живот да дође само ако га позовеш, а ти никад не знаш ко је са друге стране врата. Уместо тога они кажу ”Господе Исусе Христе сине божији помилуј ме грешног!” и онда монах изнутра одговара ”Амин” и то значи да може да уђе.

Последњи дан, Филип и ја, седели смо у једној ”магарећој” капелици испред манастира и разговарали. Били смо у шоку од свега што се десило. Планирали смо после Хиландара да одемо до Метеора али смо тог тренутка одлучили да не идемо даље и да је довољно за ову годину. Нисмо хтели да кваримо утисак оног што смо доживели а и искрено толико сам интезивно психолошки доживео све да ми је требало време да се све слегне у мени.

Причали смо како је чудно све то – тај позив пред полазак, па онда да тако ”кликнемо” и толико времена да проведем у разговору са монахом и све те белешке које сам похватао… Филип ме је зезао како сам ја ”Доментијанов ратник”, а како је он мени дао у руке ”ужарени мач”. Пребацивао сам у глави мисли, разишљао сам о сусрету испред грчке пекаре, о Срђану који нас је овде довео, о погледу кроз Доментијанов прозор… И како је све што се десило прави благослов Хиландара.

Упитах га: ”Јел си свестан шта се управо догодило са Доментијаном?”. Он ме погледа упитно, а онда га подсетих на роман који сам потајно кренуо да пишем месец дана пре доласка. Пошто пишем о историји Србије и нисам хтео да ми београдски круг двојке налепи на чело неку класификацију и тиме ме дискредитује, реших да напишем све као фикцију – роман. У том роману идеја је била да у једном тренутку уведем лик монаха из Хиландара или Црне Реке о историји и да у дијалогу са њим испричам то о чему бих да пишем. Роман је до пола готов и онда дођемо у Хиландар и то се управо и деси. Упознам монаха са којим причам о историји и који ми даје белешке у ком правцу да истражујем.

Целу идеју сам испричао само Филипу, жени и кеви, и сва срећа да сам им испричао јер не бих ни самом себи веровао сада.

Филип рече: ”Невероватно, призвао си га у тексту.”.

Ето невероватно.

Корен српске државе и цркве

Свеукупни утисак је да све изгледа као Game of trones али на стероидима. С тим што је GoT измаштан, а Хиландар је права ствар. Када одете тамо као да сте се вратили у средњи век.

Шеташ двориштем и пирговима, литургија у цркви, пијеш воду са бунара Светог Саве, једеш у трпезарији… не можете се отргнути утиску да су истим тим просторима шетали Свети Сава, Немања, цар Душан, Ђурађ Бранковић, Лазар Грбљановић, Скендербег, па све до модернијег времена и Обреновића и Карађорђевића. Осећате снагу и понос што сте ту.

Хиландар је корен српства, корен наше културе, државе и цркве. Свети Сава је поставио правило да се патријарх Србије бира од монаха из Хиландара. Мирослављево јеванђеље је састављено и стављено у Хиландар да би се над њим проглашавали краљеви и патријарси. Међутим, након 200 година због турске опасности седиште цркве је померено у Србију.

Када погледаш архитектуру, фреске, иконе, тапије, књиге… схватиш где је уствари наша висока култура средњег века – у нашим црквамаХиландар је само један пример.

IMG_4330
Милутинова црква изграђена на темељима старе цркве Светог Саве. Припрату је доградио кнез Лазар.

То што се налази у Грчкој данас је баш леп подсетник докле су се простирала српска држава и становништво. У прошлости су већину становника Македоније области у којој се налази Солун и Света Гора чинили Словени. Након Балканских ратова дошло је до размене становника између Грчке и Турске. Милион Турака је протерано, а Турци су протерали милион и по Грка. Већина Грка је намерно насељена у Македонији и од тада следећих 100 година се радило на хеленизовању становника, тако да је данас Срба мало.

