Клање Срба у Сарајеву

За Српску историју, Предраг Пеђа Ковачевић

Не вјерујем да је прије рата иједан Сарајлија чуо за ово мјесто необичног имена. А иза имена Казани крије се још једно у низу стратишта сарајевских Срба. Казани су шупљина у земљи, усјек, јама на Требевићу, омиљеном сарајевском излетишту. Ко би помислио да ће тај надалеко чувени и у пјесмама опјевани Требевић, једног дана постати симбол страдања обију страна у зараћеном и подијељеном Сарајеву.

Као дијете нисам умио направити било какву разлику између Белме, Мирзе, Аните, Дарије и себе. Били смо дјеца која су своје дјетињство проводили у двориштима зграда у једном од најљепших градова бивше Југославије. Не памтим Бајрам, Божић, Васкрс. Памтим само обојена јаја у својој кући, која сестра и ја нисмо смјели износити вани. Памтим и неки дан у мјесецу када су се са свих страна чуле сирене и кад си, гдје год да си се нашао, морао мирно стати у знак сјећања на друга Тита.

Памтим Попис становништва 1991. године. Тада сам први пут чуо да сам Србин. Податке о себи, мојој сестри и мени, дала је моја мајка. Отац је, одмарајућу у сусједној соби, неколико пута, не устајући, довикнуо: ‚‚Црногорац”. Много година касније схватио сам да је то ‚‚Црногорац” у Сарајеву значило ‚‚Србин изнад сваког Србина. Не знам којим поводом, али сестра ми је објаснила да је Белма Муслиманка.

Није ми било баш најјасније, али ми је она објаснила да српска имена нешто значе на нашем језику, као моје име Предраг, као Слађана, као Милорад, као Драган и Милан, а да се муслиманска имена препознају по томе што ништа не значе на српском језику. Нисам томе придавао пажњу и наставио сам да живим своје дјетињство као и до тад.

На осмом спрату зграде у којој сам растао, постојала су три стана. Крајње лијево живјела је породица Шуњо, Хрвати. Између Шуња и мојих Ковачевића, живјела је тета Самија Клицо. На једном спрату, како пјесма каже:‚‚Босна је мајка моја, и ја сам босански сој, Муслиман, Србин и Хрват, све је то народ мој”.

Да се нешто дешава сазнао сам једног поподнева крајем 1991. или почетком 1992. године, када очеви и мужеви породице Шуњо и Ковачевић, нису дошли кући. Маме су у дневној соби куће Ковачевића причале о нечему озбиљном, а Дарија, Анита, Јелена и ја смо били у дјечијој соби, рефлексно, понашањем старијих нам мајки , били забринути. У једном моменту Дарија и Анита су клекнуле на под собе и почеле да изговарају ‚‚Оче наш”.

Позвале су нас да за њима понављамо исте ријечи и да се молимо да нам очеви, који раде у Југословенској народној армији, живи и здрави дођу кући. Ту ноћ сам научио ‚‚Оче наш”. Не знам да ли су се наши очеви вратили исту ноћ или неколико дана касније, али знам да је након тога наступио период мира.

Дошао је и тај април кад се мој отац није вратио кући. Породица Шуњо је отишла у Кисељак, а на спрату смо остали тета Самија, моја мама, сестра и ја. Одласци у школу су били све рјеђи. Мама као комерцијалиста у једној трговачкој фирми, сваки дан је долазила са возачем који је у службеном аутомобилу довозио невјероватне количине тјестенине, брашна, шећера, уља, еурокрема, кекса и других намирница.

Дошао је и дан када моја мама није могла отићи на посао. Разлог томе је била чињеница да се њена велетрговина налазила на територији сад већ Српског Сарајева, а ми смо живјели на територији Сарајева под муслиманском контролом. Тада нисам разумио о чему се ради, али сам касније схватио да је тада дошло до помијерања становништва. Срби су или у насеља и општине у којима је власт освојила Српска демократска странка, а Муслимани у насеља и општине у којима је власт припала Странци демократске акције.

Из претходне реченице се да наслутити да је Сарајево на самом почетку рата и у рату био подјељен град, да се радило о грађанском рату, а не о опокљености, како то свијету и домаћој јавности жели приказати муслиманска страна. То што је природним демографским стањем српска већина окруживала већинску муслиманску средину, не значи да се радило о окупацији, већ да је свако бранио своје огњиште на оним територијама гдје је формирана српска, муслиманска или хрватска власт.

О оцу и даље нисмо имали никаквих информација. Више пута је на нашу адресу стизао телефонски позив мог дједа, маминог оца, који се јављао са територије под контролом српских снага, са захтјевом да мама крене, да дође и не чека горе дане. Мама је одговарала:‚‚ Тата, добро смо, ту смо са Самијом. Kад се пуца, кад падају гранате у подруму смо и немаш за шта да бринеш. Деда јој је у једном од тих разговора рекао: ‚‚Сине, не заборави 1942. годину.

