Занимљивости

МАЈКА СРБИЈА: Звона Саве Лозанића!

Никада српски народ није заборавио зло, али добро често заборавља. Тако је углавном заборављен и Сава Лозанић (1882-1952), који је правио црквена звона у Краљевини Југославији и био толики добротвор да му је надимак био „Мајка Србија“

Пише: Жељко Балабан

Сава Лозанић родио се 1882. године у Меленцима, као син јединац оца Драге и мајке Марије. Рано је остао сироче, отац и мајка су му умрли, а он се као голобради јуноша запутио у Србију, у престони Београд. Запослио се у фабрици железног намештаја „Браћа Гођевац“ и убрзо је стекао поверење својих послодаваца. Способни и вредни младић упознао је у Београду Јелену Рајковић из имућне породице и 1906. године се венчао са њом. У складном браку Сава и Јелена добили су четири кћери – Цвету, Радмилу, Ружицу и Милицу.

Предузимљиви Сава Лозанић спојио је мираз и кредит, који му је одобрила Српско-американска банка. Купио је стару ливницу на Дорћолу и убрзо је имао своју фирму – „Ливницу и емајлирницу Меркур“. Ливница овог часног човека напречац је стекла оно што данас насловљавамо као бренд, Сава је вредно радио, а посао се ширио.

Као што је то готово уобичајено на овим балканским просторима, ратна дешавања 1914. прекинула су ову бајковиту причу, Сава је опасао оружје и кренуо у рат за одбрану Србије.

Машине из ливнице су увијене у платна и закопане, а Јелена се са ћеркама склонила у Крагујевац, где је шила капе за српску војску. За то време Сава је војевао, прошао албанску голготу, али доживео и ускрснуће српске војске и поход у отаyбину. Када се вратио, захваљујући бризи супруге Јелене о машинама и опреми, могао је одмах да започне производњу. И тако је и било.

Биле су то године великог успона Саве и његовог „Меркура“. Лио је звона за многе православне цркве и манастире по Србији, али и широм тадашње Југославије. За цркву у Ковину, на пример, излио је три звона, од којих је највеће било тешко више од 400 килограма. Од одушевљених парохијана стигло му је и писмо захвалности, прича његова унука Милица Хакман, која и данас чува то писмо.

Треба поменути да је „Меркур“ двадесетих година 20. века излио и испоручио звона и за православну цркву у Јасеновцу, месту које ће у Другом светском рату постати највеће страдалиште Срба. И црква и звона уништени су већ 1941. године. Лио је звона и за једну од најлепших православних цркава на Балкану, за ону у Мостару.

Али, Сава није био познат само по томе што звона из његове ливнице одају чаробан и хармоничан звук, како су му често писали презадовољни наручиоци. Он је био и велики добротвор. Давао је сиромашнима и убогима, помагао уметнике, финансирао је певачко друштво „Абрашевић“, помагао фудбалски клуб БСК, штићенике Дома слепих у Земуну…

Поклонио је и звоно за цркву у селу Звездан код Зајечара, Србима који су се 1928. године тамо населили са Косова. Његова доброчинства донела су му надимак „Мајка Србија“. Стекао је и велики углед у Београду. На породичну славу долазили су му знаменити престонички угледници, као глумица Жанка Стокић, управитељ Народног позоришта Милан Предић и многи други. Он сам живео је скромно. И док је породица ишла на летовање, Сава је остајао у ливници  и надгледао радове.

Сава Лозанић (у средини), на слави своје породице

Други рат који је преживео био је погубан по посао и иметак Саве Лозанића. Ливница је потпуно уништена у бомбардовању 1941. године. То није спречило послератну комунистичку власт да против Саве крене у обрачун, апсурдно га оптужујући за ратно профитерство. Од суђења спасли су га његови некадашњи радници, али нису могли да спрече и национализацију његове преостале имовине. Сава је напречац умро 29. јула 1952. године у Цељу, у Словенији.

Осим његових потомака, у протеклим деценијама Саве се мало ко сећао. Он нема улицу у Београду, нити у родним Меленцима. Сећање на њега оживео је филм „Звона Саве Лозанића“, редитеља Драгана М. Ћирјанића и сценаристе Зорана Стефановића, чијом љубазношћу су нам прослеђене скениране фотографије и документација, коју чува Савина унука Милица Хакман.

Од материјалног, остала су звона са жигом Меркура, у храмовима СПЦ. Али и још једно необично сведочанство, сачувано и после више деценија – понеки поклопац за шахтове по Београду, и на такозваној Краљичиној плажи на Црногорском приморју, на којима се разазнаје назив ливнице „Меркур“.

Преузето СЕДМИЦА

Back to top button
Close
Close