Цака је у томе што се у тих милион ”турака” уствари налазило словенско потурчено становништво. Зато данас у Турској кажу да постоји 9 милиона становника који су пореклом из Старе Србије (Македонија, Косово).

Хиландар је познат по лози Светог Симеона за коју кажу да помаже паровима који имају проблем да добију дете. Постоји одређен дан у години када дају по пар грожђица али је претходно потребно припремити се постом и потребно је да сте венчани у цркви.

Такође Хиландар је за нас добар подсетник да смо ми као народ пореклом од Византије и Рима, а не од неких дивљака, каубоја и људождера. Нажалост код нас је много више популарна прича о Перуну и другим пре-хришћанским словенским божанствима. Међутим, ја бих рекао да смо ми од Богородице. Пре-хришћанска божанства имају везе са Словенима са севера и истока, али ми смо били најважнији део Византије и имали неколико царева Византије. Заборавите шта вам историчари и уџбеници причају, размишљајте својом главом.

loza Svetog Simeona Hilandar
Лоза Светог Симеона расте одмах поред цркве, од ње је направљен Савин виноград. Изнад црвеном бојом окречена је просторија у којој се Стефан Немања упокојио.

Елем, осећате привилегију што сте провели пар дана ту. Не може то баш свако ни да изведе. Прво треба одвојити нешто новца за пут, смештај, храну. Друго треба на време затражити дозволу и добити је. Дешава се да људи буду одбијени јер нема места јер се издаје само 100 пропусница дневно за целу Свету Гору. Треће, треба одвојити неколико дана од посла и породице. И колико год то звучи смешно, знам много људи који планирају сваке године али никако да нађу време јер увек нешто искрсне. Не искрсне то случајно, што кажу монаси ”овде долази онај кога Богородица позове…”.

Пирг Светог Саве и вандали

Када се попнете на пирг св. Саве, који је уствари највећа кула унутар Хиландара, унутра се налази капелица у којој се св. Сава молио. Невероватно али ту су људи у самоћи нашли за сходно да своја имена изгребу на фрескама?!! Има ту имена из претходних векова али овом приликом би издвојио моменат да поздравим Марка Лекића и Перицу Вујовића који су своја имена изгребали 2019. године. Њихова глупост је вероватно уписана у вечност.

Када би тако нешто урадили у неком грчком манастиру сигуран сам да би добили неколико година затвора и велику новчану казну.

Марко и Перица се уписали на фреску.

Милутинов пирг

Хиландар је увучен у копно око 3 км од обале и не види се са брода. Од Хиландара до обале води један земљани путић на коме можете видети многе знамените ствари: крст цара Душана, шума чемпреса на месту где је био камп душанове војске, чесму Александра Обреновића, маслину краља Александра, хиландарску луку и винарију, скит Хрусија. Јако лепа стаза за шетњу до мора. Наравно купање је забрањено под претњом доживотне забране доласка на Атос.

Мала тајна је да код Милутинове куле и на обали можете ухватити мобилну мрежу па често вреди препешачити тих три километара.

Милутинов пирг - одбранбена кула Хиландара.
Милутинов пирг – одбрамбена кула.

Двоумио сам се да ли да се пењем у пирг јер већ сам био мртав од шетње, међутим када сам стао на улаз нешто ме је вукло ка горе. Помислио сам како се моја жена никада овде не би попела јер нема гелендера, клаустофобично је и сви спратови су пропали тако да што више идете зурите у све дубљу рупу у унутар куле. Пирг је висине 40м и поглед са врха је диван. Ево видеа на коме се прилично чује моје дахтање тако да можете боље доживети моје пентрање. Али вредело је.

Кратки видео посета Милутиновом пиргу.

Када сам се вратио поменух да сам се попео на пирг. А један научни сарадник из манастира ме упита: – ”Ко се попео?” – ”Ја” – одговорих.  – ”Где си се попео?”, опет ће он. – ”Па на пирг”, -”Који пирг?”, – ”Па Милутинов”, -”Кад си се попео?”, -”Па пре два сата. Што?”, питао сам. -”Тамо нико не иде јер има змија на све стране”. Мислио сам да ме зеза али био је озбиљан. Ја нисам видео ни једну али прође ме језа.