И твој деда је у братству живио и мирно чекао, па је завршио под усташким ножем, а наша фамилија је исребљена.” Моју мајку ни то није уздрмало. С обзиром на то да је стан накрцала залихама хране за наредне мјесеце , можда и године, кренула је једног дана на Грбавицу. Трамвајски превоз није радио, па је обалом кренула неколико станица према истоку, затоварена шећером, уљем и брашном, које је носила стрини. Тог дана је прешла Миљацку, а те ноћи муслимански дио града је постао изолован и блокиран са свих страна. Више се никад нисмо могли вратити. Добра намјера да стрини понесе намирнице којих је имала вишка, спасила јој је живот.

Међутим, било је наивног становништава попут моје мајке, па су остали, и Срби и Муслимани, на оним територијама гдје су били мањина. Ти људи, са обје стране, најгоре су прошли у зараћеном Сарајеву. Моја мајка се и данас често сјети тете Самије и уз уздах каже: ‚‚Да сам знала да се нећу вратити, оставила бих јој кључеве од стана. И у миру је сирота била. Бар би у рату имала хране за неки период.”

На начин описан у претходним редовима, Сарајево се подијелило.

Они Срби који су остали у муслиманском дијелу Сарајева, прилагођавали су се на различите начине. Многи остали у том обручу, прикључили су се тзв. АРБиХ, као што су и многи Муслимани из Републике Српске приступили ВРС.

Као што је Веселин Влаховић Батко харао српском Грбавицом, злостављао, силовао и убијао недужне хрватске и муслиманске цивиле у Српском Сарајеву, тако је 1992. године почињала и патња Срба који су остали на територији Сарајева под муслиманском контролом. Као што су почела малтретирања и силовања Хрвата и Муслимана на Грбавици, тако су почела и злостављања, силовања , привођења и убиства Срба у муслиманском дијелу града.

Свако је могао доћи у српски сттан и из објести или освете убити власника тог стана. Привођени су и убијани многи Сарајевски љекари. Сарајево је остало без пет стотина љекара српске националности. Један од убијених је и био зет нашег великана Исака Самоковлије. О поједниачним убиствима и силовањима, писао сам у неком од претходних текстова.

Мушан Топаловић Цацо био је командант 10. брдске бригаде Првог корпуса тзв. АРБиХ. Он као и његов корпус одговорни су за одвођење Срба из својих станова и њихово погубљење на локалитету Казани.

Било би незахвално да овом приликом не похвалим чувену новинарку Вилдану Селимбеговић, која је и у тим тешким и опасним временима истраживала злочине над Србима у Сарајеву. ‚‚Посљедњи ручак Ристовића” један је од најупечатљивијих текстова, кји говори о голготи коју је српски народ доживио у Сарајеву. Она је за мене можда и највећи херој тог напаћеног града. Нажалост, морам бити поштен, па рећи да таквих примјера на српској страни није било.

Једна Српкиња лојална властима у Сарајеву, након рата упутила је писмо Алији Изетбеговићу. Писмо је објавио магазин ‚‚Дани”, у којем је тада радила и већ поменута госпођа Селимбеговић.

ПИСМО АЛИЈИ ИЗЕТБЕГОВИЋУ

‚‚Господине предсједниче, господине Алија Изетбеговићу,

Први пут се обраћам Вама путем штампе-тиска, јер не вјерујем да би другације ово писмо досло до Вас. Обраћам се Вама, прво као предсједнику Предсједниства БиХ, уважавајући Ваш ауторитет, а потом као човјеку, родитељу и дједу.

Вама и држави БиХ, као борац Армије БиХ од 20.04.1992. године (званично) сам дала заклетву и потписала да ћу бранити ову нам једину домовину БиХ. У вријеме трагичног одвођења и егзекуције мојих покојних родитеља била сам у Армији БиХ. Моји родитељи су одведени из свог стана у Улици Драгице Правице 26.06.1993, а мучки и свирепо убијени 27.06.1993. године – Богушевац, локалитет Казани. Извађени су и идентификовани из Казана (послије акције Требевић 1), а на основу те идентификације подигнута је оптужница и донесена пресуда – К 189/94 – Војни суд Сарајево. На ту идентификацију нисмо позвани ни ја као кћерка, а ни сестре и браћа мојих покојних родитеља, а сви живимо у нашем граду. Никада званично писмено нисмо добили нити један папир о њиховим посмртним остацима, смртни лист, умрлицу и било шта од ЦСБ-а или било којег другог званичног органа власти. Мени је усмено речено у ЦСБ-у да је нађена мамина штака (била је инвалид, краће ноге 8 центиметара) на локацији Казани. Од тада па до данас ја трагам за њиховим посмртним остацима, приватно. Долазим до сазнања о једној гробници на гробљу (ако се тако може назвати то мјесто гдје је та гробница), или ван гробља „Свети Јосип“. Из те гробнице је ексхумиран и сахрањен убијени бојовник – човјек из бригаде Краљ Твртко ХВО-а Ранко Франкић. Он је такође свирепо убијен на Богушевцу, пронађен у Казанима. На тој гробници постоје плочице са натписима НН 70/20/93… и тако редом. Од тада, ту гробницу обилазим надајући се да су моји покојни родитељи у њој, јер се ту налазе тијела из Казана која су идентификована.

