МАГЛИЧ – ЈЕДАН ОД НАЈЛЕПШИХ И НАЈОЧУВАНИЈИХ СРПСКИХ УТВРЂЕНИХ ГРАДОВА!

Један од најлепших и најочуванијих српских утврђених градова. Налази се у ибарској клисури код Краљева. Изграђен је на потпуно феноменалном месту, на врху брда, око кога река Ибар прави оштру окуку чиме подножије брда окружује са три стране.

Чујемо да се покушава обнова овог феноменалног места што потпуно подржавамо и зовемо све наше пратиоце и љубитеље српског средњег века да обиђу ову нашу краљевску долину заједно са манастиром Жичом у којој ће се одржавати бројне свечаности поводом прославе 8 векова самосталности наше најважније институције, Српске православне цркве.

Маглич је још један у низу градова (поред Новог Брда, Смедерева итд.) ког су подигли Срби. Није постојао у античко доба. Иако постоји помињање краља Стефана Првовенчаног као ктитора, Маглич је највероватније сазидао краљ Урош I Немањић (1241-1276) након страшне инвазије Монгола на Србију како би спречио њихове будуће продоре кроз Ибарску клисуру и заштитио даљи прилаз Рашкој и Косову и својој задужбини Сопоћанима и Немањиној Студеници.

Муњевито јачање и ширење српске државе, доводи до тога да Маглич губи на војном и стратегијском значају јер је постао утврђење у срцу државе, далеко од граница и потенцијалних освајача. Зато није ни чудо да је у њему било седиште српског архиепископа Данила II (1324-1337) који је из Маглича управљао све већим и значајнијим пословима Српске цркве. Град је обиловао прелепим храмовима, а у њему је организовано и писање и преписивање српских црквених књига.

Непосредно пред пад Смедерева 1459. године, и Маглич пада под турском најездом. Његов раскош и значај као црквеног града опада. Током Великог бечког рата између Аустрије и Турске, који је трајао од 1683. до 1699, Маглич постаје седиште устанка локалних Срба који ослобађају и Козник. Из Маглича су организовали успешне ударе по османлијским посадама у другим насељима.

Након пропасти устанка, и Велике сеобе Срба 1690. године под патријархом Арсенијем III Црнојевићем, Маглич се враћа у турске руке и бива напуштен и препуштен зубу времена као и већина утврђења широм Србије.

Током Другог српског устанка (1815-1817) је код Маглича постављена заседа Турцима који су долином Ибра надирали из правца Рашке и Новог Пазара. Кнез Милош Обреновић је наредио војводи Радославу Јелечанину да сакупи народ ибарског краја и ту заустави Турке, што је он и учинио.

Још од времена непосредно након Првог светског рата постоје покушаји да се обнови ова српска тврђава и од ње направи атракција каква не постоји у ближој и даљој околини. Надамо се да ћемо ми бити генерација која ће коначно то и остварити.

Преузето НАЦИОНАЛИСТ