Мистериозни Есфигмен

Не знам зашто се понавља да је Хиландар једини српски манастир на Светој Гори када је Есфигмен задужбина Бранковића, као и царева Душана и Уроша. Поред тога у средњем веку су Немањићи практично обновили и изградили пола Свете горе, али да не ширим тему.

Screen Shot 2019-10-23 at 20.55.05

Манастир Есфигмен

Планирали смо посету Есфигмену али није било изводљиво. Појавише се обавезе које нисмо могли да прескочимо и остаде Есфигмен без нас.

Јако сам заинтересован за овај манастир јер по предању моја породица је имала везе са Бранковићима. Мото овог манастира је ”Православље или смрт” што је написано на зидинама. Есфигмен је манастир отпадник и имају огромне проблеме са Грчком јер не признају Васељенску патријаршију и њене одлуке. Због тога је било већ сукоба са полицијом која би да их исели и искључена им је струја. Монаха има преко 100 и живе годинама у манастиру без струје, без пута као у средњем веку. Монаси чувају стражу на зидинама као пре пар векова. И оно што је посебно фасцинантно најстарији монах Хиландара Симеон је отишао из Хиландара у Есфигмен.

Ни један превоз не иде до Есфигмена и практично већина посетилаца који долазе код њих је из Хиландара. Срби су добродошли.

Хтели смо сви да одемо и оставимо им неку помоћ јер им сваки евро значи али нисмо успели. Следеће године обавезно.

О грчком утицају

Проучавајући Свету Гору и положај нашег наслеђа тамо дошао сам до прилично поражавајућих података. На пример, мало људи је свесно да Хиландар уопште не припада СПЦ, већ је део грчке Васељенске патријаршије са седиштем у Истанбулу, некадашњем Константинопољу.

Велике су тензије око одлука цариградског патријарха. Многи сумњају у његове одлуке поготову када је признао одвајање Украјинске цркве иако се са тиме не слажу сви.

grafit na svetoj gori
Антихристу Вартоломеју Света Гора те не жели!

Огроман је проблем са Грцима који покушавају да све манастире и скитове преузму. Иако за опстанак Свете Горе највећу заслугу имају Срби и Руси, јер је Грчка у средњем веку прва пала под турску власт и да није било Немањића, Бранковића, Лазаревића који су силна средства српске државе уложили на подизање и спасавање манастира, као и на одбрану од пљачкаша, Свете Горе данас не би било. Пар векова касније када је српска држава пала под турску владавину, Русија је наставила да помаже и обнавља манастире. Ипак, то не спречава Грке да на различите начине покушавају да истисну све остале и преузму све манастире.

Измислили су правило да када број свештеника у манастиру падне испод седам онда манастир постаје грчки. Тако су Румуни (манастир Кутлумуш) и Грузини (манастир Ивирион) већ изгубили своје манастире. Руси су изгубили такође пар манастира и скитова. Тако је сада 17 грчких манастира и један српски, један руски и један бугарски.

У последњој посети руског председника Путина Светој Гори он је затражио од грчких власти да Русима врате скит Стари Русик који се налази изнад руског манастира Светог Пантелејмона али су они то одбили. Он је инсистирао на томе јер је скит стајао разрушен и како би Русија могла да га обнови, међутим они то нису дозволили али су обећали да ће га обновити новцем грчке државе. Иначе у том манастиру је замонашен Свети Сава, а цар Душан и Урош су га богато даривали.

Скоро је био проблем и са Хиландаром јер је монах из скита Хрусија (Св. Василије) отишао и у пар дана док је манастир одређивао ко ће га заменити појавише се Грци да преузму скит. Међутим брзо су организовани монаси и то је спречено.