Обраћала сам се многима званично и незванично, али су ми сви рекли – говорити није вријеме и нису знали који је пут до ексхумације такве гробнице и сазнања ко је у њој и ко се крије иза НН 70/20/93, НН 71/21/93… и тако редом. Мени су рекли да те податке има војна безбједност Армије БиХ. Ја нисам провјеравала.

Претпостављам да ми Ви можете и желите помоћи да утврдим да ли су моји родитељи ту, а ако нису -гдје су? Ако јесу, дозволите ми као мој врховни командант, као предсједник, изнад свега као човјек и отац, да се та гробница ексхумира, да ја дођем до својих родитеља покојних, како би их достојно животу и човјеку сахранили ја и чланови моје и њихове породице. Знате, они су до смрти и у смрти имали име и презиме и не могу дозволити да сада почивају као НН и тамо неки број на плочици, а купили су гробницу за живота.

Мотивисана сам искључиво љубављу дјетета ожалошћеног да родитеље сахраним достојно њиховом зивоту и мом одгоју. То би и Ваша дјеца за Вас тразила. Молим Вас да ми помогнете у мојој накани и жељи. Доведите ме до гроба мојих родитеља, а ја ћу Вас до гробнице непознатих, ако желите и ако је потребно.

Са уважавањем,


Кћерка покојног брачног пара Комљенац са сестром и осталом родбином”


Објављено у броју 63 ДАНА, 24. НОВЕМБАР / СТУДЕНИ 1997.

 

Ако су се муслиманске власти овако односиле према лојалним Србима, можете ли замислити какав су терор преживјели они Срби који су били неутрални, који су се као и сви Сарајлије борили за голи живот.

У наставку текста, доносим вам редове магазина ‚‚Дани”,

који су дуго стајали у Архиви тог магазина, али су неким чудом избрисани са интернета. Ради се о стенограмима са суђења за злочине на Казанима. Ради се о свједочењима оних који су убијали недужне сарајевске Србе. У овом пасусу молим и за родитељску пажњу. Уз овај текст објављујем и емисију Татјане Војтеховски у којем она доноси причу о животу Славка Јовичића, садашњег српског политичара који је у логору ‚‚Силос” провео цијели рат, а ослобођен је неколико мјесеци након потписивања Дејстонског мировног споразума. Тај снимак ће вам дочарати све муке које су сарајевски Срби доживјели у једном од бројних муслиманских логора на територији некадашњег Града Сарајева.

У редовима испод, редакција ‚‚Српске историје” и ја као колумниста се ограђујемо од стила писања и језичких неправилности у садржају. Преносим вам пресуде и свједочења везане за злочин на локалитету Казани.

Огроман дио муслимана нашег језика на ове злочине посматра као на изоловане случајеве, док на злочине које су починиле српске снаге гледају као на давно исконструисана дешавања. У томе лежи и чињеница да на простору Босне и Херцеговине никада неће доћи до истинског помирења, јер су српске жртве у односу на муслиманске, занемарене, мање вриједне и понижене. То није случај само са убијеним сарајевским Србима, него и случај са свим српским жртвама на простору некадашње Југославије. Сарајево није био окупирани град. Ко познаје терен и географију, јасно ће закључити да се на тој територији водио грађански рат.

СУЂЕЊА И СВЈЕДОЧЕЊА

 

