Колумна

Колективни злочин о коме Срби не смију да ћуте!

Јасеновац. Једино мјесто над чијим су се злочинима чак и Хитлер и њемачки нацисти згражавали. Једино мјесто у нацистичкој Европи гдје су постојали специјални логори за погром дјеце.

Пише Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори

Едмунд Глез фон Хостенау (1882-1946), највиши Хитлеров војни изасланик за Балкан, овако је у свом дневнику описивао хрватски усташки режим и његову војску: „Сви ови догађаји довели су до неколико крајње непријатних сусрета и жучних расправа са Павелићем… Његове најверније сараднике назвао сам злочинцима. Услов да би Хрват могао да ступи у усташку службу јесте то да он мора да убије најмање једног Србина, да силује једну Српкињу и да покраде српску имовину. Казао сам да би сваког другог усташу требало ставити уза зид и стрељати“.

Горан Киковић

Дана 22. април 1945.године је око 1.600 преосталих заточеника концентрационог логора Јасеновац организовало пробој, чиме је овај логор престао са радом, а гдје су усташе за четири године убиле преко 700.000 Срба (иако постоје индиције да их је било далеко више), 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Јасеновац је наша трагедија, наша туга, наше сјећање. Наш непребол. Мјесто гдје смо открили у коликој мјери може да нас мрзи неко кога смо сматрали најближим. Наша опомена. Да се не понови, да се не заборави.У њему су постојали логори за дјецу. У Јасеновцу, једног од највећих злочина у историји људског рода, током којег су усташе звјерски убиле преко и преко 20.000 дјеце.

Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, биједан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у вријеме посјета делегација, као што су биле посјете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.

Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем љета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја гдје су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу. Жене су слали на присилни рад у Њемачку, а дЈецу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале сјекирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стријељани или вјешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у ријеци Сави. Овдје су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсијецали им носеве, уши и језике сјекачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира. За спољашњи свијет, Јасеновац је представљан као радни логор. Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свијету, као места корисног рада и побољшања Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке одбране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и мјесто Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина.

Не смијемо заборавити да су усташе имале и логоре за дјецу и да су тамо српску дјецу, бебе, набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и сјекирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у ријеке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом…

На све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине дјеце како тада тако и данас после толико година.

Када је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. Овако данас, са горчином у гласу, говори академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са сједиштем у Лондону.

На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо, наводи Живановић.

Живановић истиче да је Комисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим, стопирано. Држава им није рекла зашто.

– И пре нас је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели смо државним органима процену о броју жртава, каже Живановић.

Живановић свједочи: – Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.

– Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дјело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем.Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји-рекао је Живановић.

Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и никад не понови.

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигдје о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за вијек и вјекова.

Сва та звјерства која су чињена у НДХ људски ум није забјележио. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Њемце. Били су далеко гори од нациста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима. Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

Пише Горан Киковић, српски историчар у Црној Гори

Back to top button
Close
Close