Знам за причу да је тамо осамдесетих и деведестих година било случајева да у одређеном тренутку нема довољно људи у Хиландару због смрти, болести, путовања па су чак неки конзерватори и људи од поверења носили мантију по неколико дана док није стигла помоћ из Србије.

Иначе Хиландар је у кумовским односима са Ватопедом. То је зато што је Свети Сава потпуно обновио и богато даривао Ватопед и сматра се ктитором Ватопеда. У Ватопеду је био неколико година док је градио манастир Хиландар. Због тога сваке године на славу манастира монаси из Хиландара држе службу у Ватопеду и монаси из Ватопеда држе службу у Хиландару. Међутим, то је званична прича за туристе а у реалности је мало другачије. Ватопед има једну славу, а Хиландар има четири славе. Зато четири пута годишње кад је слава Хиландара долазе грчки монаси и држе службу у Хиландару, а када је слава Ватопеда онда наши монаси не држе службу већ присуствују ту као украс. Исто тако гледао сам пар документараца где игуман Ватопеда прича како су они Србима дали манастир и ”право” и тако се полако криви историја. Жао ми је што овако кажем, али сматрам да треба скренути пажњу на ове ствари.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA
Манастир Симонопетра подигао га српски владар Јован Угљеша Мрњавчевић

Некако прескаче се и крије тај утицај Срба на Свету Гору. Свети Сава је добио манастире Хиландар и Зигу царском тапијом. Свети сава се сматра другим ктитором јер је потпуно обновио манастире Ватопед и Ксиропотам. Исто важи за Ђурђа Бранковића за манастир ЕсфигменСимонопетру је подигао Јован Угљеша Мрњавчевић. Ксенофонт је назван по српском племићу који га је подигао и ту се замонашио под тим именом. Други српски монах је подигао манастир Григоријат који је и добио име по том монаху. Ризнице многих манастира на Светој Гори су пуне српских књига и реликвија. У Григоријату, Светом Павлу и Симонопетри се неколико векова служба вршила на српском језику.

sveti Pavle Sveta Gora
Манастир Свети Павле је подигао брат Вука Бранковића, монах Герасим.

Свети Павле је био само опустело црквиште на које су дошли замонашени српски племићи. Брат Вука Бранковића Роман је замонашен као Герасим, а Арсеније Багаш је замонашен као Антоније и они су 1384. из праха подигли манастир.

Руски манастир Пантелејмон су вековима чували српски владари и монаси док Русија није поново стала на ноге. Манастир Каракалу су Срби обновили као и Констамонит кога је у 14. веку обновио челник Радич Поступовић, најбољи војсковођа деспота Стефана Лазаревића. Познато је да је Ангелина Бранковић чувала, финансирала и спречавала да опусте Свети Пантелејмон и Стари Русик.

Свети Сава је много обновио Кареју и богато даривао, као и Јерусалим и Цариград. Заборавља се да је Јован Урош Немањић Палеолог подигао Велике Метеоре данас највећу туристичку атракцију Грчке. Наши владари и племство, за разлику од владара на западу, су дизали скромне дворце али су зато сво богаство улагали у своје задужбине-манастире. Два пута су наши владари спасавали Свету Гору. Први пут од Латина када су католици заузели Константинопољ и када су каталонци пљачкали Свету Гору и други пут од Турака који су освајали грчке територије. Тада су монаси из Константинопоља и других освојених територија бежали на српске територије и тамо се склањали у нашим манастирима.

Српско племство је спасавало светиње иконе, мошти светаца и друге драгоцености, откупљивали су их од освајача за суво злато и слали све то на Свету Гору и манастире у Србију. Драги моји, да није било Срба у 13. и 14. веку не би било ни Свете Горе. Српски утицај на Светој Гори престаје када Турци одсецају приходе манастира јер су освојили територије и села које су српски племићи поклонили манастирима како би имали приходе. Међутим, све ово се све чешће изоставља у туристичким брошурама и текстовима о историји манастира. Многе од ових података не знају чак ни наши поклоници који одлазе на Хиландар.