‚‚УБИСТВО ЛАВРИВ ВАСИЉА И ЛАВРИВ АНЕ: Окружни војни суд у Сарајеву је 20. 12. 1994. године прогласио кривим Зију Кубата, Туцаковић Есада, званог Кликер, Тенџо Омера, Алибашић Асифа, Сеферовић Самира, зато што су средином октобра 1993. године у Сарајеву, по наређењу команданта 10. брдске бригаде (у даљем тексту 10.б.б.) Топаловић Мушана, званог Цацо, окривљени Туцаковић Есад, Тенџо Омер, Алибашић Асиф и Кубат Зијо из њихове куће која се налази у Пионирској улици у Сарајеву привели у Штаб команде 10.б.б. на Бистрику Лаврив Васиља и његову супругу Ану, гдје су их тукли, а затим одвезли у два аутомобила Кубат Зијо, Сеферовић Самир, Алибашић Асиф и Туцаковић Есад у правцу Богушевца на локацију тзв. Казана, природног усјека у стијенама у зони одговорности 3. батаљона 10.б.б., да би се затим Сеферовић Самир и Турцало Мехо вратили у Штаб 3. батаљона по Драшковић Милену која је била тамо затворена и одвели је на локацију Казана гдје су све троје цивила ударали рукама и ногама Кубат Зијо, Туцаковић Есад, Омановић Суад, Тенџо Омер, а потом их дрвеним палицама тукли Омановић Суад, Туцаковић Есад, Кубат Зијо, да би Кубат Зијо узео нож који је носио са собом и заклао Лаврив Васиља прешавши му ножем преко предњег дијела врата, а Туцаковић Есад узео нож величине око 40 цм звани „граната“, и једним ударцем у врат Лаврив Ане исту заклао, приликом којег ударца је одвојио главу од тијела и гурнуо у провалију, а Сеферовић Самир, Тенџо Омер и Алибашић Асиф који су присуствовали овим убиствима, иако очевици, ово не пријављују органима гоњења, па извршиоци ових кривичних дјела нису откривени у релативно дужем временском периоду.

УБИСТВО НИКОЛИЋ ЕРГИНА И ЈОВАНОВИЋ ДУШКА: Кадић Сеад, звани Гуз, Хоџић Армин, Раонић Есад, звани Есо Маскирни, Љубовић Самир, звани Мица, и Хасић Сенад су проглашени кривим зато што су средином септембра 1993. године у Сарајеву тукли припаднике 1. батаљона 10.б.б. Николић Ергина, званог Его, и Јовановиц Душка, званог Тарли, и то Бејтић Самир, Кадић Сеад, а затим их Топаловић Мушан, Хоџић Армин, Жига Сабахудин, Бејтић Самир, Хасић Сенад, Кадић Сеад, Љубовић Самир, Селак Мевлудин и Раонић Есад одвели на локацију Богушевац, увели у земуницу снајперског вода гдје су их тукли ногама и рукама да би их након тога убили тако што је Бејтић Самир узео у обје руке сабљу те је забио у врат Николића, а која се налазила у земуници, а потом Хоџић Армин забада нож у тијело Николић Ергина, а Јовановић Душку нож забадали више пута Топаловић Мушан, послије њега Хоџић Армин, Кадић Сеад, а затим тијела убијених одвукли до ивице Казана да би Бејтић Самир ножем одвојио главу Николића од тијела, а потом оба тијела бацио у провалију Казана, а Раонић Есад, Љубовић Самир, Хасић Сенад који су присуствовали овим убиствима, иако очевици, ово не пријављују органима гоњења, па извршиоци ових дјела нису откривени у релативно дужем временском периоду.

УБИСТВО САЛИПУР ПРЕДРАГА И РАДОСАВЉЕВИЋ БРАНИСЛАВА: Тенџо Омер, Жига Сабахудин, Алибашић Асиф и Харачић Сенад проглашени су кривим зато сто су средином октобра 1993. године у Сарајеву, по наређењу команданта 10.б.б. Топаловић Мушана, Бејтић Самир, Хоџић Армин, Жига Сабахудин, Тенџо Омер отишли у стан Салипур Предрага у Сарајеву, Улица Бориса Кидрића број 3-15, гдје су поред њега у стану затекли и Радосављевић Бранислава, па након тога исте одводе у Команду 10.б.б. на Бистрику, гдје почиње туча те двојице младића, које ногама и рукама туку Жига Сабахудин, Харачић Сенад, Алибашић Асиф, Топаловић Мушан, а Бејтић Самир жељезном штангом по поткољеницама, кољенима и чланцима ногу, а затим их Топаловић Мушан, Жига Сабахудин, Харачић Сенад, Тенџо Омер, Алибашић Асиф, Хоџић Хусеин и Омановић Суад одводе аутомобилом на локацију тзв. Казана. Топаловић Мушан удара ногом у главу Бранислава док је овај био прислоњен на камен, затим више пута забада нож у тијело Предрага, а затим тијела бацају у провалију зв. Казани, а Жига Сабахудин, Тенџо Омер, Алибашић Асиф и Харачић Сенад који су присуствовали овим убиствима, иако очевици догађаја, ово не пријављују органима гоњења, па извршиоци ових дјела нису откривени у релативно дужем временском периоду.

