МАЈКА КНЕЖОПОЉКА, МИЛИЦА ТЕПИЋ

Симбол страдања у Другом свјетском рату Козаре и Поткозарја, као и цијеле Југославије, свакако је фотографија Жоржа Скригина, начињена на Козари, јануара 1944. године. На фотографији се налази Козарчанка, Кнежопољка, Милица Тепић са сином Бранком на леђима, и кћерком Драгицом. Скригин је сликовито описао како је настала ова фотографија:

„Јануарско зубато сунце дигло се доста високо када смо добили обавјештење да кренемо према Кнежопољу…Гостопримиви Козарчани хтјели су да нам олакшају ову офанзиву, па смо добили чак и коње за јахање…Заједно са нама кретао се и велики збјег. Сви су они били натоварени стварима потребним за дуже вријеме. И када смо сишли у Кнежпоље, видио сам једну жену која је ишла изоловано од осталих. Она је водила једно дијете за руку, а друго јој је било привезано на леђима, осим дјетета, носи и неопходне ствари за одбрану од зиме и дуже офанзиве. Ту су били: јорган, торба са храном, па чак и лонци. Јашући поред ње чекао сам прилику да је боље снимим…Отрчао сам двадесетак метара испред ње и легао у траву, чекајући да наиђе. Дубоко замишљена она се приближавала, држећи и даље руку на лицу. И коначно израз који сам хтио са снимим, био је испред мене.“ Када је Скригин питао Милицу гдје се запутила она му је одговорила „У првој су ми мужа убили, сад су и кућу спалили. Ех да ми није ово двоје, знала бих ја куда“.

Београдски лист Политика 2008. године објавио је интервју са Бранком Тепићем, ђечаком који је био мајци на леђима. Преносимо га у цијелости

Причу о Бранку Тепићу почео је да пише познати ратни репортер и хроничар тешког времена Другог светског рата Жорж Скригин. Он је тада, фотографијом која је обишла свет, несрећном дечаку најавио судбину вечитог избеглице.

– Мајка Милица са мојом две године старијом сестром Драгицом, због претњи усташа, у пролеће четрдесет и друге, из Козарске Дубице избегла је у Гарешницу у Мославини. Тамо сам ја и угледао свет, и то само месец дана после погибије мога оца, такође Бранка. Био је борац Козарског одреда којим је командовао легендарни Младен Стојановић – почиње Бранко своју тужну исповест.

Милица се са своје двоје нејачи, четрдесет и четврте, враћа на Козару. У родни Комленац. Ту, у сабласној тишини, затиче згариште куће коју је пре две године морала да напусти.

Сирота жена ништа друго није ни могла већ да са нама тумара Козаром, од села до села, тражећи кору хлеба и место где ће преноћити. Сваких месец дана троје несрећника било је под другим, туђим кровом…

– За једне од тих бежанија, мајку Милицу која је мене, и торбу кићеницу, носила на леђима, а сестру водила за руку, у пролеће четрдесет и четврте, негде око Кнежице код Дубице, пресреће Скригин. Ту Жорж, а потврдили су то касније и публицисти Драгоја Лукић и Гојко Бановић, прави своју велику фотографију. Њоме ми је одредио пут којим, ево, и данас идем. Одредио ми је пут избеглице који се никада није скрасио тамо где су му корени – уздише Бранко.

По завршетку рата мајка се коначно враћа у Комленац. Скрхана болом и изнемогла од лутања Козаром, Крајином и Мославином, ту подиже све што се из пепела могло подићи. Ни три године није прошло, а несрећна мајка умире у трошној изби коју је с муком подигла… Бранко са сестром Драгицом, после мајчине смрти, одлази у Дубицу код ујака Марка Влајнића.

– Ујак нас храни, а тадашња држава школује. Ту и завршавам основну и средњу школу… Шездесет и друге године уписујем се на Педагошку академију у Петрињи. Завршавам је и три године касније почињем да радим као наставник биологије и хемије у месту Градуса код Сиска – опет ће Бранко.

Ту Бранко упознаје своју Миљу која је са њим радила у истој школи и венчавају се. Две године касније, коначно срећни родитељи добијају сина Предрага, а шездесет и девете близанце Ненада и Биљану.

– Живели смо добро. Срећи није било краја. Седамдесет и прве запошљавам се у „Гавриловићу”. Прелазимо у Сисак. Ту сам остао све до деведесет и прве, када је, и у нашем крају, све мирисало на ново зло време. Одмах бежимо у ону викендицу у Градусу. У Сисак се више нисмо враћали пошто нам је тамо све већ било одузето. И стан и све што смо уз њега и у њему имали – наставља Бранко своју причу.

А онда? У пролеће деведесет и пете пада западна Славонија. Бранко и његови опет у избеглиштво. Поново пут Козаре. С Миљом, сином Ненадом, снахом Олгицом и унуцима, тешке дане и године избеглиштва, поред свога добра у Хрватској, проводи опет под туђим кровом у Градишки. И тако све до пре пет година, када се са Миљом враћа у Хрватску. У ону стару, сада обновљену викендицу.

Сестра Драгица је умрла осамдесет и треће. Сахрањена је у Совијаку код Горњих Подградаца… Али на свет је дошло и петоро унучади. И кућа коју је у Градишци подигао син Ненад… И неки нови живот вечитог избеглице Бранка Тепића.

Данас се Бранко често и радо сети свог сусрета са Бранком Ћопићем… Обиђе и споменик на Мраковици на коме је уклесано очево име… Често гледа и ону Скригинову фотографију која се и данас налази у Музеју холокауста у Аушвицу…

– Како би било лепо да се данас појави неки нови Скригин, па да мојим унуцима, својом фотографијом, најави мир, срећу и извеснију будућност. А не као што је то урадио мени онај стари, ратни, Скригин, тешке и несрећне четрдесет и четврте – на крају ће Бранко Тепић.

ИЗВОР: Историја Југославије

Преузето СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