Грчке власти утичу и на број посетилаца и на број монаха у манастирима тиме што издају дозволе за посету (диамантрион) и инсистирају да монаси морају бити грчки држављани. Број посетилаца дневно је ограничен на 100 за целу Свету Гору, а понекад се одбија захтев да се монаху изда грчко држављанство. Мој теча док је био жив ми је причао како су се понекад шверцовали у броду или би прескакали ограду на граници и пешке ишли путићима до Хиландара како би заобишли грчка ограничења.

Да ствар буде још гора, Васељенски патријарх је донео одлуку којом се одређује да само Грци могу бити монаси у грчким манастирима. Тиме је практично забранио Словенима да буду монаси у тим манастирима што је до сада био случај јер иако су Грци формално преузели неке манастире тамо има монаха Руса, Бугара, Румуна, Грузина, Срба… Овом одлуком то више неће бити могуће. На тај начин се утиче да за пар деценија одлуке Свете Горе буду више на руку Васељенског патријарха.

Није ни чудо што се Есфигмен побунио 1975. године и од тада не помиње Васељенског патријарха у својим молитвама. Они су раскрстили са њим када је примио Папу у посету и почео да ради на уједињењу две цркве (”унијаћење”).

Када читате о историји и пореклу неког манастира онда обавезно наиђете на глупости и измишљања грчких историчара. Рецимо неки манастир су подигли Бугари али они обавезно упишу како је он подигнут на темељима старог манастира који је подигао Константин Велики, само да би умањили значај онога ко је подигао манастир. Тако и за Хиландар имате пар измишљених прича да је манастир подигнут на темељима неког претходног.

Морам да кажем да су ово моја лична размишљања и да Хиландар поштује одлуке Васељенског патријарха.

Вратила нас Богородица

Ујутру трећег дана кренусмо назад. Лепо време је било и били смо убеђени како је добар дан за повратак. Чак смо се зезали у аутобусу ”Брате, замисли сада кад сиђемо са брода у Уранополису, па седнемо у ресторан и узмемо једну пицу Маргариту.” Након два дана строге исхране једна обична пица се чинила и превише великом за нас двојицу. Међутим, десет минута након поласка на пола пута поче невреме. Киша одједном лије ко из кабла, дува бура и сливају се потоци воде низ земљани пут. Богами мало смо се и уплашили јер смо већ чули да је на том путу пре пар месеци један монах погинуо возећи цистерну за воду. Пао у провалију.

IMG_4514-1681050450-1571867607913.jpg
Лука Јовањица бура.

Када смо стигли до луке Јовањице чекали смо неко време али брод није могао да пристане од великих таласа. Убрзо затим смо сазнали да је лучка капетанија у Уранополису издала забрану пловидбе за тај дан. На крају чули смо да смо добили благослов да се вратимо и преспавамо још један дан у Хиландару. Кад смо кренули назад након 10 минута је засијало сунце и као да је неко искључио олују. Чудно.

Замислио сам се тада. Прескочио сам јутарњу литургију тај дан јер сам се успавао. Два лика са којима смо били у соби су тако хркала да нисам могао да заспим до 5 ујутру. Схватио сам да нисам могао да заспим јер сам се плашио за њих да не умру. Тако су хркали као да се даве. Пакао. На крају сам заспао у 5 ујутру и уместо пола сата, спавао до 7. Пропустио сам литургију и доручак за тај дан.

Putinovi vitezovi iz Crne Gore
Путинови витезови – Ноћни вукови из Црне Горе, сјајни момци сви до једног.

Нисам никоме причао али сам у себи решио да обавезно присуствујем на следећој литургији. И не само да сам присуствовао већ сам и стајао сат времена иако ме је то болело, нисам хтео да седнем.