УБИСТВО КОМЉЕНАЦ РАДОСЛАВА И КОМЉЕНАЦ МАРИНЕ: Тенџо Омер, Алибашић Асиф, Чолак Рефик, звани Рефко и Селак Мевлудин прогласени су кривим зато што су крајем мјесеца јуна 1993. године у Сарајеву, након погибије шесторо дјеце од посљедица агресорског гранатирања у Улици Драгице Правице, по наређењу команданта Топаловић Мушана Цаце, привели старији брачни пар Комљенац Радослава и Марину, инвалиде са стаком, из њихова стана у Сарајеву, Улица Драгице Правице бр. 7, и то тако што су их Хоџић Армин и Бејтић Самир одвезли у команду бригаде, а затим аутомобилом на локацију Казана на Богушевцу, гдје их је Бејтић Самир предао Тенџо Омеру и Алибашић Асифу, пренијевши наредбу да војници Селак Мевлудин и Чолак Рефик убију та лица, који то чине тако што Селак Мевлудин ножем, који му је дао Тенџо Омер, убија Комљенац Радослава, ухвативши га руком преко уста, оборио на земљу, а затим ножем превукао преко врата заклавши га, а Чолак Рефик ножем, који му је дао Алибашић Асиф, убија Комљенац Марину, ухвативши је руком за уста, оборио је на земљу, клекнуо на кољена поред ње, држећи руку на устима, ножем пресјекао врат са предње стране да би након тога тијела бацили у провалију.

УБИСТВО ВУЧУРЕВИЋ ЗОРАНА: Хоџић Армин проглашен је кривим зато што је дана 25. 12. 1992. године у Сарајеву, Хоџић Армин и Бејтић Самир одвезли возилом на Богушевац Вучуревић Зорана, при чему је Бејтић Самир са собом носио три флаше разређивача, да би по доласку на лице мјеста Бејтић Самир одвео Вучуревић Зорана испред линија које држе снаге Армије РБиХ и лишио га живота пуцајући у њега два хица из пиштоља „шкорпион“, а послије тога леш полио разређивачем и спалио, да би се Бејтић Самир вратио у команду бригаде, а Хоџић Армин остао на дужности, а који је очевидац догађаја, не пријављује органима гоњења, па извршилац овог дјела није откривен све до краја 1993. године.

КАЗНЕ КОЈЕ ЈЕ СУД ИЗРЕКАО ОПТУЖЕНИМ: Окрузни војни суд у Сарајеву је за наведена дјела оптуженим изрекао казне на основу којих се већина осуђених одмах по изрицању пресуде нашла на слободи – било по основу времена проведеног у истражном затвору, које је било дуже од изречене казне, било по основу чекања правоснажности пресуде за оптужене којима су изречене казне затворске казне у трајању краћем од пет година. Хасић Сенад, Сеферовић Самир, Жига Сабахудин, Љубовић Самир, Раонић Есад и Харачић Сенад осуђени су на казне затвора у трајању од по 10 мјесеци, Хоџић Армин на казну затвора у трајању од 5 година и 8 мјесеци, Кадић Сеад на казну затвора од 4 године, Туцаковић Есад, Кубат Зијо, Чолак Рефик и Селак Мевлудин на казну затвора у трајању од по 6 година, а Тенџо Омер и Алибашић Асиф на казне затвора од по 4 године и 4 мјесеца. Уз ове казне оптуженим Кубат Зију, Туцаковић Есаду и Хоџић Армину изречена је и мјера обавезног психијатријског лијечења и чувања у здравственој установи.

