ЉУБИБРАТИЋИ

Најугледније властеоско племе у области Требиња и Конавла у XIV и XV веку било је братство Љубибратића, које је временом издељено на многе гране. Подаци о овој властели познати су углавном из преписке Дубровчана са околним племством. Из ових докумената види се непријатељство Дубровника и Љубибратића у време рата око Конавала 1430—1432. године. У време рата са Радославом Павловићем, Дубровчани су упорни у настојањима да ово братство иселе из Босне, или бар до зетске границе а, уколико то није могуће, да се из суседства порекла“, али на инсистирање Дубровника обећава да ће се то питање касније решити. У преговорима иселе макар Љубишићи, један њихов огранак. Краљ Твртко II одбијао је ове захтеве, правдајући се да није могуће са наследне баштине терати такву „племениту господу старога о миру са Радославом Павловићем се чак помиње и нека тајна заклетва која се односи на Љубибратиће.

Временом, односи Дубровника и Љубибратића се поправљају, па им чак, јула 1465, Веће умољених дозвољава да се, бежећи пред турским нападом, склоне на Шипан.

Љубибратићи су се, највероватније, делили на две основне гране: Куделиновиће, којима су припадали огранци Радоњића, Мрђеновића и Миокусовића, и Богданчиће, са огранцима Љубишића и Медведовића.

Могуће је да је родоначелник најстаријих Љубибратића Куделиновића, онај Куделин који се помиње тридесетих година XIV века, али је, свакако, Радоња Куделиновић био њихов главни представник. Крајем XIV и почетком XV века, док Требиње припада Балшићима, па и касније под Босном, Радоња се помиње као једна од водећих личности у овој области, а пред крај XIV века појављује се са титулом војводе.

Када је на власт у Требињу дошао Павле Раденовић, забележени су његови оштри сукоби са Радоњом. Међу властелом која је била на Павловој страни помиње се и Љубиша Богданчић, Радоњин рођак. Сукоб је достигао такве размере да је Радоња морао да се склони у Дубровник, али после кратког времена неспоразуми су изглађени, па се Радоња поново враћа у Требиње.

Радоња Куделиновић оставио је за собом два сина: Сумину, који је највероватније био без потомства и Добрушка Радоњића, кога Дубровчани посебно уважавају у време покушаја да се домогну дела Конавла који је припадао Павловићима.

Добрушкова жена Вукава једно време после његове смрти представља кућу, али, ускоро ту улогу преузима најстарији син Паоко Добрушковић, који свој утицај задржава и у време када је Требиње прешло под власт Косача.

Огранак Мрђеновића води порекло од Радоњиног брата Мрђе, који за собом оставља синове Јунка, Остоју и Рохана, а од осталих потомака помињу се само Остојин син Данчуо и Роханов, Иваниш.

Родоначелник трећег огранка Куделиновића био је Мрђин и Радоњин брат Милкус, по коме се његови наследници зову Милкусовићи или Миокусовићи. Од Милкусових синова најдуже се помиње Прибил Миокусовић кога срећемо до педесетих година XIV века. Следећу генерацију Миокусовића чине Вукосав Прибиловић и Богета и Вукац Ђурђевић. Богета Ђурђевић и Вукосав били су господари села Бијела, а Вукосав је још 1471. године био помињан као човек херцега Влатка.

Јунко, трећи брат Радоње Куделиновића само се једном помиње, аподаци о његовом потомству су непознати.

Када су Дубровчани тражили да се иселе Љубибратићи, то се односило углавном на други огранак овог братства Богданчиће. Они се јављају нешто касније од Куделиновића али ће њихови представници имати значајнију улогу на Требињу.

Љубиша Богданчић је први који се помиње из ове породице, а позната су и његова два млађа брата Рајко и Медвед. Као човек Павла Раденовића, Љубиша се помиње као сводок на повељи којом кнез Павле Дубровчанима даје слободу трговине по његовој земљи, а из периода размирица са Дубровником остали су записи којима се Љубиши Богданчићу даје вера да дође у Дубровник и да се нагоди са општином.

Радоје Љубишић, најстарији Љубишин син, био је једна од најутицајнијих личности Требиња. Дубровчани га у једном документу означавају као озбиљну претњу Радославу Павловићу. Радоје је постао запажен још за живота свог оца када постаје војвода, а са својим људима помиње се још 1420. године. Када је Радослав Павловић уступио свој део Конавала Дубровнику, Радојеви односи са Републиком били су веома пријатељски, али ускоро долази до разлаза. Оптужујући Радоја за подстрекавање против Републике, Дубровчани за њега расписују уцену. Радојеви неспоразуми са Дубровчанима били су, после извесног времена изглађени, а већ крајем 1443. године у Дубровник долази као један од посланика војводе Стефана Вукчића, чијем је освајању Требиња можда и сам допринео.

Радоје је имао још четири брата: Радича, Радосава, Љубенка и Мрђу, али о њима није остало неких битнијих података.

Медведовићи, други огранак Богданчића, добили су име по Љубишином брату Медведу. Помињу се 1459. године као једна од пет властелинских кућа на Требињу, али Медвед Богданчић није имао у првим деценијама XV века ни улогу ни углед брата Љубише. Од његова три сина, Радоје се помиње 1428. године, о Добросаву сезнадаје 1414. годинеимао људеу Ораховом Долу, аоРајку Медведовићу последњи помен потиче из 1436. године.

Из књиге: „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле“, Београд, 1991; аутор књиге је Павле Ивић који је књигу први пут објавио 1919. године, а ми смо се за потребе сајта користили издање које су допунили и приредили група аутора.

ПРИРЕДИО: Борис Радаковић

http://www.plemenito.com/sr/ljubibratici-/o116

Преузето СРБИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