Друго, ту ноћ смо добили собу у Сенари.  Били смо сами у соби и решили смо нигде да не идемо већ да се одморимо. Бацио сам поглед на слике у телефону, гледао сам слике жене и клинаца. Иако сам отишао само пре три дана изгледало ми је као да су удаљени од мене месецима. То ме је мало и уплашило јер како је могла настати толика временска даљина између нас? Као да гледам у прошли живот. Морам да се вратим.

Гости у манастиру могу остати дан или два, ето ми смо били три дана. Ако то није дар од Бога онда не знам шта је. Тај последњи дан нам је само појачао утисак свега што нам се десило.

Сутрадан када смо се враћали Филип заусти да каже ”Брате кад се вратимо па…” и стаде у сред реченице. Није изговорио али знао сам да мисли на пицу, упитах га ”Не желиш да је увредиш?”, мислио сам на Богородицу. Он само климну главом. Возили смо се и ћутали. Брод је дошао тај дан.

Вера у Хиландару је жива и скоро да је можете рукама ухватити. Ви сте се буквално вратили у средњи век и тамо Богородица и ”онај чије се име не спомиње” заиста управљају животима и догађајима.

За крај

За крај ћу набацити још података и поменути по нешто кратко. Када сте у Уранополису, можете посетити и Каково посед манастира Хиландар. Ради се о огромном поседу и економији манастира која се налази ван Свете Горе. Димензије овог имања су 6х5 километара, поток пролази дужином од 8 км на имању, на поседу се налази планина висине 710 метара под кестеновом шумом и рибњак. Манастир је земљу добио на поклон од турског паше који није могао добити наследника и након узимање грожђа из Хиландара је добио сина. У знак захвалности поклонио је велики комад земље манастиру. Касније Грци су одузимали манастиру земљу па је са некада 10.500 хектара спао на око 1800 хектара површине данас.

Када смо одлазили добили смо од Хиландара на поклон ф њиховог вина и ракије. Сви хвале вино али ја морам да кажем да такву ракију нисам нигде пробао. Врло је интересантна нешто као узо траварица. 🙂

У Уранополису можете купити јако квалитетне иконе. Имајте у виду да их има свих категорија од оних јефтиних штампаних, до оних које су делом отисак а делом урађене руком, па до оних најквалитетнијих које су руком сликане византијском техником где се користе земљани пигменти, злато и током израде се примењује молитва.

Велики је избор икона, наравно грчких и понеки руски светац. Ако тражите иконе светог Саве и Симеона нећете је наћи. Исто важи и за друге наше свеце и свете краљеве.

Препорука за добар ресторан у Уранополису је ресторан Критикос. Још увек памтим хоботницу у вину коју сам тамо пробао. За смештај препорука.

IMG_4099Зашто сам написао овај текст? Па надам се да ће неко од вас посетити Хиландар, надам се да ће неко одвојити неку кинту за донацију, надам се да сам некоме помогао да схвати да то није туристичка атракција, надам се да је нека девојка схватила зашто се треба чувати ове традиције и не ићи против ”аватона” и надам се да ћу барем неком помоћи да се не стиди свога порекла.

Слике из овог текста можете слободно користити за wallpaper или за штампу. Дај нам Боже да се што више шире мотиви и слике које имамо по манастирима јер тако се промовише наша култура. Ако слике користите у неком тексту, молим ставите линк ка мом сајту или овом тексту да што више људи прочита. Хвала.

Пре ослобођења од Турака људи су ишли на ходочашће (хаџилук) у Меку и они који су били би додали у своје име префикс ”хаџи”. Њихови потомци би касније носили исто презиме јер се благодат тог ходочашћа преносила кроз генерације. На сличан начин доживљавам посету Хиландару. Још ме држи сећање и чврсто држим ”узде”, осећам неку добру енергију од тада.

ПИШЕ МИЛОШ СТАНИЋ

Преузето ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И МОНАСИ ШАОЛИНА

Back to top button
Close
Close