АЛИБАБИћ АСИФ: „Не сјећам се датума, знам да је била 1992. година, био сам у рову на Богушевцу, била је ноћ, спавао сам са Селак Мевлудином, Чолак Рефиком и Теџо Омером, зазвонио је телефон, јавио се Омер, разговарао је са неким, а послије је рекао да је то био Цацо који нам је наредио да пођемо на мјесто звано Богушевац, што смо учинили ја и Омер, дошли гдје је било возило „голф „, Бејтић Самир је довезао човјека и жену старе око 60 година, жена је имала штаку па смо ово двоје лица одвели ја и Омер у моју кућу, кухали им какао. Путем радио-везе Цацо је назвао Омера, чуо сам да говори о неким пакетима, да је рекао: ‘Немојте да вам ја доле долазим.’ Послије разговора Омер је рекао: ‘Морамо одмах у ров.’ Сјели смо у возило, ја, Омер, човјек и та жена и кренули ка Богушевцу гдје смо паркирали возило и кретали се ка земуници, жена се тешко кретала па сам јој ја помогао. Када смо стигли у ров, затекли смо Чолака Рефика и Селак Мевлудина, који су тек устајали. Човјек и жена су сједили испред земунице, било је хладно, жени смо дали деку. Омер је позвао у ров мене, Мевлудина и Рефика и саопштио нам да је Цацо наредио да тог цовјека убију Селак Мевлудин и Чолак Рефик, и то изричито ножем, тог момента Чолак и Селак нису ниста говорили, узели су ножеве који су били на креветима, Рефик је рекао тој жени да пође са њим, а Мевлудин човјеку. Рефик је помогао жени да се креће а кретали су се у правцу Казана. Био сам удаљен око 20 метара и видио када се Мевлудин ухватио за стабло бора, пришао сам ја и Омер, а Мевлудин и Рефик били су удаљени пар метара, видио сам да тај човјек лежи на леђима са пререзаним гркљаном, био је мртав, Мевлудин је био блијед, није ништа говорио, а Рефик је чучао поред те жене која је лежала на леђима са пререзаним гркљаном испод врата, Омер је узео нож и обрисао о перушке, било ми је мука, а ко је тијела бацио у провалију није ми познато. Послије смо ја и Селак Мевлудин отишли на стијене да извиђамо терен и рекли смо: ‘Ако чују пуцањ, да пуцају ако дође Цацо.’ Послије је Цацо дошао, обишао лешеве, позвао мене, Омера и Мевлудина и саопштио да захвалимо Богу што је то двоје лица мртво, а да их је затекао живе, ми би били мртви, рекао је да се то више не смије поновити јер су та лица требала одмах бити убијена. Касније је Цацо са Бејтић Самиром отишао, а ми смо остали на лицу мјеста. Тачно је да сам знао за извршење кривичног дјела а то нисам пријавио, а и за извршење ових дјела под контролом 10. брдске бригаде знао је цијели град, Врховна команда те министар МУП-а РБиХ. Да сам то пријавио што сам видио, не би данас био жив. Ничим није доказано да сам дао нож Чолак Рефику за извршење кривичног дјела, а ако сам несто учинио, учинио сам у стању крајње нужде. Да нисам извршио наређење команданта, довео би у опасност свој живот и живот своје породице. Тачно је ово што сам изјавио на главном претресу. Ради тога предлажем да ме суд ослободи од оптужбе, јер нисам починио кривична дјела за која сам оптужен.“

КУБАТ ЗИЈО: „Видио сам када је Туцаковић Есад заклао Лаврив Ану, и исти је био удаљен од мене око 15 метара, видио сам кад је ударио ножем у предјелу главе, али нисам видио да ли је откинуо главу. Није ми познато ко је заклао жену коју је довео Сеферовић Самир. Поред мене, овоме су присуствовали: Тенџо Омер, Селак Мевлудин, Алибашић Асиф, Туцаковић Есад, Омановић Суад, Сеферовић Самир. Када је Цацо први пут споменуо гранату мислио сам да се ради о правој гранати, а на лицу мјеста сам схватио да се ради о ножу дужине око 40 цм, а дужине сјечива око 30 цм, ширине око 6 цм, а нож је имао дрвену дршку. Када сам ударио Васиља, лежао је на леђима, и наведеним ножем прешао сам преко његовог врата и тада сам примијетио крв.“

Ж
ИГА САБАХУДИН, у својој одбрани датој у току истраге наводи: „Припадник сам 102. моторизоване. Кад се догађај десио, случајно сам се задесио у Цацином стабу, јер сам дошао да молим за свог брата који је био у војној полицији, па су га хтјели пребацити у 10. брдску бригаду, дошао сам да молим Цацу да то не чини. Кад сам завршио разговор са Цацом, имао сам намјеру да идем кући, тражио превоз, молио Кадић Сеада да ме пребаци на Ченгић-Вилу, он је говорио да нема нафте, и тада ми је Цацо рекао да идем с њим, сјео сам у возило марке голф, гдје су сједила двојица момака, нисам знао гдје идем, ни куда, чуо сам причу да су цетници који су покушали да бјезе. Када само досли на Богушевац до земунице, видио сам те младиће да су лежали на земљи, усао сам у земуницу, видио Бејтић Самира, Хоџић Армина, Сеферовић Самира, Цацу и још два-три снајпериста, та два младића лежала су на поду земунице, видио сам како их Бејтић Самир и Цацо ударају ногама. Цацо је рекао: ‘Жига, шта чекаш?’, па сам ја ногом ударио једног од тих младића, једном или два пута, не знам којег, Цацо је тражио нож, врискао, па је ножем момка нижег раста ударио више пута, затим је зовнуо Хоџић Армина, који га је ударио ножем једанпут, па је и мени дао нож и рекао да га ударим. Ја сам једанпут ударио тог момка ножем, али он тада није био жив, јер није давао никакве знаке живота, био је мртав, па сам одмах послије изашао напоље, било ми је тешко, запалио сам цигарету, рекао Хасић Сенаду и Кадић Сеаду да ћемо и ми једног дана овако завршити. Шта се догађало са овим другим младићем, нисам видио, нити се у том погледу могу изјаснити. Видио сам да је Бејтић Самир сабљом убо овог височијег младића. Када је Цацо ударио ножем више пута младића, па онда Армин, па ја, младић није био жив, био је мртав кад сам га ја ударио.“

