Занимљивости

КРВАВА ЦРКВА: Драгуљ православља у Истанбулу!

Света Марија Монголска је последњи пламичак Источног римског царства. Унутар њених зидова Византија је још дословно жива. Необична је чињеница да је Мехмед II баш ту цркву оставио нетакнуту после освајања Цариграда 1453. године. Зашто баш ту цркву, поред многих других?

Пише: Бранко Жујовић

Већ пола сата кружимо, изгубљени у лавиринту сокака горњег Фанара. Покушавамо да пронађемо црквицу Свете Марије Монголске у кривудавом урбанистичком нереду крезубих грчких кућа које остају без старих станара. У околини нема путоказа, што наш јутарњи излет чини малом авантуром по овој копчи Евроазије којој се радо препуштамо.

Испод нас југозападни ветар, звани лодос, таласа Златни рог, баш као на старим сликама освајања Константинопоља. У водама Мраморног мора овај ветар меша метеорологију са историјом, блештеће шопинг-молове с музејима, Словене с Туркињама, робу из Ђенове са житом из Египта и цркве с минаретима. Збирни назив тих преплитања је данашњи Истанбул.

Географски, ми нисмо у Азији, иако одавде можемо да је видимо и осетимо. Дух Азије упорно се поиграва с нама и овде, као дете с играчком. Кинескиња што држи кафић у подножју брда не зна уопште за наше одредиште. За старца, чија се сребрна глава с брковима помолила из једне дотрајале куће, црквица је била лево. Млада девојка у хиџабу, коју срећемо одмах иза ћошка, каже нам погледом пуним кестена да је црквица, у ствари, десно.

Сви ови људи имају најбољу намеру да помогну и уопште се не шегаче с нама. Метафизичка синтеза ових хаотичних абера који нам пристижу са свих страна каже да сви путеви, у ствари, воде на исто место. Циник би рекао да воде у Рим.

– Селам алејкум! Хоџа нас на коректном енглеском језику пита одакле смо.

– Алејкум селам. Из Србије.

– Србија?

– Да.

Осмех.

Објашњавамо му да тражимо малу, непознату цркву које нема ни на једној туристичкој мапи.

Пођите са мном…

Млади хоџа испод бројанице потеже „ајфон“, као азап свој нож. Питам се у себи да ли је „Епл“ јабука због које ће Бог Адама и Еву, који се овде зову Адем и Хава, протерати из раја потрошачког друштва. Истини за вољу, то вероватно не би била казна, већ повратак нечему за чим овде трагамо. Да ли је смисао уточиште наше потраге?

Поуздана Гуглова мапа показује нам пут на дисплеју хоџиног телефона, захваљујући сателитима који изнад наших глава лете међу мелецима и анђелима. Нама интернет није доступан на улици. У власти смо скупог роминга.

Захваљујемо се хоџи, двоумећи се да ли да му честитамо нову годину. Он календарски каска за нама, тек је у 1440. години хиџре. Међутим, риђи хоџа не заостаје технолошки за нашим светом, а нарочито не заостаје као човек.

Корачамо равномерно поплочаним сокацима. Уредно сложена камена коцка је оријентална и угодна. Уоколо су ушорене рушевне вишеспратница које, чини ми се, архитектонски не припадају у целости ни Европи ни Азији.

На овом успону вођене су можда најкрвавије борбе током турског освајања Константинопоља. Хришћански браниоци овде су се грчевито борили. Зато Турци Цркву Свете Марије Монголске називају крвавом црквом или црквом крви, а пут ка њој Барјактаревим висом, у знак сећања на неког свог знаменитог заставника који је приликом продора у град овде погинуо.

Ово је некада био пребогати крај племенитих источноромејских фамилија. Захваљујући веома широком образовању, оне су се након пропасти 1453. године вековима инфилтрирале у највише управне органе и поре Османског царства. Циљ је био да се Османско царство унутрашњим утицајима преобрази, како би се једног дана, када се стекну услови, васпоставило византијско.

Турци су се, на концу, скућили у Цариграду. Прилагодили су се. Од Источних Ромеја научили су да подижу задужбине и ваљано тргују. Стога данашњи Истанбул и еру Реџепа Тајипа Ердогана, чак и када овај по нашем одласку одавде изгуби локалне изборе, треба читати најпре по кључу Константинопоља, у мери у којој је овај град мењао Турке и њихову номадску културу, чинећи је данас урбаном и неодољивом, упркос насиљу чињеном кроз историју и зверствима, од геноцида над Јерменима и свирепог набијања раје на колац, до данка у крви и дављења политичких противника свиленим гајтанима.