ТУЦАКОВИЋ ЕСАД: „Припадник сам 10. брдске бригаде. Сјећам се да сам добио наређење од Мушана Топаловића Цаце да се приведу одређене особе, нисам знао како се зову, знам да су лица приведена у стаб 10. брдске бригаде. Ја, Тенџо Омер, Селак Мевлудин, Алибашић Асиф и Кубат Зијо отисли смо и довели та лица, а зову се Лаврив Васиљ и његова супруга Ана. Кубат Зијо је пиштољем ударио Лаврив Васиља у предјелу главе док је био испитиван и потекла му је крв. Ја и Кубат Зијо морали смо да идемо ван Сарајева у набавку робе, Цацо нам није дозволио, а рекао је Тенџо Омеру да се те двије особе које смо привели исјеку и наредио је да то урадимо ја и Кубат Зијо. Кад смо дошли на локацију Казана гдје су била наведена лица, доведена је још једна жена, а били су присутни: ја, Кубат, Сеферовић Самир, Омановић Суад, Тенџо Омер, Алибасић Асиф и Селак Мевлудин. Било је још неких лица која ја не познајем. Ја сам узео Лаврив Ану, одвојио се шест-седам метара, прво сам је онесвијестио, јер је нисам могао заклати, па сам узео нож, а радило се о већем ножу велицине око 40 цм, који сам држао у руци, и ударио сам Лаврив Ану у предјелу врата ји едним ударцем одвојио главу од трупа, а тијело гурнуо у провалију у Казан, а глава је остала на лицу мјеста. Након тога отрчао сам пред земуницу, руке су ми биле крваве, био сам крвав по одјеци, опрао сам се, тако да нисам видио шта је било са те двије особе. Након тога вратио сам се у стаб бригаде и Тенџо Омер ми је рекао да је Цацо задовољан то што сам учинио, а било ме је страх да ми шта не приговори. Када сам ударио Лаврив Ану ножем, иста је лежала потрбушке. Знам да ми је Цацо наредио да приведем Николић Ергина и Јовановић Душка. Отишао сам са Раонић Есадом и исте привео у команду бригаде, који су били на копању у мјесту званом Богушевац, након тога отишао сам и сјео у теренско возило којим је управљао Бејтић Самир, командир војне полиције, у возилу је био Цацо, та два младића, и кренули смо у правцу Богушевца. Када смо дошли у Богушевац видио сам Селак Мевлудина и Гезо Османа који су спавали, Цацо је галамио, увео је унутра ова два младића Бејтић Самир, Цацо је почео да испитује те младиће који су покушали побјећи на агресорску страну. У једном моменту Цацо је узео нож и шест-седам пута забо у врат младића, а Бејтић Самир је узео сабљу и забо у врат Николић Ергина два-три пута, а након тога по тијелу. Ја сам побјегао тада из земунице вани, гдје сам видио Хасић Сенада, Раонић Есада, па смо сви кренули у правцу возила голф, а затим отисли у батаљон. Тачно је оно сто сам изјавио на главном претресу. У ЦСБ-у сам био физицки тучен, наређено ми је да морам дати исказ који сам тамо дао код истражног судије, исти исказ, па сам такав дао у току истраге. Нема доказа да сам починио кривично дјело.“

СЕФЕРОВИћ САМИР: „Није тачно да сам ја заједно са Омановић Суадом заклао Драсковић Милену, тачно је да је Омановић Суад исту ударио у предјелу главе, од ког ударца је умрла. Ја истој нисам прилазио, нити сам ударио исту, а нити ми је позната чињеница да је Омановић Суад заклао Драсковић Милену. Поред мене је на лицу мјеста био: Кубат Зијо, Туцаковић Есад, Омановић Суад, Тенџо Омер, Рондић Фахрудин, Турцало Мехо, Алибашић Асиф, Селак Мевлудин и Дорић Екрем, а била је особа зв. Кузма, чијег имена се ја не сјећам, а био је присутан и Чолак Рефик. Послије овог догађаја који је трајао један сахат напустили смо лице мјеста, а остали су: Дорић Екрем, Рондић Фахрудин, Нумић Харис, Чолак Рефик, Омановић Суад, Алибашић Асиф, Турцало Мехо и лице зв. Кузма. Сво вријеме ја сам стајао на лицу мјеста, никог нисам ударао. Сјећам се догађаја, а мислим да је био аугуст 1993. године, позван сам од стране Мушана Топаловића Цаце у команду бригаде, дошао сам па ми је наредио да приведем Јовановић Душка и Николић Ергина, отишао сам са Раонић Есадом зв. Маскирни на Богушевац колима, узео ова лица и одвезао до команде бригаде, предао Цаци, гдје је био: Самир Бејтић присутан, Кадић Сеад зв. Гуз, Жига Сабахудин, Рахић Мухидин, Хоџић Армин, Љубовић Самир, а вани сам видио Хасић Сенада. Касније смо кренули на Богушевац, када смо досли до мјеста зв. Казан. Цацо је ушао у земуницу и затекао Селак Мевлудина и Гезо Османа који су спавали и викао је на њих говорећи им да им четници могу ући. Бејтић Самир је увео Јовановић Душка и Николић Ергина у земуницу, около су стајали у полукруг Љубовић Самир, Кадић Сеад, Раонић Есад зв. Маскирни, Хоџић Армин, Жига Сабахудин, Гезо Осман, ја и Селак Мевлудин. Николић Ергин и Јовановић Душко били су припадници Јуришног одреда 10. брдске бригаде, познато ми је да су конзумирали веће колицине алкохола. Напољу ван земунице остао је Хасић Сенад. Цацо је испитивао Николића и Јовановића, говорио је да хоће да побјегну на четницку страну. Цацо је почео да удара Тарлија, а Бејтић Самир Николића, па је настала опста туча и почели су сви да их ударају, па сам и ја ударио два пута Тарлија у револту, а неко је ударио Кадић Сеада у предјелу препона. Том приликом видио сам да је Цацо узео нож од Хоџић Армина, а радило се о ножу који се ставља на пуску, ‘бајонет’, Јовановић Душко је лежао на десном боку, па је Цацо из сједећег положаја ударио га ножем у предјелу врата шест-седам пута, а затим је дао нож Хоџић Армину и рекао: ‘Боди тог смрада’, па је Хоџић Армин два пута ударио ножем Јовановић Душка, затим је Цацо узео нож и дао Жига Сабахудину и он је ударио ножем Јовановић Душка, не могу се изјаснити гдје, па је послије наредио мени да и ја бодем, па сам и ја узео нож и убо Јовановић Душка један-два пута у предјелу слабина, али је тада исти, кад сам га ја убо, већ био мртав. Николић Ергин налазио се на поду земунице, а около њега били су Бејтић Самир, Кадић Сеад, Љубовић Самир, Раонић Есад. Бејтић Самир је тражио сабљу, узео и ударио Николића у предјелу врата, затим је Раонић Есад ударио једном Николића и изашао. Кадић Сеад зв. Гуз видио сам да је ножем ударио једном Николића, затим Љубовић Самир у моменту када је Николић био извучен из земунице. Јовановић Душка из земунице извукао је Цацо. Кад су из земунице изнијета ова два лица – Николић и Јовановић – у предио Казана, Цацо је позвао Хасић Сенада, безбједњака да се упише, који је дошао, узео нож од Хоџић Армина и шта је даље било, нисам видио, видио сам кад је Бејтић Самир откинуо главу Јовановић Душку и Цацо је шутнуо ногом у Казан, а и тијело је бацено у Казан. У истом моменту – вријеме, бачено је и тијело Николић Ергина. Након што је Цацо ударио ножем у предјелу врата Јовановић Душка шест-седам пута, послије убода мислим да није био жив.“

СЕАД ХОЏИЋ, секретар Министарства правде и опће управе: – Статут Трибунала у Цлану 10, а и правила процедуре и доказивања предвиђају једно специфично правило: то је правило о забрани поновног судјења у правомоћно пресуђеним стварима. То значи: ако је Трибунал судио одређену особу за кривично дјело или злочин из надлежности Трибунала, онда суд у држави чији је он држављанин не може судити за тај злочин, односно кривично дјело. Ово правило има и другу страну: ако је за кривично дјело или злочин из надлезности Трибунала судио суд у држави или, како Статут каже национални суд, онда Трибунал има овлаштење за испитивање правомоћне одлуке националног, односно суда у држави. Међутим, и то правило има одређена ограничења. Таква могућност постоји у сљедецим слуцајевима: ако је кривично дјело, дакле злочин из надлезности Трибунала пред домаћим судом правно квалифициран као обично кривично дјело. Дакле, ако је умјесто, примјера ради, кривичног дјела ратног злочина против заробљеника или цивилног становниства то правно квалифицирано као кривично дјело убиства. То је један случај. Други је: ако поступци пред националним судом, односно судом у конкретној држави, нису били непристрасни или суд није био независан, или су, како Статут каже, били намјештени да заштите оптуженог од међународне кривичне одговорности тј. одговорности пред Трибуналом. И у том случају Трибунал има овлаштење да преиспитује правомоћну пресуду националног суда, односно суда у држави.


Објављено у броју 62 ДАНА, НОВЕМБАР / СТУДЕНИ 1997.

За Српску историју, Предраг Пеђа Ковачевић

Прилог тексту… видео о Славку који је цео рат провео у логору Силос.