За нас који следимо мапу властитог Истанбула та добро скривена црквица је значајна колико и Аја Софија. Једино она у овом граду никада није била претворена у џамију или срушена, што је чудо историје у истој мери у којој је Аја Софија чудо архитектуре шестог века. Света Марија Монголска је последњи пламичак Источног римског царства. Унутар њених зидова Византија је још дословно жива

Фанариоти су одавде желели да васкрсну грчку Византију и вероватно баш због тога нису успели. Турци сада насеље полако претварају у туристичку оазу у којој ће, уместо свеже воде, тећи свеж капитал. За почетак, доводе овамо буљуке туриста из целог света да посете Васељенску патријаршију, али не и Свету Марију Монголску горе у брду, за коју мало ко зна.

За нас који следимо мапу властитог Истанбула, та добро скривена црквица је значајна колико и Аја Софија. Једино она у овом граду никада није била претворена у џамију или срушена, што је чудо историје у истој мери у којој је Аја Софија чудо архитектуре шестог века. Света Марија Монголска је последњи пламичак Источног римског царства. Унутар њених зидова Византија је још дословно жива.

Хоџа застаје на ћошку оронуле зграде при врху брда и враћа „ајфон“ у џеп. Даље ћете сами, црква коју тражите је ту, одмах иза ћошка.

Захваљујемо хоџи још једном, желећи да му Алах подари срећу и здравље до најдубље старости. Благо повијен унапред, помало скрушен, риђи хоџа одлази оријенталним кораком јунака неке од прича из „Хиљаду једне ноћи“, да се припреми за подневни намаз.

Иза ћошка указује нам се звоник црквице, чини се дограђен знатно касније. Зид порте овенчан је бодљикавом жицом, као да је у Великој Хочи или Призрену. Тај трновити метални венац је све што је остало од граница простране Јустинијанове империје, свијене некада око Средоземног мора, која је на тренутак била повратила славу, снагу и моћ Старог Рима.

Стигли смо на циљ.

Звонимо на интерфон поред капије. Отвара нам црквењак позних средњих година. Пушта нас у порту храма, иако се на интернету може прочитати да посетиоце не примају, осим недељом када је литургија.

Из црквењаковог изговора енглеског језика не можемо да докучимо да ли је Грк или Турчин. Очигледно је да у овај мали храм не долази много људи. Верника је још мање. Прислужујемо свеће беле боје за здравље и наше покојне. Разгледамо старе византијске иконе богато опточене сребром, са избледелим али присутним ликовима светитеља. Трагамо за било чим, осим старих икона, што би нас повезало са Византијом и одједном схватамо да смо у њој.

Марија Палеолог или Света Марија Монголска била је незаконита ћерка Михаила VIII Палеолога који је владао од 1258. до 1282. године. Њен отац ослободио је Константинопољ од римокатолика (крсташа) 1261, поново установио универзитет у граду и започео оно што историографија назива ренесансом Палеолога.

Одмах по васпостављању источноромејске власти у граду, Михаило VIII упутио је Монголима посланство да договори склапање брака једне од византијских принцеза са каном Хулагуом. За невесту је одабрана Марија Палеолог. Како је стари кан умро одмах по њеном доласку међу Монголе, Марија је удата за његовог сина Абакуа.

Међу Монголима је било доста несторијанских хришћана, па је Марија Палеолог, као хришћанка, била добро прихваћена. Кажу да је међу Монголима важила за неку врсту верске предводнице. Звали су је Деспина Кхатун.

Након мужевљеве смрти Марија Палеолог се вратила у Константинопољ 1282. године, обновивши манастир Пресвете Богородице. Њен лик приказан је два века касније, на другом крају града, на мозаику у Цркви Христа Спаситеља у пољу, званој Хора.

Цркву коју је обновила Марија Палеолог у насељу Фанар, султан Мехмед II је поклонио мајци грчког архитекте Христодулоса, познатог као Атик Синан, у знак поштовања за пројектовање и изградњу чувене Фатих џамије.

Захваљујући градитељској генијалности једног Грка у служби османске империје и искреној захвалности Мехмеда II, Црква Свете Марије Монголске, која је кротком смерношћу платила цену овоземаљског живота, тешком муком је сачувана до данас.

Преузето СЕДМИЦА

Back to top button
Close
Close